P.S. Ane Ristović, Povelja, Kraljevo, 2009.
Devedesetih godina pronela se glasina da je poezija mrtva. Kako, zapitaćete se. Od devedesetih pa do poslednjih dana, mnogo je stihova proteklo što kroz posečena stabla (često ne i s pravom!), što kroz virtuelne impulse; a da to nisu bile povorke, sahrane, već sam život poezije. Zašto je to tako? Oduvek se manje čitala poezija u odnosu na prozu. Zapravo, vrlo mali procenat življa čita, tako da tu poezija zauzima poslednje mesto, doduše, ne baš poslednje, ako ćemo pravo – eseji i kritike, naučni radovi, to se još manje čita. Čoveku danas je gotovo sve dato, ali samim tim što mu je sve dato – sve mu je i oduzeto. Sa svešću o prolaznosti valja naći neku nit, neko ostrvce, odmor od vrtoglavog, bezdušnog strmoglavljenja ka ničemu, jer kraj je uvek s one strane poznatoga. Zašto ne iskoristiti taj jedan jedini život na najbolji mogući način, biti deo nečeg lepog, biti deo esencije književnosti, čitati, dakle, poeziju?
Nedavno mi se desilo nešto vrlo zanimljivo. U potrazi za jednom antikvarnom knjigom, na jednom sajtu, nabasala sam na nekoliko knjiga poezije, zapravo šest Poveljinih izdanja po mizernoj ceni. U opisu je stajalo “nekorišćeno“, pri tom je prodavac, kako bi pohvalio “svoju robu“ naveo i “nikad otvarano“! Upravo ta sintagma me je i navela da ove redove pišem. Kakav je to čovek koji poseduje tih nekoliko knjiga, a da ih nijednom ne otvori? I koliko je još takvih ljudi? Jednom samo da prelista, pročita bar jedan stih, makar iz puke radoznalosti? Naravno, licitirala sam. I taman kada sam pomislila da je poezija mrtva za neke ljude (ili u najboljem slučaju neki ljudi za nju), pojavio se još jedan licitator i cena poezije je počela da skače. Kopkalo me je prisustvo tog nekog drugog s druge strane ekrana, kopkalo me je, dakle, koga je to on/a hteo/la da čita? Ili je hteo/la svih šest pesnika? Naravno, obratila sam mu se (ispostavilo se da je on), pitala ga da podelimo “blago“, no on je insistirao da “otvorimo karte“. On je rekao svoje, ja svoje. Ista “karta“ je bio P.S. Ane Ristović.
Napisao mi je: „Problem je Ana. Šta ćemo sad?“
Sama pomisao da neko želi istu knjigu kao i ja, navela me je na kompromis. Naime, obećala sam mu kada je budem bila pročitala da ću mu je obavezno proslediti.
Ali, zašto baš Ana? P.S. je, zapravo, izbor iz svih zbirki pesama ove pesnikinje, ali izbor koji uprkos raznolikosti predstavlja koherentnu celinu, kao i sam pregled Aninog stvaralaštva. U prvom ciklusu, Snovidna voda [1] imamo devojčicu na čijem se jeziku ne otapa sneg, dakle, reminiscenciju na detinjstvo, na miris nepatvorene dečje nevinosti, kao nekakav ulaz u drugo neko doba gde devojčica još ne postaje žena, dok u petom a poslednjem ciklusu Oko nule, zbirku završava Čistinom, gde već odrasla, nailazi “titraj malih ptičijih krila“, odnekud čemu prethodi “tišina što je od tebe načinila instrument“. U prvoj pesmi iz Snovidne vode, o devojčici čiji anđeo sanja “klavir ne veći od kutije šibica,/koji se može nositi u džepu, sakriti u rukavici/ i preneti pod kapom, u izmenjena ogledala“, pojavljuje se motiv izmenjenih ogledala koji može biti ključ za poslednji ciklus ovog izbora. Kakva su to izmenjena ogledala i šta je s one druge strane ogledala čemu lirski glas teži?
Otud se može reći da je Anin izbor, odnosno zbirka pesama P.S., zaokružena celina. U izmenjenom ogledalu se prva zbirka ogleda u petoj, druga u četvrtoj što zbirku čini prstenastom.
