Autor prikaza: Živko Ivković
Izdavač: UTOPIJA
BEOGRAD
2011.

Nedavno je beogradska izdavačka kuća ‘Utopija‘ publikovala detaljnu autobiografiju džez trubača Majlsa Dejvisa, za kog je, po sopstvenoj priči sve krenulo od treće godine života, spoznajom o plavičastom plamen gasu koji je izbijao iz ringle na šporetu. Po Majlsu, od te, treće (!) godine i datira nj. lična filozofija, privrženost odredjenim idejama i svemu u šta je kasnije kao već formirana i muzički usmerena i zrela linost verovao. Knjiga je napisana ne toliko emotivnim jezikom čoveka iz sveta džeza (uz pomoć koautora Kvinsija Trupa ), i neizbežnim prisećanjima iz detinjstva, konačnog odrastanja, prvog nastupa u karijeri (sa grupom Edija Rendla-Blue Devils)…
Dejvis je i inače odrastao u Sent Luisu, koji je slovio za grad trubača! Lično, uzalud sam od svake naredne stranice očekivao slovo o sjaju crne tuge i u skladu sa tom, klasičnu džez priču.
Ne, Dejvis je od ranog detinjstva, zatim kroz pubertetsko doba i tokom karijere živeo životom uglađenog, zahvaljujući sasvim drugačijem klasnom poreklu (doborostojeći roditelji-otac cenjeni stomatolog ) za razliku od sumornih životnih storija Čarlija Parkera, Lestera Janga, Tilonijusa Monka… Doduše nezaobilazni kokainski period od 1950. do 1954. g. je pregrmeo snagom volje. Sve nakon toga je uspon u karijeri. Mnogo je detalja u Dejvisovom životu važnih za svetsku džez priču, od onih da je svirao i albume snimao sa najznačajnijim imenima (Gilespi, Bad Pauel, Džon Koltrejn, Herbi Henkok, Djuk Elington, Čik Koria, Lester Jang…) Eksperimentisao je, bio pravi inovator, unosio u zvuk svoje trube sve, bi-bap, fri džez, bluz…
Nikada nije smatrao da je muzika zvana džez namenjena uskom krugu ljudi, govorio je, da se ta muzika ne može porediti sa muzejskim eksponatima pod staklima muzejskih vitrina, te da nisu u pravu oni koji tvrde da je svedena na uži krug slušalaca. I Hendriks je tvrdio da u načinu Dejvisovog sviranja trube čuje gitarsko izražavanje.
Usput, bolele su ga nepravde prema crnom narodu u USA , govorio je da Amerikanci rade sve te loše stvari crnim ljudima kao što su to Nemci radili Jevrejima! Na ‘In a Silent Day’ , stvari Džoa Zavinula iz 1968. godine, Dejvis izbacuje sve akorde i koristi samo melodiju ne bi li dobio rokenrol zvuk. Uspeo je u tome, danas tu stvar i godinu izdavanja iste uzimaju za start fuzijskom pristupu muziciranja. Derril Jones, današnji bas gitarist najveće svetske rock atakcije, grupe The Rolling Stones je svirao sa Dejvisom od 1985-1988. godine! Negde od 1972. godine je krenuo sa mnogo naglašenijim električnim instrumentima u svojoj grupi (fender bas, mikrofoni sa trube povezani na pojačavač, dodao je i wah-wah pedale ne bi li dobio gitarski zvuk, klavir takođe ). Tako je krenuo sa ‘grooveom’!
Gruv je termin iz tridesetih, koristili su ga sving muzičari i imao je značenje ushićenja. Od sedamdesetih taj termin označava muziku naglašenog ali jednostavnog ritma uz koji se može plesati. Želeo je da stvori sopstveni, Majlz stil, uspeo je. Po svemu, sjajna karijera vrhunskog džez muzičara. Zanimljivo, ali Dejvis je sa svojom grupom nastupio i na ‘Isle of Wight Rock Festivalu’ augusta 1970. godine, zatim je u San Francisku svirao i sa grupama Grateful Dead, Santanom, Lorom Najro…
Umro je septembra 1991. godine u Santa Moniki. Kvinsiju Trupu (koautoru) je za ovu ‘Miles: Autobiography’ uručena American Book Awards 1989. godine.
Beogradskoj izdavačkoj kući Utopija i Mimici Petrović-Radovanović priznanje za divne stranice iz života Majlsa Dejvisa.

U Šapcu, 02.11.2011. godine




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *