Ako bi poput crnog talasa na filmu, postojao crni talas lirike, tu bi se mogla bez svake sumnje svrstati poezija Emili Dikinson, zauzimajući visoko mesto. I zato ne čudi što je poetesa ušetala u dramatiku romana Arzamas, sa ličnim primerom udara sopstvene sudbine (dobrovoljno izgnanstvo zbog nesrećne ljubavi). Da li je književnica Ivana Dimić želela diskretno da skrene pažnju na moguće je, svoju intimnu analogiju, ( koju nigde ne ističe eksplicitno), ili je to u prenesom smislu oličenje ljubavi prema majci, koja ostaje u postelji? I zašto, kao dramaturg i pisac prelazi iz oblasti (svoje) proze u sferu pesnikinjinog života? Da li to znači bekstvo od sopstvene stvarnosti koja se obznanila sa praskom, u poeziju, ili pak nosi u sebi sasvim drugačiju konotaciju, ostaje nedorečeno. Delovi autorkinih razmišljanja, integrisani su ravnopravno u dramu realnog života, koji je brži od svakog dokaza , nezaustavljivo jurnuo nizbrdo u susret samouništenju. I mada na momente deluju kao nasumično ugrađeni implatanti, koji i uz najbujniju čitalačku maštu ne mogu sintetisati romaneskni monolit, izabrani postupak izlaganja daje neophodnu dinamiku, jer je opravdan: za rukopis se nema vremena, ali zgusnuti koncentrat svake celine je pod visokim naponom, očišćen od nepotrebnih primesa i jasno iskristalisan poput minijaturnih eseja, crtica ili jednostavnih dnevničkih beleški, pastuozno kolorisanih minucioznom refleksivnošću. No, to ne umanjuje lepotu duboke emotivne zrelosti, koja će se približiti i odvesti poput labudove pesme u identifikaciju sa poslednjom žetvom (E. D.), sa patnjom autorke zbog gašenja života majke, uz koju je do zadnjeg trenutka. Zahvaljujući prikazu Predraga Bajčetića istaknut je malo poznat i još manje korišćen žanr danse macabre (ples smrti),. koji neodoljivo potseća na ritam drame odigravane u stvarnosti: o neprihvatanju i namernom previđanju ljudske konačnosti, sa elementima neočekivanog apsurda. Tamo, gde bolest, tiho, ali duboko nagriza glavnu junakinju, vrcaju neočekivano, sa njene strane. vedri tonovi (ne)namernih duhovitih dovitljivosti. Svakako da se ne može biti uveren u potpunu istinitost. Nesumnjivo su od strane autorke, izabrani iz devetogodšnjeg iskustva najtananiji, upečatljivi i zanimljivi, detalji.
Na drugoj strani, izbor ,,2 u 1“ ( duo – drama + monolog = roman) , dovoljni su da pokažu kako i na borbenoj liniji, makar ona bila i na granici života i smrti, ljudski duh ne posustaje i kako baš onaj koji strada ume da od sebe da neprocenjivi doprinos optimizmom, oličenim u neverovatnim dijaloškim opaskama, pa čak i kada je na ivici zamršenog kolopleta sve prisutnijeg, nadirućeg zaborava. Autorka je, pak, dualistički lik, i kao lice i naličje perioda nametnutog u životu, uranja u sopstveni svet, iskazujući ga kroz monološki introvertnu intimu, sve dok joj polazi za rukom da vibrira po strunama reminiscentnih talasa podsvesti ( doživljenog i pročitanog). Filtrirano iz somnabularnog košmara svakodnevice koja je za pisca često tamnica (kako u jednoj priči mudro zaključuje pripovedač Mihajlo Pantić), progovaraju lirske minijature. Komparacija je više nego verodostojna. Poput ugrožene školjke, koja se bori sa stranim telom u svojoj ljušturi i da bi ga izbacila, stvara oko njega sedefasti omotač – sjajni biser ( koji će na nečijm telu ući ponovo među živi svet), književnica Ivana Dimić, duboko potresnu intimu preobražava u jedino moguću, pa time prihvatljivu alternativu.. Učiniće to uz čistu poeziju u prozi, koja svetluca i prosvetljuje ceo njen život, dajući mu plemenitost trpljenja, strpljenja i laganog mirenja sa sudbinom. Povremeno, neminovno otiskivanje od stvarnosti, u kapima cedi sokove ljubavi i patnje, izmešanih u zajedničkom bolu i najavi smrti, gospodaru svih gospodara, gde je učešće ćerke, uz sav napor i potpuno predavanje, promenljive sreće. Priči, koja se kao i drama dozira u segmentima, ruku spasa pružiće pesnikinja Emili Dikinson, koja će za svoj očaj i užas koji je odveo u bolest, potražiti utehu u svojim pesmama izopštavanjem sopstvene ličnosti i povlačenjem u izolaciju.
