Vladimir S. Pakuševskij: „Good bye Merry Melody“
„Besani“, Beograd, 2024.
To da li je neko iz Dornjeg Gonjeg ili je, sticajem okolnosti, rođen i odrastao u obližnjem Gornjem Donjem na prvi pogled ne pravi baš nikakvu razliku. Površnom čitaocu distinkcija je irelevantna i u najboljem slučaju nateraće ga da oba toponima pošalje na anatomsku lokaciju poznatu po permanentnom odsustvu sunčeve svetlosti. Srećom, postoje tu i neke finese, kao i dodatne pojedinosti koje se mogu smatrati olakšavajućim okolnostima po osobu koja se narečenih toponima latila. U našem slučaju, ta osoba je Vladimir S. Pakuševskij, pisac koji u svom romanu poetično nazvanom „Good bye Merry Melody“ uzgred pominje i ova dva imaginarna naseljena mesta koja bi morala biti na nekoj periferiji, zaboravljena od svih. Olakšavajuće[1] okolnosti ovde su samo uslovni pojam, jer bi se one morale upotrebljavati u slučaju da Pakuševskog[2] smatramo odgovornim za neko loše literarno delo ili (ni prvi ni poslednji) pokušaj baratanja žanrom koji se autoru slavno i višestruko obio o usijanu glavu. Ništa se od pomenutog nije dogodilo sa „Good bye Merry Melody“ (u daljem tekstu GBMM) – au contraire, rekli bismo jezikom jedne velike zapadne literature.
Zamka neuspeha smeši se samo autoru ovih redova, pokuša li striktno odrediti kojoj književnoj vrsti pripada Pakuševskijev[3] uradak. Uz dosta slobode i malo više provizornosti, skloni smo konstataciji da je GBMM pre svega vešto ispričan žanr-roman, koji poštuje određena zanatska pravila zaplitanja i potonjeg rasplitanja klasične detektivske priče. U isto vreme, bio bi naivan pokušaj da se GBMM odredi samo na taj način, jer se radi o romanu koji, zahvaljujući sigurnoj ruci naratora, obiluje čistim filmskim sekvencama, a ni ljubitelji stripa nisu uskraćeni za povremene epizode u kojima se prepoznaje uticaj devete umetnosti. Na kraju, ali svakako ne i najmanje bitno, GBMM može se posmatrati kao specifičan prozni podžanr uz koji bi mogao da dođe i neki nosač zvuka[4], zadužen za soundtrack. E, sad, čim se pominje soundtrack, koji se u najvećem broju slučajeva neraskidivo vezuje uz filmove, stvari postaju još jasnije i direktnije. „Filmska muzika“ iz GBMM nije puko nabrajanje muzičkih hitova, u šta se kompilacije sličnog tipa veoma često pretvore (prizivajući podsvesno autorovu „žal za mlados’“). Muzika je ovde minuciozno sinhronizovana sa radnjom, njen pažljiv odabir je, po pravilu, važan deo onoga što kolokvijalno nazivamo širom slikom. Čak je i urnebesni muzički kovitlac koji u jednom trenutku zahvata dvojicu junaka romana, inicijalno silovit a na kraju miran i bezobalan, umetnut u kompoziciju tako da nam se ništa ne čini preteranim, nemogućim ili neubedljivim, uprkos tome što jedan od aktera „komanduje glasno da se pusti nešto čemu nema ni 20 godina“, dok nad scenom lebdi prastara, na kraju i izgovorena istina, da je nekada sve što nam je potrebno veoma jednostavno- dobar čovek i dobra muzika[5].
Osnovna nit glavnog toka radnje nije previše komplikovana i, srećom, ne iziskuje nadljudske napore i tuce priručnika za uspešno tolkovanje. Mlada devojka je ubijena, a istraga zločina poverena je iskusnom detektivu Agendi Šarlahu. Malo čudno ime i prezime, ali su ostala uobičajena? Hmm, pa ne baš. Šerlok Holms ima svog dragocenog Votsona, Erast Petrovič Japanca Masu, a inspektor Šarlah? Njegov se pomoćnik zove Zozo Kurobreča. Praktično ceo roman se odigrava u malom vojvođanskom mestu nazvanom Novo Brankovo[6]. Nepostojeće, a istovremeno signifikativno i sveprisutno, Novo Brankovo je neka vrsta amalgama koji u sebi ima malo melanholije Linčovog Tvin Piksa, dosta klasične usporenosti bilo koje vojvođanske varošice, ali i simbolike vrlih novih vremena, koja nam se približavaju slikama „crnih dukseva sa belim ćirilicama“ i sličnim znamenjem. Zajedno sa inspektorom Šarlahom, čitalac polako otkriva tajne kojima Novo Brankovo (kao i svako iole pristojno mesto, molim lepo) jednostavno obiluje. Šarlah je policajac starog kova, podjednako vešt u komunikaciji s običnim ljudima, svedocima ili potencijalno osumnjičenima. Kroz njegove postupke, refleksije i opservacije saznajemo mnogo, ali, u skladu sa starim policijskim pravilom-nikada više od onoga što bi inspektor želeo.
