Danijela Repman Staničkov: Sat

Na tom podatnom, velikom parčetu plodne crnice, na temeljima stare kuće, otac je podigao novu. Imala je veće prozore nego stara pa je pružala više sunca i radosti, a u tek izmolovanim sobama je strujao topli ravničarski vazduh. Sobe su jedno vreme bile prazne. Prvo što je otac uneo u kuću bio je sat. Tog sunčanog ponedeljka ga je doneo iz obližnje varoši i glasno rekao u želji da se te reči ne zaborave: “ Sat je sprava koja meri život. Mora se redovno navijati. Ne sme da stane.“
Sat je dobio mesto među fotografijama uramljenim u osmehe sreće koji su ponekad bili protkani sitnim, ali oštrokrakim mrvicama tuge. Decenijama je sa čeonog zida dopiralo neumitno otkucavanje gizdavog trotegaša. Ispratio je zvukom svojih glasnih koraka rominjanje kiša koje pune zrna pšenice na nepreglednoj paorskoj njivi, sve martovske mrazeve koji zatiru plodove kajsija, upio je u sebe mirise kriški zrelih lubenica i dinja, utkao u svoje titraje ispraćaje i povratke svojih ukućana, njihova rođenja i smrti.
To nije bio običan sat. Svaki dan su njegovi otkucaji bili drugačiji. Otac je u njima mogao da čuje ritam pesama o suncokretima, bagremima, perjanoj dunji i glatkom licu damasta, mirisnom hlebu iz paorske peći, bogatoj čipki belog veza i toploj peni mleka. Uvek su mislili da otac priča sam sa sobom, ali on je samo zauzvrat sadevao u korake sekundare svoje brige, radosti, bol umornog tela, vedro čelo tokom plodnih, sunčanih leta razgovarajući sa satom. Ipak, bio je siguran da je svaki trenutak odbrojan u otkucaju ostao zarobljen u lancima prošlosti i bespovrata. A otkucaji nisu poznavali ni trajanje, ni čekanje. Trenuci su se stopili u sate, sati prerasli u dane, dani se osilili u mesece, meseci lakomo prešli u godine. Galopirale su slike prošlosti kroz očeve misli, rojili su se osmesi i suze, prebirao je komadiće svojih uspomena i pregledao ih u kaleidoskopu sećanja, razgledao njihovo lice i naličje. Otac najednom oseti slabost u svom staračkom telu, tamna senka samoće mu se usadi u oči i on reče satu: „Koračaš i dalje. Kao da se tvoj put razlikuje od mog. Kao da tvoj put nema kraj. Voleo bih da mogu da te zaustivim.“
Sat je i dalje koračao. Jesenji dani su žednoj zemlji doneli duge, prohladne kiše, a staračkom telu bolest. Otac je kroz nekoliko dana umro. Sat je i dalje koračao, ali više nije bilo nikoga da čuje melodiju njegovih pesama, niko više pred njim nije otvarao dušu.
Onda je i on jednog dana stao. Začudo, vreme nije stalo. Ali, činilo se da korača unazad. Na tom podatnom, velikom parčetu zemlje, stajala je sada već stara kuća obrasla u travu i stabla bagrema maunaša. Imala je velike prozore pa je pružala više Sunca, ali nikoga nije bilo u njoj da mu to pričini radost. U izmolovanim sobama je strujao topli ravničarski vazduh kroz razbijena stakla. Na molovanom zidu je ćutao sat što ga je otac nekada davno uneo u kuću donoseći sa njime veru u neka buduća vremena, ni ne znajući da je sa satom stao i život kao što je otac jednom davno naslutio.