Starac i starica živeše u svakodnevnoj netrpeljivosti bračnog života. Starac je uglavnom, gde god je stizao, ostavljao prljave čarape čiji se kiselkasti miris, sličan mirisu alkoholnog sirćeta, širio starinskom kućom. U njoj starci behu podstanari čitav svoj bračni život, punih pedeset godina.
Svoje cipele starac nije nikada čistio na otiraču ispred ulaznih vrata već je to činio na tepihu u dnevnoj sobi. Starica, čistunica sa osetljivim nosem i slabašnim želudcem, gunđajući je išla za njime i čistila, moleći boga da njenog supruga kazni paklom. Starac se na ženino prebacivanje uvek smejao i komentarisao: „Neće bog ovakve poput mene u pakao, već takve namćore kao što si ti!“ To bi je još više rasrdilo pa bi zato do kraja dana provela vreme nazivajući svog muža „prepredenjakom“ i „vragom“.
Za vreme ručka starac je uživao nervirajući svoju ženu slabih živaca. Srkao je supu, vrelu ili hladnu, mljackao hranu, a nakon svega je, čisteći krezava usta čačkalicom cvrčao poput poljskih cvrčaka u vrelo letnje poslepodne. Starici bi zbog toga svaki ručak preseo. Nije ga direktno prekorevala zbog toga već je gunđala za sebe. Kao da je svu ljutnju i bes koji su kipeli iz nje vraćala sebi u dušu, gutajući je nazad u svoja nedra. Starac se na to slatko smejao i ne vadeći čačkalicu iz usta govorio joj: „Ne mršti se, napravićeš sebi bore!“
Veče su provodili uz televizor. Starac je preko daljinskog upravljača „skakao“ sa kanala na kanal ne zadržavajući se ni na jednom duže od pet sekundi. Starica se uglavnom bavila spremanjem večere ili ušivanjem kakve stare zakrpe na pocepanoj garderobi. Usput je komentarisala starčevo ponašanje kunući ga da mu „presedne i televizor i daljinski upravljač“. Starac joj je šeretski odgovarao: „Gledaj baba da se ne ubodeš!“ Nakon večere išli su na spavanje.
U tami spavaće sobe oči posmatrača naviknute na mrak nazirale bi nameštaj i razne predmete. Sobom je dominirao veliki ormar sa staklenom vitrinom u kojoj su stajale uramljene crno-bele fotografije i stari, većinom okrnjeni porculanski tanjiri. Na sred sobe poput prepreke beše postavljen kvadratasti stočić sa vaznom iz koje je štrčalo suvo cveće, podsećajući na natapiranu kosu cirkuskog klovna koji se plazeći rugao svetu oko sebe. Po belim zidovima išaranim krvavim flekama od zgnječenih komaraca beše okačeno nekoliko goblena sa cvetnim dezenima. Na suprotnim krajevima u uglovima sobe behu dva metalna i škripava kreveta: nad jednim, okačen o zid, nemo je bdio na krstu razapeti drveni Isus, a nad drugim iz zida štrčaše dve žice, poput dve zmijice, međusobno upletene i sudbinski vezane jedna za drugu.
Poput dva udaljena brega nikada premošćena i putevima spojena na krevetima su odmarala ćebetom pokrivna tela. Stomaci su im se ritmično njihali, gore-dole, nalik mehovima napunjenim nakakvim naročitim mehanizmima, proizvodeći hrkanje. Usnuli starac i starica su i u tami noći nastavljali svoje dnevno, poluvekovno nadmetanje.
Starčevo hrkanje, oštro i glasno, kao da je na trenutke cepalo prohladan vazduh u prostoriji. Staricino hrkanje poput cijuka miša uhvaćenog u klopku, provlačilo se kroz starčev huk poput šila. Huk se pretvarao u zvuk sličan brujanja motora kakvog starinskog automobila, dok se cijuk odlučno pretvrao u zvuk nalik škripanju kašikom po dnu lonca. Brujanje i škripa, nadmećući se u jačini, proizvodili su jezivu kakofoniju od koje bi se i duhovi, da su se kojim slučajem zadesili tu, uplašili. Buka bi se zatim postepeno utišavala, srazmerno, pretvarajući se u antifono cvilenje, poput dva psa na umoru. Zatim bi se čuo tanak i isprekidani cijuk sa jednog kraja sobe, da bi mu potom sa drugog kraja sobe odgovorao duboki i potmuo zvuk iz dubine večerom opterećenog starčevog stomaka. Sve to bi pratilo zajedničko škrgutanje retkih zuba. Starčevo hrkanje bi se potom pretvaralo, nalik bordunu, u jedan jednoličan i monoton, dubok zvuk nad kojim je lebdelo, nalik na avet, staricino somnabulno mrmljanje kojim kao da ga je prekoravala i grdila, praćeno povremenim puhanjem i mljackanjem suvih usana. Na trenutak bi se potom sve stišalo, a kroz prozor prekriven prozirnom zavesom, kao nezvan gost, sobu bi posetio duboki lavež komšijskog rundova remeteći kratku tišinu.
