Zlatko Pangarić: GLAD

Ljudi trpaju u svoje mešine sve što su u stanju da sakupe, naberu ili iskopaju, zakolju ili oderu; sve što gmiže, pliva ili leti (Bogatija klasa zamera, naravno, domaćim crvima, preferira one uvozne – egzotične!); utuku gotovo celu krvavo zarađenu platu u svoje želudce, a zatim isteraju sve to kroz šupak pravo u kanalizaciju… Postoje još dve varijante: u poljak ili septičku jamu. Poljak je ipak najslikovitiji; on najbolje tera čoveka da filozofira.

Nije G. voleo sve to da zamišlja i gleda, nije to tako oduvek sa njim. Došlo je to vremenom, skupilo se, kao što se malopre pomenuto sakupilo u njegovoj septičkoj jami. Počeo je da gleda otvorenih očiju ljudsku bedu, konačno, počeo je da zastajkuje i bulji. Posebno su ga zanimali svi oni bednici koji su prosili po ulicama zazivajući Boga. Da, ti su mu najzanimljiviji. Ti koji nisu imali ništa nisu bili zbunjeni kao on; znali su odgovore na najteža pitanja: molili su Boga da mu da ono (zdravlja i sreće) što uporno ne daje njima(!?), da bi G. – verovatno je to taj rezon – i dalje davao njima!? Šalim se! Najverovatnije je da ti isti nesrećnici nemaju čime drugim da uzvrate…pa da… Setio se G. svoje stare dobre komšinice. Kada bi joj se zahvalio za neku pozajmicu ili uslugu ona bi na njegovo „Hvala“ uvek odgovarala sa „Bogu hvala“! To je na prvi pogled drugačija situacija – ali u suštini ista.
Danas je pijanac sedeo pred crkvom, i baš kada je G. prolazio, potegao je iz bočice, zvane unuče, iz unutrašnjeg džepa otrcanog kaputa. Obrisavši nemarno rukom usta pogledao je u G,. a G. je pogledao u njega…Sekundu kasnije G. je razočarano nastavio jer po ko zna koji put u tim očima nije video ništa…A šta se nadao da će videti? Nadao se G. da će videti „kapacitet“, „prostor“, nadao se G. da će videti iskru volje…Video je, ili bolje čuo je, režanje, režanje večno gladnog creva!
Ako postoji još nešto osim gladi u ljudskom biću (u bilo kojem biću) to može biti samo sublimacija, to je samo finija varijanta, maskirana i reformirana glad. Mladi komunisti su nekada bili „gladni“, kažu, u njihovim očima se videla glad. Mladi umetnici, koje danas zovemo „klasika“, dolazili su u Ameriku ili Pariz – zna se – gladni. Kad je čovek „gladan“ on stvara i bori se, grize…Gladni i bosi narodi izgradili su svoje zemlje posle ratova. Kineski komunistički vođa (i ostali vođe) kao najveći svoj uspeh isticao je iskorenjivanje gladi u Kini…Hm…ovo je sada u kontradikciji sa situacijom gore opisanog skitnice-pijanca…Zašto njega glad ne motiviše? Pa, biće da u ljudskoj psihi postoji stanovita „granica“ posle koje čoveku ostaje još jedino Bog…Čudesno su interesantne te interne nagodbe, ti intimni razgovori ljudi sa Bogom. Meni najzanimljiviji je svakako onaj koji je vodio Martin Luter 1517-e, u noći pre nego što će na vrata dvorske crkve u Vitenbergu da zakuca svoje protestantske teze. E, to je biser.
Kao pravi Bačvanin, G. je danas posle ručka, razume se, prilegao, razmatrajući i dalje ove svetske/filozofske teme. Pridigao se malo i pogledao kroz prozor. Njegova kuja je gledala u njega veselo vrteći repom. Eto, i Dona posle ručka razbija glavu kao ja, reče glasno. Kako halapljivo jede u poslednje vreme, pomisli, ne bi se začudio, i ne bi joj bilo prvi put, da povrati a onda smaže to što je povratila! Kod pasa nema rasipanja. Ne. Takav vam je najbolji čovekov drug! Žena ga upitno pogleda, a on produži: „Sreo sam danas onog pijanog Vasu ispred crkve, ma onu skitnicu – i život mi se smučio koliko je prljav i koliko smrdi. Produžim dalje, prođem Pariskom ulicom, i na uglu uđem u „Bačku“ (ne volim da ponavljam reči ali tako se desilo i nema se kud – primedba pisca). Taman počnem da cevčim pivo kada ugledam matorog profesora Krstića, u mrkom odelu, sa kravatom i šeširom na glavi, kako kleca sa štapom prema kafani i piša u pantalone, sve barice ostaju iza njega…Ostavim pola piva i izletim iz kafane pre nego što je on ušao. Neka je Bog u pomoći konobarici!, pomislim. (Eto ti, na, odgovor – pomisli G. Kada se nema kud uvek je Bog pri ruci!) Negde kod Gimnazije stanem u povraćanku koju je verovatno prošlu noć izbljuvao neki nadobudni omladinac. Došavši tako kući ručali smo…i eto…izgleda da ću do kraja dana i ja baciti peglu…“
Gledao je G. ljude po svadbama, slavama, gledao je one izjelice koji su sebe nazivali „gurmani“, i zaključio je da njima u mozgu definitivno nešto ne štima. Tu je najinteresantnija podgrupa „feferon-žderača“. To su oni koji se znoje i štucaju dok grizu feferone i tamane hranu. Takvi obično mogu i dosta da popiju. Obično su nekakvi majstori…
G. je spadao u one srednje, u onu nepreglednu milionsku masu osrednjih, po svim pitanjima, da ne kažem, izazovima. Pitao je G. bezbroj puta sebe kakav je to on čovek. „Niti krkaš, niti jebeš; ne tražiš repete ni za stolom ni međ ni med nogama, ni na guzici; jadan si ti G, jadan…“ Nije G. mogao ni da popije, a nije ništa ni majstorisao…Mogao bih ja sada malo da vam pričam i o piscima koji piju – palo mi je na pamet – ali neću. Biće prilike. Ovo je ipak priča o G.