Joca Ilić je u grupaciji prvih onih koji su na prostorima ex SFRJ ozbiljnije i kreativnije zasvirali usnu harmoniku (naravno, bio je tu i Petar Miladinović Pera Joe), da bi potom postao lider grupe Raw Hide (Sirova koža). Činjenicu da je Joca Šapčanin te da je u toj pored njega radio i Mića Petrović bubnjar takodje Šapčanin, posmatram kao privilegiju, mada bih na izvestan način mogao prisvojiti i Miku Pavlovića, te bih ovim, pokušao ispraviti propušetno u smislu zaturanja ovog intervjua starog dvadeset i dve – tri godine, te skorog pronalaženja istog u metarskoj gomili papira mojih, zapisa sa rocknroll koncerata, radijskih emisija, prikaza za knjige sa istom tematikom, raporta sa brojnih rock festivala … Sećam se da smo u nekoj prostoriji šabačke tvrdjave sedeli sa Vladom Pejakom i ekipom, a sa Jocom sam porazgovarao sat dva pred nastup njihov. Mislim da smo porazgovarali negde 2004 ili 5. pa sad … i dobro se sećam da sam te godine najavio voditelja, Vladu Pejaka, a što je jedinstven slučaj, ko još najavljuje voditelja (izuzev mene).
I nije to klasičan onaj, novinarski intervju, sedeli smo, razgovarali, kompletna beer drinkers ekipa izuzev … , a razgovor je išao u ovom smeru : ‘ajde da krenemo brate, uskoro ćete i na stejdž, nastupate, pa da se podsetimo tih starih dobrih vremena, dakle, koliko se sećam, krenuo si u rocknroll startom sedamdesetih, ili, već se i ne sećam, kao član grupe Pop Chaos, probe ste održavali u starom Domu MZ Žika Popović, koji je srušen, kažem, koliko se sećam, bilo je to pre nekoliko decenija, ali znam da si imao zaduženje bas gitariste i naravno vokalnog soliste. Naletim jedanputa na Tomu Klempu, nosi senilo od sijalice, kaže nemam činelu, poslužiće.., Moki je imao akustičnu gitaru….. Sećam se prvog vašeg nastupa u Domu omladine gde ste nastupili ispred mnogo poznatijeg VISa Čivije. Zanimljivo je to da si se okušao kao bas gitarista, te bi neko tvoje prisećanje eto, puno značilo, bilo izuzetno zanimljivo i upotpunilo istoriju rocknrolla u gradu.
JOCA: Da, da, da, imao sam sa tom grupom pet-šest svirki, lider grupe je bio Zoran Petrović Moki, čuveni, on me i napalio, kao ‘ajde da sviraš bas gitaru, ti si dobar na toj, sviraš i akustičnu gitaru, dobar si i sa notama itd …, mada gomilu tih stvari sa repertoara ove grupe nisam znao, no, grupa je imala pravi naziv Pop Chaos jer smo se iskupljali dva tri sata pred svirku, Moki je sve nastupe čuvao u tajnosti, sve to, kada se i gde svira, ono, u stilu, e sad ću da vidimsa Simom da li je kod kuće, bio bi nam neophodan za večeras, pa onda je svirao izvesni Radoje, čovek je svirao bubnjeve nešto kratko u vojsci, znaš već, čisto da se izvlači, i tako, to je bio stvarno pravi Pop Chaos, do poslednjeg trenutka se nije znalo ko će svirati, ali i gde, činjenica da sam voleo da sviram bas gitaru, ali, nekako nisam hteo da ostanem u grupi, no, Moki je bio moj dobar prijatelj, bio je strašno ubedljiv, zvali smo ga Santana, ostao je veliki zaljubljenik u gitare (i dan-danas ih izradjuje i popravlja u Londonu gde decenijama već živi), dodje ovde na godišnji odmor, poseti prijatelje … Potom sam pitao Jocu kada je stigao u Beograd, je li to bilo početkom osamdesetih, kada su se već osećali malo usporeniji rocknroll koraci, mada je i dalje taj pravac bio mejnstrim, neprikosnoven u svakom slučaju, ali se sve više osećao dah bluza, koji do tada i nije bio posebno aktuelan, no, javljaju se izuzetni predstavnici i zaljubljenici u taj pravac, Mare Di Luna, Vučko sa Studija B, Crnke, Macan, Pera Džo, Vlada Pejak, Bob Tilly i nekolicina te se nekako osećao taj bluz zamah, bluz ubrzanje, i bilo bi stvarno zanimljivo prisetiti se tog Raw Hide starta, milsim da se to dogodilo 1982. te prvih nastupa, prvih poznanstava sa ljudima zaljubljenim u bluz…..
- Čini mi se da je taj tvoj period kao bluzrock muzičara nije rasvetljen na odgovarajući način, nije zaeležen na onaj potpuni način, da li se slažeš sa mnom?