Bez obzira koliko bi mogla biti, jer suštinski to i jeste – čista proza, dramatika koja se svom silinom, poput lavine, obrušava na glavne junakinje, poetika
duboko prožima literarno tkivo, utoliko dragocenija ukoliko je manje ima. Ona je lekoviti eliksir u trenucima osamljenosti, kada se svakodnevni život svodi i transponuje u predele lirskog .
Simbolika monoloških celina u simbiozi sa naslovima, daje uvide razvoja lične drame, koju proživljava autorka romana. Svaka je značajna na svoj način i vredna je posebne pažnje.
Na početku, reč Amam, kao topla magla u koju se zaranja, ali i kao obrnuti lik u ogledalu ( asocijacija na obrt u životu) je zemaljski proizvod ogromne moći…
Epistolarna Božićna poslanica anonimnog autora, nestaje u zaboravu zajedno sa brisanjem njenih slova u kojima su bile poruke kako treba živeti.. Da li je srećno pismo i njegova sudbina, bila najava da je već budućnost izmakla?
Trenutak pesimizma pretvara se u kratki traktat o nesreći. Izostajanje preispitivanja sopstvenih postupaka, lišava saznanja da nesreća može da pomogne sreći da se pojavi.
Breza nikada ne prekoračuje svoje mogućnosti. Usvajajući ovu Humboltovu misao, koju je vek kasnije prepoznao Hajdeger i napisao da je bol skamenio prag, književnica Dimić, shvata je kao poklonjenu zagonetku pred kojom donosi odluku: Moram da pronađem Hajdegerovu brezu. Zbog svoga izgleda, beloga stabla i vitke krošnje, breza je omiljeno drvo poeta i njihova česta inspiracija. Na čudan način, misao o njoj povezaće tri različita, međusobno daleka razdoblja, istina, koristeći pritom, kako kaže. taj nezaobilazni trenutak Hajdegerove radosti.
Oslobađanje od sna je moguće samo ako se on realuzuje. Goja sve dok nije oslikao svoj san, nije mogao da se oslobodi nesanice.
Kako to izgleda kada neko nestane i više ga nema? Pa iako više ništa nije kao pre, dovoljno je nešto što će potsećati, kao što to čini Jelenin šal. Nežnost, bliskost koja ne prolazi, jer je krasi majčinska toplina sklona praštanju.
Srce je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara. Ne treba ga osluškivati, onda se ubrza. A ubrzanje uvek nagoveštava blizinu smrtu. Asocijacije se kreću u zatvorenom krugu knjževnicine svakodnevice.
Razmišljanje da život traje i kako je teško kada se nikada ne zna šta će se dogoditi.. Vapaj za spoznajom budućnosti i pretpostavka da se sve zna unapred, završava se umirujućom poetskom slikom, nedužno – tek ubrane bele lale.
Traganje za smirenjem, pojednostavljenjem i unutrašnjim skladom, vodi u razmišljanje o sopstvenoj sahrani. Nešto poezije, oteće se pred neumitnom stvarnošću, pre nego se dogodi prvi susret u večnosti.
Irukandži je meduza, čije je samo postojanje smrtonosno. Njen dodir sa drugim bićem donosi smrt oboma. Samo smrt može da je izbavi od usamljenosti.
Proleće je nešto, čemu se uvek treba obradovati, jer tako će makar na trenutak, zaustaviti put kojim svet hrli u sunovrat.
To što pišem nije poezija, bar u prepoznatljivom obliku, priznaće Ivana Dimić. i odmah objasniti zašto to ona ne spada nigde. Zašto su je izopštile književne vrste u kojima se kreće: drama, priča, poezija, da bi rezignirano i pomirljivo zaključila: Nije ni uputno biti na njihovom rasporedu časova, kad vreme počne da menja svoj način postojanja.
