ИСЛЕДНИК
Улазим у неку слабо осветљену собу. У соби, у великом кревету, спава човек са огромном главом која је у потпуној несразмери са остатком његовог тела. На сточићу крај кревета Злочин и казна Достојевског.
Човек се буди, отвара очи, упитно ме гледа и промуклим глсом каже:
– Ко си ти?
Ћутећи пролазим сточићу, узимам Злочин и казну, отварам
књигу, упирем прстом на једну страницу и гласно кажем:
- Твој иследник!
ВОЗ
Ходам кроз планинску пустару прекривену снегом. Небо је сиво без трунке облака. Целим простором влада ледена, узнемирујућа тишина. Чудно је, не осећам хладноћу али ми је читаво тело малаксало од дугог, непрекидног хода. Тешко извлачим ноге из расквашеног снега. Знам да морам да дођем до железничке станице где ме чека воз. Воз, за који не знам где ће ме одвести.
Почиње да се смркава. И поред снежне белине пут је све мање видљив. Тешко дишући убрзавам ход…Одједном нађем се на некаквом гребену, литици. Стене као ножем пресечене. Испод мене је тамни амбис. На дну амбиса железничка станица блештаво осветљена. На станици воз.
НА РИНГУ
Огромна дворана са боксерским рингом у средини, осветљена заслепљујућом светлошћу, препуна публике која галами, звижди, аплаудира.
Седим, шћућурен, на столици у углу ринга. На супротној страни мишићава људескера, зверског лица, стоји уздигнутих руку, маше, поздравља публику која урла, тражи да почне борба.
Устајем са столице, стајем на средину ринга, спуштених руку, смрзнут од страха. Људескера се залеће и снажно ме удара песницом у стомак. Осетим ужасан бол, губим дах, падам на под и будим се.
НАСТУПИЛА СУ ЕЛ-ВРЕМЕНА
У осињаку љутом. Тамо где ватра не греје. Сестре-муње певају ти над главом. Дворац вијугав попут змије пред нама је.
Наступила су Ел-времена. Дух твој надзвездани сметове народа ваља кроз Азбуку. Све је ту чак и богови – утваре у тами.
Краљу Времена, ти који си већ ушао у град будућноости и раскрчио звезданим ралом ледине језика, пробуди нас да и ми чујемо трубу Марсоваца.
УВАЛА
Са гомилом људи стојим на ободу дубоке увале.Испод нас, на водом натопљеном, блатњавом путу, некаква свечана поворка, колона коју предводе двојица високих функционера из времена самоуправног социјализма.Већина нас хтела би да претрчи увалу и пређе на другу страну. Поворка доле је спора и компактна. Не усуђујемо се да је прекидамо. У једном тренутку, на супротној страни увале, приметим П. Џ-а, одавно упокојеног критичара, првоборца модернизма из педесетих и шездесетиих година, пред крај живота и академика. Маше ми руком, довикује показујући да је на једном месту колона ходочасника прекинута. Са још неколико људи скупим храброст и претрчавам на другу страну увале.
ИЗЛАЗИШ ИЗ ПРОКЛЕТЕ АВЛИЈЕ
Кога ли љуби сада она млада жена?
Лала лула луна лина
Ала луна лани лана
Ана лили ула ина
Нали илун лилиана
Опкољен светом који ти је туђ сечивом језика отворио си старе ране. Приказани су двори ђаволови. Данак у крви још траје. Црна је и хладна вода којом пловимо. Вила бродарица срушила је мост. У лутању из вере у веру излазиш из проклете авлије с главом набијеном на колац. Речи не обмањују. Изнад камене ћуприје скаменило се лице бога.
КАНТ И ЋЕБЕ
По казивању једног Кантовог савременика овај велики филозоф је развио посебну вештину умотавања у ћебе.
При одласку на спавање прво би сео на кревет и са лакоћом се у њега увукао. Затим би један крај ћебета ставио преко рамена и завукао га под леђа. Онда би узео други крај ћебета и пребацио га преко другог рамена. Остатком ћебета покрио би цело тело.
Тако умотан и учаурен Кант би брзо пао у сан.
ПАПУЧЕ
(Из писма Црњанског Марку Ристићу)
Драги Марко,
и ако то ја нисам желео, чини ми се да ћу бити приморан да, пред јавношћу, рашчистим са Вама своје књижевне рачуне.
Пошто Ви припадате групи која не дели литературу од приватног, а и ја не волим, ако до сукоба дође, да се обазирем, то Вас молим да овим писмом прекинемо наше буржоаско пријатељство, разуме се све до његових и најбаналнијих знакова.
Зато Вас молим да ме извините код својих родитеља, што нећу моћи да дођем но и да им се довољно захвалим на љубазности, а да … у радњи Геце Кона, депонујете моје папуче.
19. I 1932. Црњански
АКУМУЛАТОР ОРГОНА
Вилхелм Рајх, биолог, психотерапеут и заговорник сексуалне револуције, истражујући рак закључио је да је та болест „живуће труљење ткива због изгладнелости за задовољством”. Он је конструисао акумулатор оргона, уређај за превентивно лечење рака и сексуалних фрустрација. Овај уређај, у коме су корисници седели наги, по речима Рајха, хватао је лековити оргон из атмосфере.
„Није ствар само у јебању – говорио је он – нити у грљењу, нити у сношају, реч је о истинском емоционалном искуству губљења ега, читавог свог духовног сопства. ”
Акумулатор оргона користили су неки од америчких писаца и глумаца: Селинџер, Норман Мајлер, Шон Конери, Ален Гинзберг, Џек Керуак. Инспирисани Рајховим сексуалним теоријама учесници студентске револуције 1968. године сковали су слоган: „Водите љубав а не рат.”