U glavi joj je brujao iskonski zvuk OM, ispunjavajući njenu unutrašnjost koncentričnim krugovima. Lagano podrhtavajući, krugovi su se punili kvadratima, a ovi trouglastim strukturama. Urezivala je mandalu negde po unutrašnjosti svoje lobanje, prizivajući univerzum da se useli u nju. Pokušavala je da ublaži nadolazaću paniku. Najsmešniji virus na svetu sprečavao ju je da diše. Ne zbog bolesti, već od straha.
Gurala je strah od sebe plavo-sivim maglinama u dubini jezgra mandale.
Prizivala je uspomene nasmejanih mladih ljudi i majki koje guraju kolica duž šetališta. Da li ćemo doživeti italijanski scenario? Koliko će tih mladih osmeha i poznatih lica u njenoj okolini zamreti? Da li će se ona ugasiti? Koliko će nas preostati da se zagrlimo, čvrsto stisnemo i označimo kraj? Ili će to na kraju biti samo naša neispunjena želja tamo gde već budemo bili. Mi u doba korone. Pitanja su odaslata u etar nepoznatom slušaocu.
Ritmično je nizala žute polulukove iznad jezgra i uplitala ih u želju za razumevanjem.
Pitala se kako se našla kao akter u ovom nestvarnom filmu. Ređale su se scene pred očima. Kapela sa nanizanim kovčezima u nepreglednom nizu. Hladnoća, memla i potmuli odjeci koji ih grle u njihovoj usamljenosti. Gomile leševa koje viljuškari utovaruju u kamione. Masovne grobnice, grotla koja bljuju nemoć čovečanstva pred nevidljivim neprijateljem. Lica pogrebnika i lekara umornih od nespavanja, umornih od bola koji im se prostire pod nogama, od smrti koja im prkosi. A Smrt leluja i tumara zatrpanim hodnicima bolnice i viče: Jedan nula za mene! Sto dvadeset nula za mene! Devet hiljada nula za mene!
Crnom bojom iscrtavala je palmete iznad žutih polulukova, saplitala je i rasplitala linije života i smrti.
Stresla se od pomisli na gavrane, izaslanike iste te Smrti. Oni kriče i podmuklo se vrzmaju oko nje. Pitala se kako ih ranije nije primećivala. Sada ih vidi na svakom koraku. Oni čekaju njeno meso, krhko i nezaštićeno. Dok prolazi kraj njih oseća kako se njihovo pokretno oko zariva u nju, prkosno i osorno.
Bežala je kroz hodnike lavirinta boje lavande. Razmazivala je ljubičastu po šablonima, unapred zacrtanim da je brane od zlih uticaja.
Hodala je mislima kroz nutrinu svoga bića, osluškujući naznaku prvih simptoma bolesti. Čuje kroz telefon kašalj svog deteta. Kroz mozak joj prolaze titraji straha, a duša sa svakim udahom zatreperi. Bori se da ne poklekne. Posmatra ono dvoje staraca kod kuće. Nekako su brzo ostarili, skupili se i koža im je postala veća. Visi. Hrabri su, ćute i trpe iznutra. Utroba im se zgrčila, zato su za broj manji od svoje kože. Zaboravila je lice svoga muža. Pamti samo dva oka iznad vesele maske koja joj donose sigurnost i spokoj.
Belinom je stapala dimenzije, moleći čuvara da joj ne oduzme drage duše.
Preslišavala je sebe kako se pravilno peru ruke, na koji način se nosi maska, u kom procentu se razblažuju dezinfekciona sredstva, kako se koriste mrtvački kovčezi. Ona radi, ljudi uživaju na suncu, kučići imaju svoje vreme za šetanje, virus nas grli. Vojnički kreveti na sajmu knjiga. U pozadini kao da čuje tihu pesmu „Jedan-dva, jedan-dva, svaki krevet čeka svoga vlasnika“.
Crvenom bojom uvrtala je spirale, spirale u kaleme. Gore-dole, punila je energetsko biće, plus, minus, jedan-dva…
Gledala je snimak grada bez ljudi. Kao ukleti grad po kome hodaju utvare. Praznina njegove utrobe odjekivala je ehom. Bio joj je nekako lep u toj svojoj napuštenosti i okupan suncem, ali znala je da bi vremenom njegove građevine postale samo nagriženi artefakti. Kroz misli joj prolaze vizije nje u ogromnom providnom balonu koji se kotrlja ulicama grada. Trči unutar njega kao hrčak i pokušava grčevito da se oslobodi. Ruke, noge i crna šupljina razjapljenih usta ocrtvaju joj se po ivicama, koje mirišu na plastiku. Mirišu i plastični zidovi za distanciranje zaraženih. Glasa nema, vazduha nema. Apokalipsa. Panika je nežno uzima u naručje. Distanca, panika, plastika, život i smrt smestili su se u minijaturne kocke koje joj se vrte oko glave po zamišljenim orbitama.
Savijala je linije, lomila ih, ublažavala, ispunjavala je šupljine sivilom i širila spoljašnjost mandale u stremljenju ka očuvanju jedinstva svoje ličnosti.
Sa malih ekrana poručuju: reke su postale bistre, a indeks zagađenja vazduha je ponovo ušao u zeleno. Priroda se oporavljala sapetošću zagađivača, i od sreće trupka nogama i trese zemlju dok igle seizmografa poskakuju. Veseli se u kolu vatrenog vrtloga, seje plamičke po šumama i livadama. Podivljali ljudi zatvoreni u kućama, divlje životinje na ulicama. Točak života se okreće, a mi sad plaćamo karmičke dugove prirodi. Izumrećemo kao dinosaurusi, koji nisu shvatili svoju svrhu postojanja na zemlji. Sneg je pao u proleće. Rascvetale grane pune belih cvetova prekrivene snegom. Pada sneg, a padaju i bele latice. Struka kaže da se javlja svetlo na kraju tunela i ona ga uporno traži. Na pamet joj pada francuska reč za ljubav – amour. Kažu da am znači duša a our svetlost, duša koja traži svetlost. Možda je ljubav to za čim traga, spas od ovog ludila.
OM je brujao isceljujućom frekvencijom. Širila je šarenu mandalalu nad sobom i tragala za svetlošću koja će joj doneti celovitosti spoljašnjeg i unutrašnjeg bića.
Ugasila je televizor i izašla na terasu. Tapšala je i dlanovima stvarala ritmičnu muziku podrške najhrabrijima. Oči su joj se punile suzama, a vrisak se oslobađao iz njenih pluća, pročišćavajući njeno biće. Katarza.