Pored ogledala, posebno je zanimljiv motiv ptica. Anine ptice ne lete, one su sićušne “mogu stati u kutiju šibica“, one uleću kao vrapci iz “školske“ (tradicionalne) poezije[2] gde se “razočarane učiteljice“ dosađuju pitajući se i objašjavajući u krute školske definicije “šta je poezija“, a lajt motiv se kroz “muklu tišinu“ provlači kroz “takt domarkinih igli/čujan čak na poslednjem spratu“. Upravo je ta pesnička slika pletiva koje se čuje “čak na poslednjem spratu“ – sama poezija tako suptilno up(rep)letena u pesmu. Ptice kao pesnički motiv jesu odavno “proterane“ iz poezije, postale su ne samo opšte nego i nepoželjno mesto, a kod Ane, u poslednjoj pesmi P.S.-a, u Čistini imamo strah čak i od titraja krila. Taj strah je i svojevrsna komunikacija s tim motivom ptica, a samim tim i komunikacija sa tradicijom, ali ne i kao razračunavanje. Kakav je to strah od titraja krila? Taj je titraj lirskog glasa načnio instrumentom, pa i prenosnikom što “semena maslačka“ to i poezije “kao grudvica paučine koja te ne pita za ime“ kao nešto dato, kao nešto što određuje tebe, ali i to pletivo. Zapravo, to je poezija kao sudbina, jer nema se kud dalje “i strah tvoj postane radost, jer iznenada, /srce tvoje kuca svuda, i u semenju/trave te, na čistini: još uvek iste.“
P(osle) S(vega), šta je poezija, to i jeste centralno pitanje koje Ana traži kroz pesmu, u predelima njenih trenutnih refleksija. Da je Kairosov pramen poezija umesto sreće, rekli bismo da pesnikinja seje stihove kao pramenje o običnim slikama iz života koje oneobičava, čini ih poetičnim, detalje koje kao osrednji posmatrači možda i ne bi zapazili. Upravo od takvih detalja Ana tka stihove:
Dan i noć, noć i dan
putujemo ka Sloveniji:
u malom autobusu, među nama
tišina raste
kao grad otcepljen od zemlje i sveta [3].
Ali šta je to što ovo putovanje odvaja od drugih? Moglo bi to biti obično putovanje, neka starica, Maruška možda drobila bi keks u krilu. Šta je to poezija? Poentira odgovorom da je poezija harmonija dok pod lošim osvetljenjem drobi stihove, na lošem drumu – gde je tu simetrija, ako se, kao što je u pesmi: “čita pesnik čije se ime odreklo poezije“. Opet refren, “dan i noć, noć i dan“… u ritmu brundanja autobusa kroz noć. Ovu pesmu treba čitati tiho, kao uspavanku, voditi računa o ritmu i sniziti intonaciju, gotovo šapatom na kraju. Upravo tako, kako se ne bi probudio jedva uspavani bog. Poezija je ritam.
Ali, to nije sve. U drugom ciklusu Uže od peska, pesma posvećena majci, dok se i dalje pita šta je poezija, dokumentuje nam detalj, kako primalac informacije, recepijent (u pesmi je to mama) pokušava da dohvati, opipa poeziju, ali ne uspeva, pesma nas začara i umesto da su reči uhvatljive pod perom, mi smo pod njenom vlašću, omamljeni poezijom. Reči su nas već zavele snagom svoje plime. Ali, to smo mi već znali. Lepota je u onome kako je rečeno. Tako i u Uputstvu za upotrebu, spontano provejava misao kako ćeš od poezije dobiti tek samo malo, fosforno zrnce. Doduše, to i nije malo, s uputstvom za upotrebu, ono može svetleti u mraku:
“poesia divna, a to što nudiš, čarobni dlanu, svet je iz druge ruke beo, patvoren, porozan[4].
Pored komunikacije sa Džojsom, Prustom, Lajbnicom, Danteom, Popom, Silvijom Plat i mnogim drugim, jer je Anino usvojeno kulturno nasleđe pozamašno, posebno je zanimljiv način na koji komunicira sa ocem, pesnikom Aleksandrom Ristović (o tome je već dosta pisano). No, tu, ipak, valja izdvojiti stih: “…poezija je ukleta jer su reči koje/ niko nije smeo dodirnuti, nanizane/na paukovu nit.“, jer poeziju ne možemo dodirnuti, iako nas prožima. Ona poentira jednom nežnom i potresnom emocijom, obraćajući se ocu:
“Na dohvat ruke – taj umnoženi, varljivi prostor
oproban u mnogostrukom trajanju,
na dohvat kovitlavom snegu i tvoji prsti
već oprobani u korenju drevnog drveća.
Oštrom kao vrh pera, istinita ruža,
početna svetlost i prvo izdajstvo
pronađene reči“[5]
i gde pronalazi reč da izrazi za nju “to nešto“ što je dotad bilo neizrecivo.
Poezija je, u Tromim veslima6 “kao i odustajanje od svođenja računa,/jutarnji posao:/“ , ruke, ti prenosnici stihova na papir jesu ta troma vesla, “reči drhte i mrznu se na površini:/izdaja je svako udaljavanje od mrmljanja“, “izdaja je razmišljati o stihovima“ izdaja je sve što nije prepuštanje trenutku u kome nas poezija nosi, jer kako drugačije obračunati se s poezijom, ona nije jutarnji posao, da jeste, ne bi na kraju pesme bila izvedena poenta : “njegova olovka, poput tromog vesla/izjutra tone na dno“. Dakle, suštinsko drugačije misaone preokupacije i emocionalno-intelektualna struktuiranost modernog čoveka prerasta i otuđuje se od plačevnog sentimentalizma. Otud Anina poezija nije samo poezija već je poezija o poeziji.
