Mračna i tiha senka;
poguren i siv, vuk trči u poslednjem sumraku;
njegove oči blistaju u tami.
To je vuk severnjačkih šuma i staroislandskih Eda. – To su Geri i Freki, Odinovi božanski vuci. To su vuci čiji besni čopor prati Svetog Savu. To je Borhesov poslednji vuk Engleske, koji zna da je gvožđe njegove smrti već iskovano.
To je vuk koji šeta kavezom, sapet, sluđen, znajući da je čas njegove smrti blizu.
To je sumrak znan kao Sumrak bogova, kao neopoziv i konačan Smak sveta.
To je njegovo vreme, Vreme Vuka: „doba vetrova i vukova, kad štitovi se lome“. A kad nebeski vuci proždru i Mesec i Sunce, ugasiće se i njihova rasa. U vatri, u bici i u oluji, u nebeskim požarima, kojim će se okončati ovaj svet.
Sve dok se to ne desi, lutaće sam, sluđen, tamom kaveza ili šume iz koje nema izlaza.
Vuk drhti, nijedna voda i ničija krv više ne može da utoli njegovu žeđ. Hajka prati njegov krivudav trk. Odinovo oko ga motri. Uzalud: vuče, i ti ćeš umreti. Tvoja sudbina zapisana je u zvezdama i na stranicama drevne kamene knjige; ni Odin ni Tor, ni mnogi drugi bogovi, neće je promeniti.
Borise, na dobrom si putu da budeš (pre)poznat kao „pisac apokalipse“!
Tvoja poigravanja sa „krajem sveta“, mitološkim, onostranim i onovremenim su zaista dobra. Samo nastavi!
Svaki „kraj sveta“, kaže jedan mudrac, samo je kraj iluzija koje imamo o njemu. Zato, samo napred!
Na astralnoj ravni nema ni sunca ni meseca već predmeti zrače iz samih sebe. Proždiranje zemnog Sunca i Meseca od strane vuka ili vukova označava početak nove, nulte kreacije – koja započinje idejom odricanja od moći.