Velika dvorana, čini se nepregledna. Sva u belom. Beli zidovi, beli okviri prozora. Bela vrata, beli bolnički kreveti, ormarići, zavese, bele plahte… Samo glave bolesnika, sve u dubokom snu, različne.
U danu koji neminovno stiže, iz ove dvorane odlaze samo nerazbuđeni.
Krevetu plavokose devojke, desno od vrata i uz širom otvoren prozor, prilazi nagi mladić duge, crne kose. Dlanom joj preko čela, lica, kose, ramena, grudi…
Ona otvara oči, osmehnuta.
– Stigao si iz mog sna.- očima govori.
– Ne! – kazuje joj samo pokretom glave.
– Poznajem te. Ti si onaj kojeg čekam od svog prvog devojačkog sna o sreći.
– Možda. Radujem se što sam tvojom željom dozvan.
– Hoću li jednoga dana moći da te…
– Potrebno je samo da buđenjem ne zaboraviš ovaj tren. I da osmehnuta, pri svakom osvitu, laganim hodom, iz dana u dan sve dužim, staneš pred ogledalo, sebi u obrisu da šapneš: – Još jedan dan više!
– A dolazićeš, kao i sada, kad god te u snu poželim?
– Ovde? Nikad više! Dovoljno je samo sećanje. Ti ćeš doći k meni, al samo na javi. Od sada ja tebe čekam.
– Gde da te budna nađem?
– Tamo gde te dovede misao o značenju ovog trena. Ne boj se! Postoji samo jedan i samo tebi vidljiv put. Sve drugo izvan ovog sna, varka je za koju jedino ti znaš da je privid svima koji veruju samo u ono što vide i što čuju.
Poljubac dug. Pod belom plahtom nežni zagrljaji. Svakim dodirom priliv nove, do tada neznane ili davno izgubljene snage.
Buđenjem, na devojačkom licu, u očima, osmeh. I kao da nije sama.
P. S.
Da je neko i bio u ovoj beloj dvorani, iz koje svakog jutra odlaze samo nerazbuđeni i nepokretni pod belom plahtom, ništa od svega što se dogodilo u Priči iz sna ne bi ni video, ni čuo.