Čitajući izbor iz poezije Ane Ristović, čitalac kroz etape može pratiti nijansiranje u sazrevanju lirskog glasa. S tim u vezi, Snovidna voda i Uže od peska, nipošto nisu “nesazrela dela“ ali su motivi, pesničke slike znatno drugačiji u odnosu na kasnije zbirke. Naime, prve dve zbirke imaju atmosferu bajkovitih predela dok kasnije imaju drugačiju atmosferu, interesovanja su preusmerena na neke druge predele, pesničke slike su slike iz života ili bolje rečeno – detalji otrgnuti od celine.
Treći ciklus (a koji čini izbor iz zbirke Zabava za dokone kćeri), nije tek puka zabava, kao što ni kćeri nisu tako dokone. Osim ako se o dokonosti ne misli kao o razmišljanju o poeziji – što opet nije dokonost. Ovaj ciklus je “prelazni“, tu se Anina poezija menja, tj. izmešta iz bajkovitog predela u svakodnevicu, i to s merom podnošljive iskrenosti. Kakva je to zabava za dokone kćeri? Već su pomenute pesme Troma vesla i Lajbnic. Valja pomenuti i pesmu Slobodan zidar gde se lirski glas još više približava margini:
“Moji su dani privatnog masonstva:
do u sitne sate pišem
pljosnatom zidarskom olovkom…“
koja nije samo pljosnata zidarska olovka već i princip muškog. Dalje, promišljeno a sa izvesnom lakoćom preispituje odnos “muškog“ i “ženskog“ pisanja. Zidarska olovka je takođe i aluzija na odnos tela i jezika poezije. Ana, dalje nastavlja:
“koju radnici zaboraviše na susedskom tremu“
(opet ne na njenom tremu, niti susedkinom).
“Kažu da sam uvrnuta cura i pitaju
za kutlaču, znam li…“
Još jedan detalj koji u svega nekoliko reči opisuje grubu balkansku sredinu, sasvim nenametljivim diskursom da bi stiglo do kulminacije slike
“Izjutra, na stepeništu
dugo naginju pivske flaše, ukočeni
kao da tečno zlato piju.
Razmahnu se, da prođem,
ali uvek ostave mrljicu maltera,
na golom listu, pod suknjom.“ [7]
rečju neposrednom, a pesničkom slikom da se sa ne-zadovoljstvom posmatra evocirani svet, dakle:
Dani u kojima priznajem,
knjige žive od uzaludnosti:
listovi naležu jedan na drugi
poput jalovih krovova
za koje kuće još nisu izmišljene.“ 8
Ako se prisetimo teze s početka teksta o smrti poezije, možemo reći da Anina poezija ovom zbirkom opisuje zbrku, ali i zabludu devedesetih [9] više subjektivizmom i refleksijom kroz koju provejava motiv izgnanstva nego angažovanom poezijom.
Šta je Ana videla u 21. veku, ono Posle dvehiljadite je ponetirano stihom:
“Na svakoj planeti
drema po jedna Lajka
koja čezne za buvama“
Erozija intimnosti, u kojoj nam je sve dato, a sa nemogućnošću i da se koristi. Zapravo, nije u pitanju sama intimnost već i neko lično osećanje “usamljenosti u mnoštvu“, makar to bile i buve kao spas od otuđenja. Kako je svako na svojoj planeti tako i zna da su one suviše udaljene jedna od druge. Ta udaljenost se meri svetlosnim godinama, koje čak i ne svetle.
“Život na razglednici“ nije samo otuđenje jednih od drugih nego i samootuđenje. Kroz esejističke putopise, lirski glas traži sebe i nalazi se kroz stihove:
“A sutra ću ti, kad doputujem,
šapnuti: razlistaj me polako,
kao kapitularnu sarmu,
posrči i slani sok, obliži tanjir
kojim zamenih sve lažne oreole.
Gle, rastu mi nove, pirinčane dojke.
Pod jezikom pupi lorberov list.
I pored znanog srca još jedno.
Što ne uložismo u ovu ljubav,
uložićemo
u dobre pihtije, dušo. 10
Ova pesma je uvertira u pesmu koja sledi, Prvi led i započet je putopis kroz hladnije predele odrastanja i sazrevanja, a samim tim i klonuća. Mladost je na uviru, a pitanje i dalje isto – “šta je to poezija?“, ritam je sporiji i na značenjskom nivou sugeriše opšte usporavanje:
“spustiš grančicu, duneš u list,
otvoriš nečujna vrata za prigušeno svetlo(…)
spustiš grančicu, duneš u list,
a list sklizne na jastuk
i vrata se otvore,
sa tihom škripom:“
šta je to s one strane vrata i šta je poezija, nek’ ostane mamac za čitaoca ovog teksta da otvori i (u dobrom slučaju – opet) otvori knjigu.