Starica je ležeći na leđima, sa rukama sklopljenim kao na samrtnom odoru, sanjala san. Hodala je širokom, nepokošenom poljanom, punom nabujalog i rosom nakapanog rastinja, kojom su unaokolo zujali svakojaki insekti. Oko nje se mnoštvo breza poput kakvih čuvara povijalo ka njoj pod vetrom, pozdravljajući je kao svoju dolazeću gospodaricu. Približavala se jednospratnoj kući, okrečenoj u belo. Prozori behu otkriveni širom otvorenih kapaka. Balkon beše sav obrastao u puzavicu zvezdastog i sitnog lista, a po brojnim žardinjerama raznobojno cveće je upijalo sunčeve zrake. U hladu krova, tamno-crvenog poput krvi, svoja gnezda behu, umesto vrabaca, svile svrake. Pokraj kuće su se međusobno jurila dečurlija, njeni unuci. Najmanji među njima, musavi dečkić, beše jahao kao ugalj crnog psa vičući „điha, điha!“. Dečurlija videvši svoju baku potrčaše ka njoj pa joj zagrliše obe noge. Čak se i onaj pas pretvori u unuka, te se i on zalete ka starici ne bi li se domogao slobodnog dela tela i zagrlio ga. Starica se „nakićena“ unucima uputi ka vratima od kuće i uđe u nju. Tamo je dočekaše nasmejana lica njene tri udate ćerke sa muževima. Behu slavili njen rođendan. Jedan od zetova ne mogavši da otvori šampanjac dade joj ga u ruke i zamoli je da ona pokuša. Ona se okrete ka uglu sobe gde je sedeo neki čovek. Ljuljao se na stolici, zaklanjajući lice novinama koje je držao ispred sebe i čitao ih. Ova mu priđe i zamoli ga da otvori flašu, a ovaj sklapajući novine otkri svoje lice. Beše to njen suprug. Uze svojim kvrgavim i drhtavim rukama šampanjac i upita je: „A, šta kažeš, kakav plac i kuću sam ti kupio?“ Starica taman zausti da mu odgovori ali umesto toga iz njenih usta izlete nešto nalik na krkljanje. Zvuk je trže iz sna i ona ču sa drugog kraja sobe: „Prdiš, prdiš.“
Sledećeg dana starica beše pod utiskom sna. Stezala je svojom žilavom i reumom nagrđenom šakom malu ikonicu sa likom Device Marije, držeći je u krilu. Molila joj se tiho i smerno. Molila se za dobro zdravlje svojih ćerki, zetova i unuka. San beše neobičan ali tako stvaran. Kao da je krio neku tajnu poruku koju ona neobrazovana i pobožna nije mogla shvatiti. Bledo i borama izbrazdano lice zbog toga smokriše suze, isto tako neshvatljive kao i san.
Jednog dana starac se, vraćajući sa pijace, beše pohvalio ženi: „Kupio sam plac. Zemljište meko i travnato. Tamo ćemo sagraditi našu kuću!“ Starica nije mogla da veruje svojim ušima. Zar je bog zaista toliko milostiv da je njoj, njegovoj poniznoj slugi, podario takvu sreću?! Pedeset godina živeti kao podstanar i potom dobiti priliku sviti svoje sopstveno gnezdo, svoje sopstveno ognjište! „Sve sam sredio“, govorio je starac, „Platiću majstore da nam je sagrade i još ću ih častiti da nas prenesu do nje da ne umaramo noge!“
Starica poče odmah da pravi planove kako će urediti svoju novu kuću. Povadi iz ormara nekakve kutijetine oblepljene trakom pa poče vaditi stvari iz njih. Behu tu na desetine miljea koje je heklala sopstvanim rukama, još dok je dobro videla i dok joj ruke nisu počele drhtati. Poređavši ih jednu pokraj druge po svom krevetu, preslišavala se u sebi: „Ovu sa anđelima ću ispod televizora; ovu sa cvetićima ću na stočić u dnevnoj sobi…ne,ne, bolje da je metnem na frižider, a anđele ću u dnevnu sobu…“ i tako redom. Nakon što je svakom miljeu našla mesto u budućoj kući, izvadila je iz kutije i nekoliko stolnjaka i mušema. Svaka od tih tkanina podsetiše je na neki davan i zaboravljen događaj. Prisećala se: „Ovaj stolnjak sam dobila od rođake iz Australije, one što je luda i što se skida gola kada popije! Pobogu, ovaj sam tražila godinama! Njega sam dobila od paše za godišnjicu braka. Onda kada smo bili u kafani kod kuma a zetovi se napili pa međusobno potukli…“ i opet tako redom, sećanja joj naviraše jedno za drugim. Kao da je ona stara kutija pored neživih stvari sa sobom čuvala i gomilu davno usnulih sećanja. Međutim, glavna misao starici beše nova kuća, baš onakva o kakvoj je maštala čitavog života.
