Natalija je volela životinje. Pričala mu je o svojoj mački, koju je ostavila kod roditelja kada je došla da studira, pokazivala mu je fotografije na kojima je pozirala, čupavog repa i neobičnih, neusklađenih šara, a Aljoša se tada smejao zajedno sa njom, dok je opisivala dogodovštine jedne mačke, spašene iz kontejnera i othranjene na cuclu, koja je njoj, Nataliji, tako nedostajala.
– Viđam je oprilike jednom u par nedelja – govorila je Aljoši, dok je umusavljen čokoladnim bananicama, sedeo na njenom dvosedu, na onom starinskom, koji se razvlačio i krio dušek unutra, a čije su ivice bile umrljane crvenim lakom.
– To ne može da se skine, ta mrlja –primetila je Natalija, krivivši svoja mala usta u tužnu grimasu, a Aljoša se onda zasmejuljio, pa zacerekao, gledajući njene u plavo obojene nokte i oble, dok su njegovi bili tako prljavi.
Ponekad bi svirala gitaru, a Aljoša bi je pomno slušao, sasvim zanet, naslonjen leđima na raznobojne jastuke dvoseda, pa bi ponekad naglo odskočivši sa njega počeo da skače i da se vrti u mestu, pokušavajući da uhvati njenu melodiju, očiju čvrsto zatvorenih i razmahanim šakama, a Natalija bi se onda smejala.
– Znači, voliš muziku? – upitala bi ga tad, a on bi zaklimao svojom okruglom glavom i zatapšao, te bi se ona opet nasmejala.
Jednom mu je očistila nokte i nalakirala ih onako izgrižene, a njega je lak golicao, te je uzmicao i kikotao se, gužvajući nos na neobičan miris koji je dopirao iz bočice. Lak je opazila tetka i naljutila se, te je Aljoša sledećih puta kod Natalije dolazio krišom, dok ona, tetka, ređa kartone ili drema ispružena u svojoj sobi, gde mu je zabranila da ulazi. Crvi su mu šaputali kako ga Natalija voli i kako će ga uzeti od tetke, da bude njen, kao mačka sa smešnim imenom Mu o kojoj mu je Natalija govorila, te bi se on svaki put željno popeo do njenih vrata i pozvao je, jer se još uvek plašio da zvoni.
– Nat – Nat – mucajući bi je dozivao, bezuspešno se sileći da joj izgovori celo ime, a ona bi onda otvarala vrata i uvodila ga unutra, u žutu sobicu sa ogledalima i posterima njemu nepoznatih ljudi. Često je mislio o njoj u onim trenucima u kojima ga je tetka hranila, te je gurajući meso u usta, onako sasvim cvrčeće i bljutavo, zamišljao one ukusne pomorandže, što su prosto kapale u njemu, u njegovim suvim ustima, mirisne, te bi se oblizao, odsutan, a bale bi mu curile po bradi.
Tetka bi ga tada grubo obrisala kuhinjskom krpom i progunđala u pola glasa, a Aljoša bi zatvorio kapke i uvukao se u sebe, osluškujući kao zečić, kao lovina skrivena u šipražju, neke daleke i još nerazumljive zvuke.
U njemu, crvi bi ga milovali, uvlačeći se negde duboko i cijučući skoro zaglavljeni tu, unutra, a on bi tada skoro glasno zakukao, ni sam svestan sopstvenog glasa. Često bi se probudio upišan i tetka bi vrištala na njega, otvarajući prozore da vetar odnese smrad mokraće, onako jak u nozdrvama i slatkast, a ona u kući nije nikad čuvala ništa slatko, niti čokoladno, već samo meso i sok na nagomilanom đubrištu.
– Voliš li me? – jednom je upitao Nataliju, sasvim stidljivo, kada mu je dala da okusi pepsi iz limenke, a on je onda prvo žmirno i nakašljao se, nenaviknut na to gazirano što mu je rezilo pod jezikom.
– Naravno da te volim – odgovorila mu je i promrsila mu kosu nalakiranim noktima, a on se odjednom osetio sav srećan i ispunjen i to ne samo crvima koji su preli u njemu.
– Istinski? – pogledao ju je, dok su ga crvi hrabrili i coktali sasvim nestrpljivi tu negde, unutra, u mraku, umuljani u njegovom mozgu i lepljivi, a ona se nasmešila.
– Ti si moje mezimče – kazala mu je, a Aljoša je zatapšao uveren da joj pripada kao Mu i da će ga kada jednom ode, negde za stalno, zauvek, kao i Mu povesti sa sobom.
BIOGRAFIJA