Poslednji ciklus “Oko nule“, odiše dvosmislenostima, pa i sam naslov gde se prva reč sintagme može tumačiti i kao imenica i kao predlog. I sami strahovi u ponaslovu pesama, takođe su dvosmisleni u pogledu straha. To je strah od prirode, od 33-e, kompjutera, muškaraca, žene, čistog veša, blizine, rutine, od “podetinjiti“, od naleta pisanja, od toga da ćeš reći: to nije ljubav, od pamćenja, …i pre svega od gubitka straha. Jer kako to nisu strahovi u pravom smislu reči, pa ni strahovi od strahova, to je jedno kruženje ni oko čega, jedno vrtenje u krug, u nemiru, nemiru egzistencije pre svega. U ovom slučaju strah je barijera i štit.
I konačno, Strah od gubitka distance11 o jednostavnom pesničkom postupku kada je pisanje već potreba i to itekako opravdana potreba:
“u ovim visinama vazduh je redak, dah
kratak, rečenice odsečne. Ovde se ne
komplikuje. Nešto se u tebi skupljalo,
zgušnjavalo godinama. Tražilo procep
…
…i konačno, hajde, napiši
tu ljubavnu pesmu, da barem neko zbog
jednog stiha zadrhti...“
Iz samog naslova pesme provejava parafraziran naslov Kišovih Saveta mladom piscu, ali može se nadovezati i na Rilkeova Pisma mladom pesniku. Rilke mladom pesniku piše i o tome kako sa ironijom postupati, a što se Aninih saveta ne tako mladom pesniku i, takođe, straha od gubitka distance, ironija je pravo rešenje. Uz nju nikada ne gubimo distancu, uostalom danas su najuspelije ljubavne pesme ako su bar malo osenčene ironijom. Ironija “primenjena čisto, i ona je čista i čovek ne mora da se nje stidi; a ako se osećate siviše prisno vezani za nju, ako se plašite sve veće prisnosti sa njom, onda se okrenite velikim i ozbiljnim predmetima, kojima ona postaje sićušna i bespomoćna“12.
Poezija je ljubav. Anin stav prema poeziji je ambivalentan, a to najbolje ilustruju stihovi:
„Truljenje je, dušo, privilegija zrenja;
nad zemljom i u zemlji,
isti užitak, ista razmena“ [13].
* * *
Pitanje osobenosti Aninog pesničkog dela je samonametljivo. Ana je umetnica detalja, estetizovanja stvarnosti, običnosti se pod njenim perom pretvaraju u posebnosti. Trenuci koji žive svoje živote, nezavisno, uprkos danu, mesecima – što znači da “seobe unutar naših ukočenih tela mogu da počnu“ sve što u pesmi postoji živo je samo u pesničkoj slici, a to pokreće asocijativni mehanizam i varijacije se granaju, metapoetski i autopoetski iskazi prepliću, a ni ironija ni paradoks ne nedostaju.
Devedestih godina se proneo trač, a to nije ništa novo za ljude. Ono oko nule može da se širi i koncentričnim krugovima, baš kao ona slika s početka Metarmorfoze kruga Žorž Pulea.
I na kraju, pre no što knjigu prosledim dalje, licitator me je zamolio da ja odredim cenu. Ja sam htela da mu poklonim knjigu i ostajem pri tome, a što se tiče određivanja cene – ovo je moj način.
Nema smrti, kaže Aristotel, prema tome, devedesete nam nisu govorile istinu. Šta je poezija no izvor.
Fusnote:
1. ciklusi su izbor iz zbirki koje nose isti naslov ciklusa, kao i godinu izdanja
2. Ana Ristović, P.S. Povelja, Kraljevo, 2009. ciklus Uže od peska str.37
3. Nav. delo, pesma Lajbnic, str. 57
4. Isto, pesma Uputstvo za upotrebu, str.17
5. Nav. delo, pesma Tati, str. 16
6. Isto, iz ciklusa Zabava za dokone kćeri, str. 70
7. Nav. delo, pesma Slobodni zidar str.68
8. isto
9. Zabava za dokone kćeri objavljena je 1999. na samom koncu XX veka
10. Isto, pesma Smrznute sarmice, str. 87
11. Nav. delo Saveti više ne mladom pesniku, str. 131
12. Rajner Marija Rilke “Pisma mladom pesniku“Grafos, Beograd 1878.
13. Isto, pesma Podzemna ljubav str.84.