Uvrežene predrasude najčešće nas navode na pogrešne t(r)agove-baš bi se to desilo ako bismo inspektora Agendu pokušali zamisliti kao klasičnog policajca, konzervativnijih svetonazora i rigidne metodologije. Ovaj policajac je gotovo sve suprotno od toga, a njegovi rezoni nikako se ne uklapaju u striktne policijske kalupe. Kao i svaki autor, i Pakuševskij jedan deo sopstvenih razmišljanja plasira kroz rečenice junaka, a ima li bolje prilike za to od glavnog nosioca radnje, koji je po prirodi stvari najčešće u prilici da priča? Šarlah tako ima niz vrlo zanimljih razmišljanja o raznim temama-izdvojili bismo zapažanje o razlici između povrede i uvrede i daljim konsekvencama opasnog početnog stava:
…Povreda je kad odeš kod doktora, on napravi zapisnik i sud deluje po zapisniku. A uvreda, šta je uvreda? Može da bude bilo šta. Odlično oružje za pasivnu agresiju. Neki ne tuku, ali se rode uvređeni i onda svojom uvređenošću gaze svet do poslednjeg daha… U osnovi, oni traže da se zbog toga što su oni uvređeni ukine nečija tuđa sloboda. Pa su opet uvređeni, pa traže da se ukine još neka sloboda. Samo, ako se svaka uvređenost rešava ukidanjem neke slobode, na kraju neće više biti nikakve slobode, pa neće biti ni potrebe za inspektorima. Ostaće vojska, bodljikave žice i preki sudovi, a ti i ja ćemo ostati bez posla, bićemo uhapšeni zbog skitničenja i nezakonitog propitivanja ljudi i poslati pred neki preki jednopartijski sud.
Teško je ne priznati da nas, tokom čitanja ovih rečenica, obuzimaju napadne i grešne utopijske misli o svetu u kojem bi većina policajaca, tužilaca i sudija razmišljala na sličan način i postupala u skladu s postulatima inspektora Agende. Pri samom prizivanju ovakvog scenarija dotok kiseonika u naša pluća enormno se povećava, a odmah zatim dve se u nama pobiše sile– endorfinska i serotoninska vojska. Neka onda posle bilo ko kaže da literatura nije u stanju da nas usreći, napravi blagotvorni privid uz čiju pomoć smo, makar trenutno, kadri i na strašnu mjestu postojati. Pažljivom čitaocu neće promaći da ovo nije jedino razmišljanje inspektora Agende sa kojim se uopšte nije teško identifikovati[7], uz napomenu da glavni junak nije jedini akter od kojeg možemo čuti zanimljive poglede na svet-nekada su ti stavovi lako prihvatljivi a nekada ih ne možemo razumeti ni uz tri pune prikolice dobre volje.
Kroz ceo roman nam se iznova vraća setna pesma koja predstavlja najizraženiji i najočigledniji kompozicioni lajtomiv. S obzirom na već utvrđene i nepobitne muzičke reference, skloni smo pretpostavci da Pakuševskij i zbog toga bira simetrični osmerac, stih koji je u našu literaturu dospeo direktno iz usmenog stvaralaštva i koji se odlikuje naglašenom melodičnošću[8]. Pesmu o prepelici čujemo nekoliko puta- u početku samo kao nagoveštaj, fragment koji se odnekud pojavio i ne izlazi iz glave[9]. Tek pred kraj romana pred nas izranja, u svoj svojoj fragilnosti i mističnoj lepoti, cela pesma, ali glavni junak, kako to već biva u literaturi i filmovima, nekako ne uspeva da je čuje. Šteta, jer iz pesme izviru, kroz špalir diskretne simbolike, odgovori na neka pretpostavljena pitanja, ali i putokazi ka mogućem razrešenju i raspletu. Teško je odoleti privlačnosti jednostavnih, ali efektnih stihova i sveopštem naletu emocija, a inspektor Agenda, koliko god bio dobar policajac, pre svega je samo čovek i kao da svuda sa sobom nosi zaraznu melodičnost parnih rima :
Ustaj, ustaj, prepelico,
Ustaj, ustaj, žuta ptico,
Ne daj da te noge bole,
Ne daj da te drugi vole!
