Prvi put mi se, to, desilo u Aleksincu, daleke… Bio sam u osmom razredu gimnazije: i dan, i noć, učio sam za maturu, velika, baš, beše! Toliko sam učio da nisam znao kad je dan, a kad noć. Jednostavno, učio sam dok mi ne „padne“ glava, pa, kad se probudim, nastavim, dalje, koliko-toliko osvežen, osnažen, a mnogo posla je bilo, ma, skoro da nisam znao kako se zovem. Čak sam, dešavalo se, i u đačku menzu, u centru, zaboravljao da odem, povuče me nešto iz istorije, fizike, francuskog, srpskog… I tad, u to vreme, desilo se: probudim se, a ne znam da li je dan, ili noć, to jest, jutro, ili veče! Čudno, ali istinito…
Kao juče…
Nalaktim se na prozor svoje bedne đačke sobice pa gledam niz strmu izlokanu ulicu. Čekam neki znak da mi razreši nedoumicu. I, gle, vidim čobanina kako s malim stadom ovaca ide prema centru varoši, aha, veče je! Pa se pokupim, i ja, pa istim putem, za ovcama, na večeru. Važne li mi stvari, isto bi bilo i da sam išao na doručak! Kakva razlika?! Sam, siromašan, neispavan, neuhranjen, bez pare u džepu, sa siromašnom majkom, bez oca, bez budućnosti, „pelcovan“ od osmeha, s „knedlom“ u duši, sa strahom od mature, jedva živ, s osećanjem da ništa ne znam jer ništa nisam zapamtio, a šta će biti, tek, kad profesori počnu da „rešetaju“! Ali, ne pišem, ovo, da bih se žalio, čem žalba kad pomoći nema!… pišem, jedino da podvučem zaista teško osećanje kad se izgubi pojam o vremenu, kad se ne zna šta je život a šta privid… Eto, tako je, to, bilo dok sam pohađao gimnaziju u Aleksincu… Ne u Beogradu, Novome Sadu ili Zemunu… tamo sam bio u gimnaziji u drugo vreme…
Drugi put, slična stvar…
Bilo je, to, kad sam se „zapleo kao pile u kučine“ pišući svoj prvi roman. Da, posle mnogo-mnogo godina…
Pored odlaska na posao, obaveza u porodici, započeo sam tu knjigu, bolje reći „knjižurinu“ po obimu, po idejama, po likovima, po atmosferi, po metaforama… alegorijama, sarkazmu, simbolici… evo!… prestajem!… kad sam, takođe, gubio pojam o vremenu. Sramota me je da priznam: pisanje romana, toliko me je obuzelo da sam se i u radno vreme, kad imam pauzu, umesto da se odmorim, prezalogajim, popijem kafu, porazgovaram s kolegama i koleginicama, pisao… „ispunjavao“… ne dižući glavu s „kupusare“! A, tek, kad sam počeo da odbacujem suvišno, to me je, tek, namučilo!… Nisam znao kad je dan, a kad je noć! Da li sam gladan, ili sit! Da li sam svestan, ili u bunilu!… Ma, pobrljavio, načisto! Mislio sam, ako sam vešt da napišem priču, priču koja će mene zadovoljiti, onda više priča čine roman… e, malo sutra!…
Pisao sam u autu, „u glavi“, idući ulicom, ideje i rešenja su mi se rojili prilikom kupovine u samoposluzi… Čak, u šta će malo ko poverovati, ali, istina je, smešna i ne malo „ćaknuta“: pisao sam i u hotelskom holu! Navešću i koji je hotel, nemam razloga da krijem: hotel „Jugoslavija“. Stanovali smo, tad, u Ulici Džona Kenedija 16, hotel nije daleko, „folksvagenom“ ni dva minuta! Odem u neki „levi hol“ u prizemlju, kakva širina, kakav komfor, mir! Konobar mi donese duplu kafu, pa pišem – u hotelu! – svoj roman „HOTEL JEVROPA“, ali, uz dužnu napomenu: moja knjiga nema nikakve veze s hotelom „Jugoslavija“, „moj“ hotel je u Sokobanji! A naziv, pravi je „Park“, pa „Konak Boni“, u centru, preko puta gradskog parka… E, u to napeto-prenapeto vreme, desilo se da je supruga otvorila vrata moje sobe – zaboga!… ne u hotelu već u našem stanu!… i rekla mi da otvorim prozor i „izađem u svet“!… Pogledam na sat, tačno 21.00! Noć!… Podignem roletnu, a napolju sunce, dan: 9.00!…
I još jedan… molim malo strpljenja i pažnje…
Treći „slučaj“ je mnogo složeniji. Čak i za mene, pisca. U nešto ni ja nisam siguran, a radi se o mojoj „koži“, mojoj psihi. Smeštam ga između sna i jave, između života i privida… Ali, moraću, malo, poizdalje…
Postojalo je vreme kad je bio pun naš stan. Nije kao u nekoj drugoj porodici, ali, sedmoro, malo li je! Moja majka, supruga, četvoro dece i ja, uz obaveznu mačku i par „tigrica“ i nekoliko ribica u akvarijumu. Stan, pun „kao oko“! I zato se pitam – iako je reč o snu, ne o životu već o prividu – otkud to osećanje usamljenosti, izgubljenosti, povlačenja u sebe, otkud moji odlasci od kuće – u mom snu! Kud sam išao, gde sam bio i, iznad sveg, zašto?!
