(Adrijan Sarajlija, “Ogledalo za vampira“, Beograd, 2012)
Mali, nesrećni Eduardo, malen zbog svoje nesreće a nesrećan zbog svoje malenkosti, uprkos nedaćama i hendikepu, na nejakim krilima svog sna, doživljava avanture dostojne Đakoma Kazanove, Markiza de Sada i Karlosa Kastanede. Nezadovoljan životom mediokriteta, nastavnik istorije opsednut otkrivanjem mračnih tajni istorijskih događaja, uveren u postojanje vampira, zombija i drugih zloslutnih bića i sila koje upravljaju njima, prepušta se svojoj strasti i odlazi iz „kuće s ogledalima“, koja njegovu ne baš sasvim arijevsku majku čuvaju od uroka prolaznosti i starenja.
Oni koji su već čitali priče Adrijana Sarajlije, znaju da je stereotipno bavljenje uobičajenim temama kod njega prevaziđeno i da je on svojom lakom rukom otvorio mnoge nove dveri koje vode u tamne oblasti horora, spekulativne fikcije i naučne fantastike, vraćajući u već dobrano iscrpljenu i monotonu žanrovsku scenu svežinu i izazov novih sadržaja i metoda pripovedanja.
Ogledalo za vampira je stilski izuzetno uravnotežena knjiga, a dinamika pripovedanja od samog početka podiže čitaoca, ne samo krilima Eduarda Lasnera, već i opojnim, živopisnim čarima Brazila, kroz čije džungle i velegrade će ga provozati, kao kroz luna-park, ostavljajući mu tek toliko vremena da udahne malo vazduha i podvrisne od uzbuđenja.
Izuzetno bogata, egzotična i pitka scenografija prožeta je karnevalski neobuzdanim humorom kojim progovaraju Sarajlijine groteske. U ovom romanu-prvencu, došla je do punog izražaja elokventnost, pronicljivost i majstorska režija Adrijana Sarajlije. Smešna strana vampirskog sveta, silovito se sudara s mračnom i okrutnom stvarnošću Brazila telesnih strasti i njima sledstvenih bizarnih modusa vivendi, vodeći do rasprskavanja ljudskih formi u bića džungle druge vrste, ubitačnije i nepredvidivije od one stvarne Amazonije.
Zmajevo jaje, koje je Adrijan Sarajlija razbio, izleglo je galeriju likova koji bi se odlično uklopili u ambijent modernog stripa. I sam način pripovedanja sliči mediju koji je u ovom trenutku najverovatnije najkvalifikovaniji da izrazi planetarno ludilo „čulne inteligencije“, njemu svojstvenu ikonografiju, motivacije i vrednosne sisteme. Kadriranje epizoda, vizuelni efekti i slajd-fokusiranje, kratki i efektni dijalozi, nemilosrdni rezovi autora koji ne pokazuje ni trunku samilosti prema svojim stvorenjima.
Pred čitaocem se odvija ravelovski bolero energetskih paketa koji neočekivano probijaju iz „kolajdera“ kolektivnog podsvesnog. Ukoliko niste znali šta je to Pandorino jaje, sada imate priliku da malo promislite o tome, jer Adrijan Sarajlija spremno izvlači na videlo otrovnu mućku koja davi i guši, bljuje i ujeda, ejakulira i boli dok zarasta.
Kada se, ovako, sve sagleda na jednom mestu, još od Rableovih i Servantesovih vremena, preko Igoovog gargojla Bogorodičine crkve, do Flemingovih tehnoloških inovacija upakovanih u klasični špijunski varijete, umetnost fantazijske avanture opstaje kao medijum pogodan za vivisekciju ličnosti koja čini samo jednu stvar – predstavlja duh svog vremena. Eduardo Lasner je u sebe primio, i s drugim likovima podelio, sve one karakterne crte koje krase ličnost palu pod uticaj sveprisutne pop-kulture. A današnja pop-kultura je pleme izrođenih i incestoidno oplođenih žanrova, himera i borgova, nalik na primordijalnu čorbu koja je pre milijardu godina živela i disala jedinstvenim pulsom.
Čudno je i neobično da jedan vampir – virtualni vampir – ali to samo znači stvarni vampir, dospeva u vrh savremene književne produkcije kao odgovarajući tip prepakovane ljudskosti, kao postmoderna karikatura realizma koji se razbio u paramparčad padom s velikih visina. Neograničene samouverenosti i zanosa, moderni humanizam skrljao se krajem 20. veka, izgoreo u veličanstvenom požaru i pretvorio u dim-čaroliju Holivuda, tamo gde mudrost jedva opstaje kao retke pahuljice uzletelog žara u garu sveopšteg nemorala.
Budući da Ogledalo za vampira nudi naizgled nerešivu zagonetku u pogledu svoje žanrovske pripadnosti, valjalo bi zastati i ozbiljnije se zagledati u sopstveno ogledalo i zapitati se: je li naša žeđ za neodoljivim poletom zadovoljena ovim maestralnim slikanjem gustim bojama s raznobojne palete Adrijana Sarajlije?