Sociološki presek Novog Brankova mogao bi se posmatrati i kao studija bilo kog pojedinačnog slučaja malih mesta uhvaćenih u vrtlog tranzicionih gibanja[10]. Pakuševskij nam prikazuje nekoliko najočiglednijih, paradigmatičnih tipova ličnosti- od glavnog i najuticajnijeg dase u mestu, u ovom slučaju predsednika opštine, pa do sveprisutnih i neizbežnih marginalaca koji krhotine sopstvenih života jedva nekako drže na okupu, i to ponajviše zahvaljujući alkoholu ili kakvim sličnim opijatima.Predsednik opštine je imućan, poznaje veliki broj ljudi i u stanju je da reši mnoštvo problema. Kad smo kod problema, predsednik ima i sina, koji se, gle čuda, uvukao u neko loše društvo sklono kriminalu, a gde je kriminal tu su i prenaglašene nacionalne strasti[11]. Zvuči toliko poznato da je nemoguće ne povezati s našom realnošću? Inspektor Agenda se, metodičnošću prekaljenog policajca, hvata u koštac s tajnama i spletkama Novog Brankova, otkrivajući, sloj po sloj, da ispod naizgled mirne i gotovo pitoreskne pojavnosti leži mnoštvo dobro ili manje dobro čuvanih tajni. Paralelno s otkrivanjem svih veza sa nesrećnom ubijenom devojkom, pred nama se pojavljuje i čitav koloplet komplikovanih ljudskih odnosa, teških pojedinačnih sudbina i poneki kostur koji, tu i tamo, ispadne iz ormara. Ovde Pakuševskij radi sjajan posao jer uspeva, što onomastičkim bljescima[12], što tobož uzgrednim napomenama, da nam približi sve te strahove, teskobe, nesigurnosti; svu učmalost malog mesta i ogromnu želju da se iz njega na bilo koji način ode, upornošću Čehovljeve „Tri sestre“. Taj gorki talog iskustva predstavlja temelj na kojem autor uspešno gradi kompoziciju, vodeći nas ka pomalo neočekivanom kraju, ali i jedinom mogućem razrešenju kada se sve okolnosti objektivno sagledaju i uzmu u obzir.
Ono što čitaocu svakako neće odmoći prilikom čitanja GBMM jeste autorov stil. Pakuševskij piše jasno, precizno i direktno[13]. Njegove rečenice su misaono i logički kompaktne, a naracija tečna, lišena nepotrebnog meandriranja. Ponajbolji i najtačniji opis takvog izlaganja naći ćemo u engleskom jeziku- straightforward. I kada neke stvari prećutkuje[14], čini to isključivo na polzu priče, s namerom da dodatno zaintrigira i zainteresuje čitaoca, što mu je, u slučaju potpisnika ovog osvrta, odlično pošlo za rukom. Dijalozi su veoma životni i ubedljivi, nimalo usiljeni i toliko prirodni da ni u jednom trenutku ne obraćamo dodatnu pažnju na njih[15], što je, mada na prvi pogled možda i ne izgleda tako, još jedan kompliment na račun stila. Dodamo li ovome i neupitnu duhovitost autora, kojom je roman izdašno natopljen, eto snažnih argumenata u korist tvrdnji da bi čitanje „Good bye Merry Melody“ za sve potencijalno zainteresovane moglo da se pretvori u uzbudljivu avanturu, sličnu onoj kroz koju, novobrankovskim scilama i haribdama, prolaze inspektor Agenda Šarlah i njegov odani pomoćnik i saveznik Zozo Kurobreča.
Branislav Zukić, prof.
[1] ili „olakotne“, kako se to efektno kaže zapadno od nas
[2] ili Pakuševskija, nemojte molim vas, još ni Crnjanskog nismo raščivijali!
[3] čas ovako, čas onako, autor osvrta ni ranije nije bio slavan po svojoj doslednosti
[4] tj. Spotify (Deezer, TIDAL, you name it…) lista, ko već šta i kako preferira
[5] I, da, dobra rakija– poentira Pakuševskij
[6] Pomalo fenomenološki podseća na onaj Basarin izmišljeni gradić u kojem je on prvo održao književnu tribinu, pa posle saznao da to mesto uopšte ne postoji
[7] To što je društvena ili politička stvarnost, naročito na ovim prostorima, najčešće potpuno drugačija nije zasluga inspektora Agende, a još manje Vladimira S. Pakuševskog.
[8] Ko je rekao Merry Melody?
[9] Čujemo zapravo samo jednu strofu i ne znamo da li ih ima još i ako ih ima-koliko
[10] Izgleda da će proći još nekoliko decenija do trenutka kada ćemo serbezno upotrebljavati pojam „posttranziciona“
[11] Po etabliranom običaju, poslednje utočište svake iole pristojne hulje i vucibatine
[12] Odličnim odabirom imena ili nadimaka
[13] Kao da je, pobogu, neki inženjer!
[14] jer ne može se i ne treba reći sve, naročito u ovakvoj podžanrovskoj konstelaciji
[15] slično zlatnom fudbalskom pravilu da je najbolji sudija onaj okji se ne primećuje na terenu