Po mom, i tad, veoma davno, i sad: ako sam sanjao, trebalo je da sanjam naš život, svoje ukućane, šta nam se dešava, o čem pričamo, čem se radujemo ili tugujemo, ćaskamo, grešimo, pobeđujemo, sumnjamo, verujemo… ništa od tog: ja, sam-samcit, u snu, odlazim, nekud, tamo! A to „tamo“… U snu… Tegobno, tegobno…
Neka niska prizemna kuća s opalim malterom. Stanujem kod neke gazdarice koju ne viđam i koja ima svoj ulaz: zajednički nam je, samo, hodnik nalik na malo raskršće preko kog odlazim u kupatilo. Tu, u taj iznajmljen stan, dolazim da, povremeno, provedem neko vreme, što bi se reklo, da stanujem… A odakle dolazim, ne znam. Uglavnom, tu, stalno, ne stanujem već dolazim, ponekad. Čak i posle duže pauze. Ne znam da li uredno plaćam kiriju, a, ako i ne plaćam, niko me ne progoni, gazdaricu ne viđam niti znam kako izgleda, ali znam da je gazdarica a ne gazda, a kako, ne znam, ni to. Nekako, tu sam, a ne znam kad ću, opet, doći. Osećam izvesnu krivicu što, tu, stalno ne stanujem, ali zbog nekog razloga, to mi je nemoguće. Moram, povremeno, dolaziti da… gle!… ne dobijem otkaz! A od kog otkaz ako nikog i ne viđam?!… I tako, u svom snu, u svom prividu života, ali prividu veoma jakom, jasnom, ja osećam mirise te svoje sobe, čujem svoje korake kako je premeravaju, kako izlazim na prozor i gledam u neko bezvezno dvorište sa žutom zemljom i kamenjem neodređene boje… Ponekad uzimam svoje knjige – nikad ne pišem! – razgledam ih – ali ih ne čitam! Otvaram usta – ali ništa ne govorim!… Niko mi ne dolazi, ništa, tu, ne jedem i ne pijem, čak ni vodu, ne perem zube, iako koristim kupatilo za vršenje nužde!… I ta briga: da će te moje stvari, ako dovoljno dugo ne dođem, nestati, izgubiti se! Stvari: knjige (uvek sam čitao!), kutije (kad god sam se selio!), violina (osam godina sam svirao!), blokovi za crtanje (stvarno sam crtao!)… i to je sve, ničeg drugog!… Nemam ni tanjir, ni kašiku, ni šerpu, ni bicikl, ni peglu, ni aparat za brijanje, ni pribor za čišćenje cipela, ni sapun, ni pižamu, ni peškir… samo one četiri stvari koje sam pobrojao! I ja se bojim da to ne izgubim! Osećam, brižno, da se može desiti i da nađem zatvorena vrata, da ne mogu ući u svoju sobu!…
Ja vam iscrpnim rečima ne bih mogao opisati niti bih, to, mogao verno naslikati – koliko je stvarna ta moja soba, taj moj skrajnut život kojim povremeno živim kad dođem na tu adresu… Mnogo puta sam sanjao taj privid, i budio se s velikom tugom, ili ljut na sebe što se prekinuo! Prosto sam fizički osećao neku obavezu da brzo moram otići i obići svoju sobu iz sna… kao, nekom drugom prilikom, grižu savesti što dugo nisam odlazio da proverim da li je sve u toj sobi onako kako sam je poslednji put ostavio…
Godine su prolazile, prošle…
Majka je umrla, deca su otišla…
Dvoje dece mi je, već, godinama, u Izraelu, jedno dete, kćer, udata je u Surčinu, ima kćer… Ksenija, mamino ime… Žena i ja, ostali smo s jednim detetom, sa sinom, „spala knjiga na tri slova“…
Ja, više, nikad ne sanjam onu svoju sobu iz mladosti…
Ja ne znam šta je s onim mojim vrednim knjigama, imao sam drage retke naslove, šta je s mojom violinom, s crtežima, ponekim uljem na platnu, šta je s onim kutijama niti šta je bilo u njima…
Taj san mi više nikad ne dolazi…
A ja ne umem da pronađem tu sobu…
Ne znam put…
Da li je „ono“ bio život, a „ovo“ privid?…
Najzad, da li sam JA ili sam ja ON!