Opsesija od koje ne može pobeći: Evo je smrt, opet mi se prišunjava….još od grčke mitologije hijerarhjski postavljena na viši nivo. Posmatranje sa svih strana, igra, odmeravanje snaga i opet mirenje sa nečim od čega se pobeći ne može: ja je ne osuđujem i da je , štogod mi radila, svejedno, volim.
U drugom delu romana, pronalazi se neko u patnji blizak. Emili Dikinson. Pesnikinja dve decenije nije napuštala svoje prebivalište, nesrećna zbog izgubljene ljubavi, jer, vreme prolazi a nikakvog glasa nema.
,,Čekaću i pisaću pesme, to jedino umem“
U pesmi koja se smatra za jednu od najznačajnijih, pesnikinja opisuje svoje stanje posle nervnog sloma, kao posledicu duboke depresije: ,,Ovo Olovni Tren / Koji se pamti, ako bude preživljen…“
’Napisala je hiljade stihova, a objavila samo sedam ili osam pesama. Autorka Arzamasa krenuće kroz svoj roman njenim tragovima u pokušaju da otkrije šta se uistinu događalo u pesnikinjinom životu. Upravo tu se podudaraju, književnica Ivana Dimić i Emili Dikinson. U najtežim trenucima života one neumorno pišu, simultano prevodeći svakodnevicu, onako kako se život odvija. Pišu istinito i duboko iskreno. I mada se ne snalaze u tome šta ih snalazi, uporno izlivaju misli pretočene u reči, koje su im jedini oslonac, uteha i izlaz iz tamnog vilajeta tuge.
Dramski rasplet završiće osećaj. Osama, savršenim utiskom potpune pustoši: vreo dan, opusteo grad, spuštene roletne, tišina. Barice brzo isparavaju i asfalt se u daljini leluja. Život napušta glavna junakinja romana, ali on se tu ne zaustavlja. Blagi nagoveštaj da sve ide dalje, svojim uobičajenim tokom, bez obzira na gubitke, pomirljivost i skretanje na nešto obično, reklo bi se marginalno, ali u datom slučaju veoma meritorno (što može biti i uvodni stih pesme u najavi) sa sposobnošću da ponovo uspostavi normalno življenje, bez prekidanja njegovog uobičajenog toka:
Na pijaci se pojavilo grožđe.
Možda je trenutak da se, na kraju, prozbori o zagonetnoj, za većinu anonimnoj, vokalno, reske oštrine, suštinski višeznačnoj reči : Arzamas. Književnica nam nudi na početku moto romana i osnov svoje inspiracije, koji je kumovao njegovom naslovu. U delu Viktora Šklovskog, Energija zablude, ona nalazi podatak u kome na kratko upoznajemo grofa Lava Tolstoja, kao bogatog zemljoposodnika, što je pisac ustvari i bio:
Grof Tolstoj došao je da kupi veliko trgovačko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao dogovor. Prenoćio je u trgovčevoj kući i iznenada u snu osetio užas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojiš, sreća i smrt – eto to je ,,arzamaski užas“.
Ako se pak krene u hronologiju toponimije, na prvi pogled, reč nepoznatog porekla, najpre je dala ime gradu u dalekom Sibiru. Potom je ime ušlo u ornitologiju preko ptice, nazvane arzamaska guska, a u čiju čast je grad uneo u svoj godišnji kalendar, praznik, njoj posvećen. Grupa avangardnih književnika u ovom gradu osnovala je književni klub, po njemu ga nazvala, a simbol društva je bila arzamaska guska. Jedan od njenih članova bio je i Puškin, koji je pored ostalih, koristio i pseudonim Stari Arzamec(St. Arz.).
Ponekad autor objasni svojim čitaocima po neku nejasnoću. Ovoga puta u romanu je to izostalo, što svakako ima svoje opravdanje. Međutim, neko iz Sibira, pa i šire, nikada ne bi pomislio da se pod tim naslovom krije roman, na sreću ovenčan najznačajnijom godišnjom NIN – ovom nagradom za roman (2016), u državi kojoj ne manjkaju sopstveni užasi, bilo kako imenovani.