Ubedivši ženu da je zaista kupio plac i sladeći se njenom naivnom i tihom radošću ispoljenom predanim zahvaljivanjem bogu i pravljenjem planova oko uređenja enterijera kuće, starac prizna pravi motiv kupovine placa. Za ručkom joj reče, nakon nekoliko dana, da se našalio sa njom i da je zapravo kupio plac na groblju. Behu to grobna mesta.
To starčevo priznanje staricu, već načetu mnogobrojnim bolestima, dotuče. Sledećeg dana je ležala u svom krevetu preko već zgužvanih stolnjaka i mušema. Disala je slabašno i nije se micala. Nakon dva dana vegetiranja je preminula.
Starac sa ćerkama napravi skromnu sahranu. Staricino telo bi prevezeno do groblja, pa tako starac ispuni svoje obećanje dato supruzi. Takođe, ćerke, misleći da su tkanine koje su našli ispod staricinog mrtvog tela tu bile zbog njene želje da je zakopaju zajedno sa njima, staviše ih u sanduk i zakopaše ih zajedno sa preminulom majkom. Tako bi ispunjena i staricina želja da odabrane tkanine unese u „novu“ kuću.
Nakon nekoliko dana od sahrane, starac ode do groblja sa mišlju „da poseti suprugu“. Našavši se ispred humke ispod koje je ležalo staricino sahranjeno telo, starac se zamislio. Nešto beše zaboravio da ponese. Trebalo mu je par minuta da se seti da je došao na groblje bez cveća. Ipak, na njegovu sreću, pokraj njega beše masivan grobni spomenik sa buketom svežeg cveća položenim na glatku ploču. Starac se sagnu i dohvati ga. Obazre se oko sebe ne bi li se uverio da ga niko ne gleda, pa kada se uveri da je sam na groblju, saže se ka humci i spusti buket na njega. Zatim se prekrsti, čisto šale radi, pljunu u stranu i ode kod komšije na partiju domina, ostavljajući staricu da ga sačeka do sledeće prilike.
Sledeće noći starac usni san. U dnevnoj sobi polegnut sanduk, neofarban i od golog drveta, a u njemu leži on. Zatvorenih očiju osluškuje krckanje poda što ga proizvode nečiji koraci. Nazire staricin glas kako mu spominje ime. Hoće da otvori oči, da ustane i odgovori joj, ali ostaje kao prikovan za sanduk. Zatim ga neko prekriva poklopcem i lišava svežeg vazduha. Sanduk se pomera – nose ga. Putem sanduk ispada iz ruku nespretnih nosača. Biju ga udarci po slabinama i krstima. Slede psovke na njegov račun. Opet čuje staricin glas: „E jes’ težak, ubio ga bog!“ Poležu ga na zemlju, čuje zveket lopata. Opet staricin glas, kao mjaukanje pred parenje: „Crna zemlja. To mu je dom.“ Hvata ga panika. Lupa o poklopac ali kao da tuče u sunđere. Vapi potmulim glasom koji se gubi duboko pod zemljom. Umire od straha.
Sledećeg dana komšije nađoše starca mrtvog kako leži na krevetu. Sahraniše ga ćerke sa zetovima. Beše mnogo sveta, više nego na staricinoj sahrani. To je i bila starčeva poslednja želja – da ga otprati mnoštvo ljudi i da po varoši pričaju: „E jes’ bio čovek, vidi koliko mu sveta došlo na sahranu!“
Uz sveštenikovo unjkavo izgovaranje molitve za spas duše, grobari spustiše starčev sanduk u jamu. Zatrpaše ga zatim, prvo ga tukući krupnim grumenjem a potom i rešetajući sitnom zemljom. Mrtav starac se tako nađe pokraj svoje supruge, u ravni. Nakon što se svetina na groblju razišla nad dvema humkama, supružnici konačno ostadoše sami. Na par metara ispod površine, pod teškim i muklim teretom zemlje, zamela se grobna tišina. To su starac i starica nastavljali svoje poluvekovno nadmetanje, ćutanjem do večnosti.
