Branko Baćović
: NE DAJ STOKI DA TE POBEDI

DMD* jeste da su oni napravljeni kao po slici božijoj, tačno je da hodaju na dve noge, i slažem se da nemaju rogove i velike krupne oči kao neke životinje. Ali bez obzira na sve to – oni su to što jesu.
Ne znam šta je Bog radio tog dana kada ih je stvarao. Stvarno ne znam. Pretpostavljam da je bio neviđeno umoran, rastresen, dekoncentrisan i iscrpljen. Znaš, nemam pojma koliko energije je jednom Bogu potrebno da pravi i održava svemir. Verovatno mnogo. Meni već sečenje drva za potpalu pretstavlja problem. Znam da je on hteo najbolje, uostalom kao i ja tada kada sam skoro zapalio kuću. Baka je nešto bila u bolnici, crvenkapa u školi, vuk je negde zavijao na oblake koji su donosili sneg, a ja sam se uplašio bauka. S vremena na vreme se povampire i krenu u svoje rušilačke pohode. Toliko sam ih se uplašio da sam se na brzinu sakrio dozvolivši vatri da nekontrolisana učini svoje. Ostao mi je gorak ukus u ustima. Posle toga nisam više hteo da sečem drva, da pravim cepanice i da ložim vatru. Baka se zabrinula za mene i na kraju je uvela centralno grejanje. Bila je prva u šumi. Da li je napravila grešku? Možda je trebala da me pusti da se suočim sa baucima?
Tada me je muka skoro pobedila. Međutim, nije još sve izgubljeno. Ne smem da dozvolim da  oteraju od mene pucketanje vatre, da mi pokvare miris toplog ognjišta i unište ples senki na licima ljudi koje volim. Za sada je 1:1. Moj deda je umro igrajući karte sa osmehom na licu ne pominjući ni jednu od životinja koja su ga stavila u logor smrti. Za razliku od njega, moj tata je umro u ropcu. Oko guše je imao kravlje zvono koje ga je opominjalo da mu je majku zgazio ratni stampedo.
DMD ne daj da te stoka pobedi. Naseckaj drva, upali vatru, pozovi prijatelje – ne plaši se – niko te neće baciti u nju. Posle tebe, doćiće red i na mene. Znaš, čuo sam da se igra na dve dobijene.
—

DMD* = dragi moj dnevniče
Crtež: Danijel Trstenjak