izdavač: SCERO PRINT NIŠ (2024)
PRIKAZ- ŽIVKO IVKOVIĆ
Ivan Blagojević ili u prevodu danas aktuelnorespektabilnii srpski ambasador džeza, izvorni direktor Intrenational Nišville Jazz Festivala se, evo, oglasio novim književnim delom, kažem delom jer kada pročitate ‘Hod po mazohizmu’ shvatite značaj jednog ovakvog, te činjenicu da su ljudi poput njega raritetni na srpskoj ali i široj kulturnoj i ne samo džez sceni. I to se ne može demantovati, možemo se samo i zbilja diviti čoveku koji je prešao (i prošao) više negoli trnovit put od pokretanja Nišvilla pa do onog iz vrha, sadržajno najcenjenijih evropskih džez festivala. Malo je onih koji će porazmisliti na temu zasluga njegovih vezanih za opstajanje i promociju pomenutog. Blagojević je imao zbilja težak put do uspeha mu ove najznačajnije urbane muzičke manifestacije u nas, a to, na kakve je prepreke nailazio, razminirao već minirano da bi stigao na cilj, zna samo on, ali, drago mi je da se odlučio i barem deo svih tih prepreka podelio sa nama, njegovim poštovaocima, čiji se krug iz godine u godinu sve više širi …… Čovek koji za pruženo zavređuje priznanja stanih država ali ne i matične……. Lično, uvek sam držao do one, značajnima iz sveta urbanih muzičkih pravaca na domaćem terenu, isključivo priznanje smo mi, upućeni u rad tih, njihov sveukupan učinak ili pruženo na tom planu i tu nije potrebno nikakvo lobiranje kod gradskih seljaka u Beogradu, koji jure isključivo kintu (čitaj profit) te iz tog razloga sasvim zasluženo i nose takav epitet. Ugušiše tako kulturnu scenu Centralne Srbije, ne haju uopšte za tu, kao i da ne postoji, samo Beograd u prečniku od trideset kilometara (i manjim delom Novi Sad), sve dalje od toga je inostanstvo, kako za resorne tako i za medije te prestone ……Ni RTS se nije pretrgao u afirmaciji našeg najznačajnijeg dzež festivala. Uredjivački kolegijum te se ponaša tako kako se ponaša, na štetu svih gradjana koji izdvajaju kintu za programsko iživljavanje na toj ili gradskoseljačku nadmenost. Mnogi koje poznajem poodavno ne prate RtS programe i to negde od 2005-6 jer se pomenuti javni servis priklonio vladajućoj bandi tada, ravnodušno gledao ( i podržavao) umiranje hiljada radnika koji su ostali bez posla, …. Tako da odnos te medijske kuće prema Nišvillu uopšte ne iznenadjuje, očekivan je naizvestan način. Decentralizaciju kulture decenijama unazad vidim kao nemoguću misiju, koga je briga za najznačajnije urbane muzičke manifestacije i promociju tih u Centralnoj Srbiji, uz ono da su od značaja smotre i najmanje poželjne. Moja rezigniranost proizilazi iz objektivnog onog, stanja na terenu, da ne kažem činjeničnog stanja, te se nameće ono, da bi ovu medijsku kuću zbilja trebalo transformisati u poželjniju neku, prihvatljivu svima a ne samo beogradskim seljacima ………….. imamo potom i storiju o bugarskom Dru Emilu Ilievu, No 1 čoveku Jazz Festivala Bansko u toj, susednoj nam zemlji, te njegovu dokazanu naklonost Nišville Jazz Festivalu, a tekst je iz 2020. godine. I generalno, Blagojević ima svoje mesto u kući slavnih vezano za kulturnu scenu ne samo svoga grada nego na nivou zemlje, mada će to priznanje kako barem trenutno stoje stvari , izostati iz razloga sujete naravno, mada je njegov učinak, kažem, vezan za afirmaciju džeza u nas, i te kako značajan, nije uporediv sa bilo kojim drugim jer takav i ne postoji. Naslov Hod po mazohizmu sadrži brojne storije iz njegovog delovanja u džezu (i ne samo) te oko tog u gradu na Nišavi, dogodovštine vezane za stejdž aktere na Nišvillu, ali i brojnim neželjenim situacijama, no sve te je prevazilazio u hodu tako reći i na sebi svojstven način, sa samo jednom na umu, Nišville mora i ove godine uspeti, usput, nikada ne pitajući za cenu koju će platiti a tiče se svega šta će morati preturiti preko glave. i kao takav , kristalno je jasno da čovek zavredjuje izuzetno priznanje od grada i države, no, kažem, izostaće to, biće mu uručeno kada se i Beogradjani sete zasluga te posthumno dodele priznanja Zoranu Miščeviću i Branku Marušiću Čuturi, te da se pri tom ne zagrcnu jer će zaboga morati izostaviti ime Mliana Mladenovića. Fascinirala me storija ovde naslovljena sa Dobar loš i zao (mada sam kao mladji memorisao naziv filma Dobar, rdjav i ružan) vezana za onog, sa cigarom medju zubima glumca Klinta Istvuda, ovde uklopiva sa njegovim sinom Kajlom Istvudom kome je dodeljeno priznanje za promociju džeza kao filmske muzike. Nema sumnje da je i Blagojević bio inficiran ‘kaubojcima’ u mladosti, te da je svoju opčinjenost tim, umalo platio malim prstom desne ruke …. I najbolje je pročitati ovaj naslov te se lično uveriti o nemilom…… Pri tom mi je kristalno jasno zašto je toliko teško biti objektivan i iskren prema sebi i drugima, a navijački obojen ili pristrasan vrlo lako ….. pa valjda iz razloga lakšeg uklapanja u mediokritetstvo i ne samo u kulturi. Zbilja pleni ovde više putopisna storija o Ivanovom gostovanju po Indoneziji, te brojnim džez festivalima u pomenutoj ostrvskoj zemlji, ljubaznošću i predusretljivošću domaćih ……… U Temerinu sam (prostor Tajhaz) imao čast promovisati svoj književni rocknroll opus na tamošnjem džez festivalu, te sam se ne malo iznenadio kada sam na stedžu pomenutog video i grupu sa Nišvilla, ta je Vertigong iz Indonezije. Blagojević ističe da je u Indoneziji džez više religija jer su se oko tog okupile brojne etničke grupe, po principu promovisanja slobode i improvizacije pa tako džez dušama ne nudi utopiju nego trenutni barem spokoj uz nasmejana lica, tako neodvojiva od urbanih muzičkih pravaca ……Dolazimo i do prvog nastupa Šabana Bajramovića na Nišvillu godina je 1997. a sa njime su u sastavu i dvojica legendarnih onih, naš Miša Blam na kontrabasu te bugarski piano plejer Vasil Parmakov. Ističem taj iz pomenute godine jer isti nisu podržale ni reupblika niti grad. E sad, kako je Blagojević uspeo finansijski izgurati zamišljeno, zna samo on, ali je snalažljivošću koja je podrazumevala otkup i prodaju tona i tona puževa u potpunosti uspeo.
Pitao sam malog puža
Da mi svoju kuću proda
A puž meni odgovara
Otkud tebi, otkud para.
Kad si para ti imao
Na kartama, na barbutu proćerdao
…..je song koji u potpunosti oslikava način življenja Šabana Bajramovića. U zaključnom onom tekstu stoji kako je Miša Blam rekao Blagojeviću da je veći mazohista i od samih džezera, te otuda i naslov this book………… a u delu Niša oko Sinagoge jedna ulica je i službeno ponela ime Miše Blama, Ivanovom zaslugom naravno. Poslednja rečenica u ‘Hodu po mazohizmu’ kaže kako Blagojević do sada nije nagradjivan! Da, naše podneblje ne prašta uspeh, to stoji, i zašto bi, nagradjivane i treba zaboraviti, jer su deo izlobiranih krugova u Beogradu, ali, Nišville će potrajati……. Blagojević je kao i većina odlučnih izgradio ili se isključivo opredelio za ono što mu najviše leži, ljubav u smislu organizacionih sposobnosti, a što je evo u džezu potpuno dokazao, i sve to na zadovoljstvo svih nas koji čoveka cenimo po njegovim rezultatima rada. Hod po mazohizmu je samo još jedan njegov patentirani intelektualni književni biser…..
17.01.2024.