JOCA: Paa, da, pazi ovako, sedamdeset i devete sam uveliko radio ovde u Šapcu sa grupom Vremeplov, svirali smo neku fuziju bluza i roka, svirali smo stvari od Dr Johna, Allman Brothers Banda, Johna Mayalla ….. I to je bilo super, pravi pravcati rock zvuk, a ja sam hteo da proturim nekoliko bluz stvari, krenuli smo tako, sa vežbanjem u podrumu Ganetove porodične kuće (Dragan Djokić Gane bas gitarist), svaki dan, nadjemo se tako u 10. 00 h ili malo kasnije pre podne i vežbamo po ceo dan, do kasno uveče, onda odemo na korzo. I tako, po ceo dan smo svirali, ništa drugo nismo radili, a bilo je mnogo tih svirki, u bašti Doma omladine, nastup na Zaječarskoj gitarijadi 1980. godine i drugim prostorima po gradu… odem potom na odsluženje vojnog roka u JNA a vratim se negde potkraj 1981. zateknem stanje koje nije pogodovalo mojim bluz afinitetima, odlazim sve češće u Beograd, u stvari sam bio non stop na relacji ŠA – BG, te je razlaz na kraju bio neminovan. Pomenuo bih Miku Pavlovića koji je kao član grupe svakodnevno dolazio tako reći iz BG u ŠA na probe. I tako… Prva mala ploča ‘’ All Night Long’’ je izdanje diskografske kuće Blue House, a na tržištu se javila 1987., a sećam se, mogla se naručiti i putem Džuboks Magazina, te godine smo krenuli sa žešćim koncertnim aktivnostima. Tada smo radili u sastavu Mika Pavlović na gitari, Zoran Obradović na bas gitari, Mića Petrović za bubnjevima, Ljuba Mijalković na gitrari i ja vokalni solist & usnoharmonikaš.
Snimili smo tu ploču, tiraž je bio hiljadu primeraka, za izdavača smo imali Nikšu Pavića, bluz promotera, inače našeg menadžera i distributera, čoveka koji je, pored Vlade Pejaka uvek u bluzu i oko njega. Bio je to dobar potez, jer su tada svi sastavi mahom snimali LP ploče, nije bilo onih ili sasvim malo tih koji su snimali ex play ploče sa tri ili čeitiri stvari, a već singlova … a drugu malu ploču, ‘No Place To Go’ smo snimili 1991.godine, koja se, koliko se sećam pojavila na tržištu gotovo paralelno sa nastupom na Summertime Blues Festu u Beogradu. Tada upoznajem Tošu Todorovića, Louisianu Reda, Davea Kellyja, sviram na bluz festivalima u Nemačkoj, Italiji, Madjarskoj…
- Koliko su ta poznanstva i nastupi širom Evrope tebi i ostalima u grupi značila, ono, u smislu daljeg rada i napredovanja u karijeri.
Joca: Mnogo, zaista mnogo. Dovoljno je jedno poznanstvo recimo sa Daveom Kellyjem, čovekom koji fantastično svira slajd gitaru, peva, komponuje. Sećam se, bila je to 1992. godina, avion u kom je bio Kelly je kasnio, vremena za probu nije preostalo, tako da smo nastupili bez te, i bila je to fantastična svirka. Predjoh preko Louisiana Reda, sa kojim sam nastupio 1988. godine na Belgrade Blues Today, taj festival je trajao punih sedam dana, bio je tu i John Hammond JR, Johnny Mars, je izostao ne znam iz kog razloga, u svakom slučaju , bilo je to jedno neponovljivo iskustvo zato jer smo mi, znaš već, slušali ploče, vežbali to i onda najedanputa upoznaš čoveka koji svira na tim pločama, eej čoveče….
- Danas je Raw Hide klupska atrakcija bez premca u SRJ. Imidž i kvalitet stvaran decenijama i to u jednom ustaljenom sastavu, nebrojeni koncerti, nekoliko albuma i, pitanje koje se nameće, šta dalje?
Joca. Pa, nisam siguran, kompletna klupska scena u svetu je zapela, neki ćorsokak, iz razloga pojave raznih medija i medijuma, no mi nastavljamo sa koncertnim aktivnostima, bili smo u Skoplju, na Bluz & Soul Festivalu, zatim u Podgorici … Pripremamo i novi album, no, kada će se pojaviti na tržištu, ne znam obzirom na haos i okolnosti koje vladaju kod nas. U svakom slučaju bilo šta da snimimo neće se prodavati u ne znam kolikom tiražu, tu su ljudi zbog kojih to i radimo, sviramo zato bih voleo da snimimo malu ploču poput one od bezmalo pet milimetara debele Diskosove… Bilo bi nam puno laške kada bi pojednostavili izlazak iz zemlje, da pristojnije putujemo, da ne džedžimo tri dana u nekom redu, te ako bi moglo bez tog reda, nekome bih bio zahvalan. I to bi bilo sve.
2004. godine u šabačkoj tvrdjavi.