Dragana Džajević: DAJEM OGLAS: TRAŽI SE ČOVEK!

(Reč o knjizi „I šta mi bi da te tražim“, Milene Letić-Joveš)
Milena Letić, rođena je u Zenici. Na teritoriji BiH, živela u vreme ratnih dešavanja. Po obrazovanju profesor književnosti, po radnom iskustvu nastavnik, lektor, novinar, tv producent i PR. Danas živi i radi u Novom Sadu.

Svet je pun priča poput ovih, rata je mnogo, zla još više, nepravde nemerljive. Ali, izraz koji Milena Letić u svojoj knjizi, daje zadatoj kovanici ‘’višeg smisla’’ je osobit. Precizan, živ.
U pripovedanjima o uzburkanim vremenima, ona razlučuje pitanje „sreće“ i njenih neizvesnih raspona i obrta u sudbini pojedinca. Iz skladnih, jednostavnih i neposrednih slika života, kipe mirisi sećanja i uspomena, kuljaju boje patnje zbog teških odluka, frustracija, istorijskih grešaka i ljudskog greha. Spajajanje čulnih i psiholoških deskripcija, izraz koji je konkretan i precizan, a uz to jako slikovit i emocionalan, dok čitamo, čini bol opipljivom, stvarnom.

Društvena zbivanja i stvarnost samo su okvir, za analitično i psihološko rasvetljavanje misaonih i moralnih kriza čovekovih. Kroz sugestivan, većinom miran ton, priča živi svoje uverljive slike stvarnosti, koje se snažno utiskuju u osećanja čitalaca. Treba slikati društvena zbivanja, tražiti im uzroke i posledice. I treba postaviti pitanje: Zar to treba da razori nazore jedne časne i postojane ljudske misli? Milena ostavlja svom čitaocu to pitanje otvorenim.
Čista i koncizna reč Milene Letić, govori o verskoj i svakojakoj mržnji, razdoru, ljudskom grehu i iskušenju božanskom. Prolazeći prostranstvima duše, ta reč traga za uzrokom, razumevanjem nerazumljivog, alogičnog, amoralnog. I bez ikakve tendencioznosti, konstabilira jedan stav: Uzrok svih nesporazuma je čovek! Zlo se može nazvati ratom, a može i drugačije. Zlo je zlo, a pisati se o njemu može, i tumačiti se može, ali to ga ne umanjuje.
Rat. Po Mileninoj definiciji, to je: “Suludo vreme s ruba ljudske pameti“. Ovo je još jedno od dela, ratovima inspirisane literature, još jedno podsećanje na visoku cenu ljudskog zla. Opisujući sudbine ljudi koje je vihor rata otrgnuo od zavičaja i bacio u novi svet, u novi svet koji ih nije prihvatio, niti su oni njega razumeli i želeli, Milena ubacuje elemente košmarnih snova. Kroz te snove, uzrokovane sećanjima na strahote rata i traumama, junaci knjige se okreću svojoj biti, i potrebi za traženjem sebe u ovom svetu realnog košmara. U takvom preplitanju snova i realnosti, sa razmišljanjima o prošlosti (“Sad se pretvara u nekad.“), junaci ovih priča grcaju u svojoj egzistencijalnog teskobi. Tražeći snage u sebi, i oko sebe, tražeći plemenitije, iskrenije, karakternije… tražeći PRAVE LJUDE. Prave ljude u sebi i oko sebe.
“Let je zaustavljen.“ Kao izraz mirnog prezira koji ukazuje na zla u kojima se guši čovekova plemenita misao. Dok duša postaje mera za savest.
“Strah me hvata od te privremenosti i od pogrešnih uvjerenja.“. Ovo je samo jedna od rečenica Milene Letić, psihološki pogođenih i uzdržanih gde se oseća gordi, protestni individualizam. Kroz kritički atak na urnebesni apsurd ljudskog zla.
“Zašto baš meni?“, kaže junakinja jedne Milenine priče. Gradeći taj lik, kroz nekoliko markantnih i reljefnih slika, i misaonu dramu unutarnjeg stanja, Milena, analizira koliko je potrebno, da običnog čoveka dovede do ruba? Još jedno otvorena upitanost. Izbor je na pojedincu.
“Ko je zgrješio?“ Kroz fabulu knjige, greh se pojavljuje kao motiv pronalaženja sebe.
Iskonske težnje čovekovog duha da se oplemeni, uzdigne i dođe do suštastvenih saznanja.
Neusiljenim, lakim rečnikom i stilom, dati su motivi ljubavi, pravdoljublja, traženja suštine ideala. Navedeni citat iz Jevanđelja po Jovanu, kao da kruži, kroz svaku reč ove knjige, oko nekoliko odlučujućih spasenjskih pojmova: život, mir, svetlo, radost, istina, reč, verovati, upoznati, ljubiti. I opet, stvar izbora…
Intonirano velikom dozom iskrenosti i srčanosti, ovo delo ima podjednako i životne istine i književne lepote. Takva dela su i najbolja. U svakoj vrsti umetnosti. Dela koja pokazuju odjeke unatarnjih nemira, savladanih u težnji da se stvori stoički, uzvišeni stav prema prezrenoj realnosti.
Nakon svih otvorenih upitanosti i mogućnosti izbora, možemo konkludirati: I poraženi ljudi, znaju sačuvati čoveka u sebi. Makar i u nesavršenom svetu. Napukla čipka ponovo se istkati može: ‘’Isplešću ja novu’’. Možda lepšu. Možda i najlepšu, ako ona uopšte i postoji. Ako najlepša reč uopšte postoji! Milena to vrlo dobro zna. Zna da su sve reči trina i prah. Ali zna i da je najveća potreba sveta za ljudima! I nije važno da li je čovek ateista, paganin, panteista, ni kakvog je političkog opredeljenja, ni pola, ni fizičkih karakteristika. Nego, da li je potpuna, autonomna ličnost. Sve ostalo, mehanički proizilazi iz probuđene ličnosti.