Ostavivši okrilje šume za sobom, zastala je zadivljena pogledom. Ljubičasta boja prelivala se svuda unaokolo. Nije bilo jasno da li je to bio odraz boje devojčinih očiju ili se vresište ogedalo u njenim. Bila je to ljubav na prvi pogled. Posmatrala je duge obronke i udoline uvijene u maglu dok joj je srce treperilo poput onog uplašenog miša što ga je iznenadila pre neki dan u ambaru. Potrčala je prema suncu u usponu, rukama dodirujući vrhove visoko iždžikljale trave i uplićući ljubičaste pređe cveća za sobom. Prohladni vetar joj je milovao naježenu mladu kožu, a miris vlažne zemlje, mahovine i tek probuđenog poljskog cveća golicao unutrašnjost nozdrva. Duboko ga je udisala i smeštala u sebe. Taj trenutak stvorio je vezu za ceo život, između ljubičastog vresišta i devojke ljubičastih očiju.
Grdili su je što sama luta divljinom, ali bezuspešno. Na kraju su se navikli, i samo slegali ramenima i vrteli glavom kad god bi bez traga nestala na neko vreme.
– Pusti me, majko! Tamo moja duša pluta prostranstvom, a vreme ne postoji. Tamo se prošlost, sadašnjost i budućnost prepliću i jure, darujući me milošću, darujući me mudrošću. Zakrpe na mojoj haljini zaceljuju i ne čuje se potmuli jauk gladne utrobe. Moje ruke, nežne poput svile, ne pamte ožiljke teškog rada i tragove zemlje pod noktima. Tada na sebi osećam svu milost Božju, darovanu rečima u crkvi.
I ponovo je odlazila, utiskujući stopalima svoja nadanja i htenja u vlažni treset. Povijala je sasušene vlati trave, poput vetra kome je poveravala svoje najdublje skrivene misli. Ponekad bi vetar doneo miris udaljenog okeana. Tada bi zastala i zatvorila oči. Udišući taj miris, zamišljala je da hoda njegovim obalama, da hoda uskim ulicama gradića koji su joj opisivali. Osluškivala je graju musave dece u jurnjavi kraj ribara, koji su upravo istovarali svoj ulov. Zamišljala je njihova izborana lica sa utisnutim tragovima sunca i umorne oči pune zahvalnosti za još jedno „dobro more“. U ostavljanju mirisa ribe iza sebe, hrlila je ka mirisu peciva obližnje pekare, pokušavajući da u prolazu dodirne krajičak skupocene tkanine koji je vijorio iz kočije nasmešene žene. Zavirivala je kroz otvorene šalukatre prozora, čija je zavesa skrivala porodicu okupljenu za stolom, nadvijenu nad vrućom i mirišljavom kašom sa suvim voćem. I onda bi miris nestao i devojka bi otvorila oči. Potrčala bi prema rečici. Izuvši iscepanu obuću, skakala je sa jednog kamena na drugi, dajući tako ritam drevnoj baladi. Pevala je svakoj kapi očešanoj o njenu kožu, koja će prenositi trag njenog postojanja sve do spajanja sa okeanom. Vresište se povijalo prateći ritam melodije i spremajući se da na kraju prigrli umornu devojku. U poleglom rastinju devojka je pravila krugove, dajući tako završni akord slici tipičnog Tarnerovog pejzaža. U tom trenutku dijalektika i vreme bi izgubili svoj smisao. Ali, vreme oko njih je prolazilo i došao je trenutak kada je devojka vresištu podarila kapi svoje nevine krvi, otkrivajući svoje ljubičaste tepihe drugom ljudskom biću. Ovaj čin posestrimstva još više je ojačao vezu devojke i vresišta. Devojka je nastavila da i dalje luta divljim prostranstvom iako se broj članova koji su se brinuli zbog njenih iznenadnih nestanaka povećao.
Jednoga dana oni su slegali ramenima dok im bora na čelu nije nabrekla, urezavši jezivu slutnju u njihove misli. Sedeći tiho uz petrolejku, dočekali su osvit zore.
Ljubičasti cvet rastao joj je kroz oči, isto tako ljubičaste kakve su nekada bile. Trava joj je uzvraćala milovanjem po modrom telu, pokušavajući da ga uzdigne. Livada je odisala mirisima ne bi li nadjačala miris devojke, koja to više nije. Zemlja je upijala krv, plačući sa svakom kapi.
Telo ubijene devojke zauvek je ostalo skriveno. Vresište ju je privilo na svoja nedra, i konačno su postali jedno.
Ostala je samo legenda o devojci, sa očima poput beskrajnog ljubičastog akvarela.