… kad je rešio da krene da kuva. Što je značilo da će morati i da jede, i da otvori oči nakon mnogo sunčanih dana bez hrane… Stavivši tanjir na rastvorene novine on se seti Sarojana i njegove tvrdnje da su novine najbolji stolnjak. ,,Ma, ti si stvarno lud što nisi tata!’’, veselo promrmlja sa zalogajem u ustima, pokušavajući da čita u isto vreme, po piščevom receptu.
Probudio se u sumrak jednog od narednih dana, neobrijan i sa otiskom olovnih slova na levoj jagodici lica. Setio se…
,,Roditelj bi sve učinio za svoje dete!’’, rekla je, sigurnim glasom probijajući put tišini među stolicama. Oči su joj gotovo naivno pozivale na boj, iskreći verom u reči spojene u neprobojnu celinu, za koje je mislila da su parne i deljive. Zabrojala se… Ove su lebdele u vazduhu negovora, samo na tren nalik fatamorgani ili meduzama u moru, a u stvari – guste, lišene lakoće duha, tesne, isključive, zarobljene zemaljskom silom teže, osuđene na tešku robiju u samici gole predrasude, jednosmerne, zelenožute, pomalo proste i bljutave, a poviše utabane, sa mačem poruke što se urezuje u svest kao ohola nad-misao s bezbroj razmetljivih uskličnika koji nijednom drugom znaku interpunkcije ne daju da pisne. One se ne umore, ne otplove na pučinu i ne nestanu sa prvim gutljajem vode koji vraća životu vid…
Sedeo je nasuprot njoj, jalov i umoran. Danas čak dobrovoljno umoran i bez žaljenja jalov. Jaloviji nego ikad! Grešan koliko je jalov! Poželeo je da njegov osećaj beskorisnosti potraje u nedogled, kao siguran fizički pokazatelj da se nalazi na udaljenoj tački od svega što će danas čuti, a već danima sluša. Praznina u stomaku i mučnina koja je usledila opominjala ga je ne samo na sumnjiv sadržaj ručka koji je prethodio društvenoj igri razgovora. Znao je to! Ovo je bio udarac u stomak u trenutku udisaja… Nekada je mogao s lakoćom da se isključi iz sličnih monologa, da klima glavom i gleda pravo u oči sagovorniku, dok se njegovo biće uzdiže i jedri ka spasu kroz kristalno jasnu prelepu i blaženu izdaju neslušanja. Nekada je to mogao, a onda je tu lekovitu odsutnost svrstao u neiskrenost, potkrepljujući je mislima o čovekoljublju… Danas pomno i iskreno sluša, i neiskreno ćuti, skrećući pogled u stranu, dok najčistiji i najpošteniji deo njega vrišti u samoći sateran u ćošak opšte, ali i sopstvene predstave o prihvaćenosti i tuđe uceljene priprostosti.
U svojoj sobi je zapisao: ,,Pa, dok ova mila žena ratnički preuzima reči, birajući one oprobano neoborive, sa težištem koje tone kao sidro do samog dna života kako bi spasilo od nemira vetra one sa površine, vraćam se u ne tako davno odbačeno stanje razuma i počinjem da razmišljam o svemu što neću izgovoriti. Šteta! Da li materinstvo i očinstvo zaista imaju potrebu za žrtvama i dokazivanjima do te mere da dobrovoljno završavaju u zaštićenom obliku ludila? Da li je moguće da su sva roditeljstva spremna na sve u osvajanju i odbrani statusa i poseda? Ako u tom stanju, kao ovaploćeni, umnoženi, nejaki čovek možeš da budeš sve, pa i nečovek, jer si spreman da učiniš sve i da pri tome uvek imaš isto betonsko opravdanje koje isto tako uvek svi razumeju. Čak i kada ne razumeju ništa!? Zašto zaobići nedela na putu takve vere? Ne bi bio izuzetak! Vera ili roditeljstvo kao razlog i povod za sve, kome opravdanje i ne treba jer se s njime rađa. Verovati da bi poverovao? Uveravati sebe da veruješ? Roditi da bi rodio? Roditi da bi se rodio?! Karika u lancu sebi bitnih… Pitam se – oko čijeg vrata? Ili je to samo množenje Zamjatinovih brojeva u dane spuštenih roletni… Zašto mi to liči na prevaru puti koja hoće da nadmudri smrt svojim prolaznim, nestvarnim, zemaljski lukavim dahom i oblikom? Pancirna košulja pohote, urlik dokazivanja moći, teško ljubavno naoružanje, zemaljski lek protiv straha, kukavičje jaje položeno usred vasione, uteha za sutrašnju nesigurnost, tobožnje gubljenje sebe iz vida u veličinama pretpostavljanih žrtava, čudo stvaranja, nesavladivost telesnih želja, mesto na kom prestaju da pulsiraju večne vrednosti pobeđene ništavilom, slabost koja želi da bude uzvišena, sporedna nagrada za to što se ne može biti Bog? Kome je palo na pamet da opkorači reč ’sve’ i napravi joj dete? To ’svesto’ možda stiže iz svesti u kojoj, istina, mogu boraviti i reči. I to je – sve! Ali, o kakvom ’svemu’ se tu radi? Dok si sve vreme miš što drhti u klopci života, ili čovek što cvili pred iskušenjem puti i njenim mogućim plodom… Kakva je razlika? Svi-ste-tu, sve-ste, svest-u, sve-ste-to… Biti živ po svaku cenu i uzdizati život do nerazuma? Biti nesrećan ako nije tako? Biti srećan u budućnosti, mislima preskačući život u sada? I to je – sve? Samo to? Sve!? I ne pominjati odmenu i zahvalnost koje mirišu na isto to ’sve’ samo iz drugog pravca?… Bože! Kakve su to reči koje sravnjuju sa zemljom sve pred sobom? Šta mogu da znače te reči sklupčane u rečenicu protiv koje niko ne diže glas? Koju niko ničemu ne suprotstavlja, ne poredi je ili je ne izjednačava, ne dovodeći njenu veličinu i smisao ni u najblažu sumnju. Rečenicu koje se možda i s razlogom plaše… koja je otporna na sve poznate bolesti, čim se ne postavlja pitanje šta donosi, a šta i kome odnosi, odakle potiče, gde se završava, ima li granice, glavu, noge, umire li od trivijalnosti kao što to čini život, ili… Ima li obraza? Da li je srećna? Ako jeste – zašto ne peva ulicom da je svi čuju? Ko je ta sumnjiva rečenica i ko ju je rodio? Pitam!… Zar ljubav nije samo hrabrost odricanja, odlazaka, spremnosti nemati u imati? Onako kako se odriče muškarac svoje ljubomore i poseda nad ženom, dok zna da joj, ne kriomice već uz njegov, tvoj pristanak, drugi začinje dete u utrobi jer tvoje seme to ne može?… Dočekuješ je kod kuće, a ona sa suzama u očima grli tvoj vrat od sreće što je neko toliko voli. I tada shvataš i sâm koliko su ljudske grudi male… da ih možeš smrviti jednom rukom, a da ne zažališ za njima, da treba da ih napustiš kako bi osetio, ili da ih ne jednom moraš prerasti ako hoćeš da saznaš ono što vredi sebi priznati, ako hoćeš da konačno prohodaš kao čovek… Da umreš, pa da te tvoje grudi napokon rode… Šta je veće od rođenja ljubavi u već bezbroj puta umrlom, pokleklom, nevoljenom i povređenom telu? Od oživljavanja ljubavi na grobu ljubavi… Kao da ti srce nikada pre nije kucalo… Odricanje od svega? Svega svoga? Svega, i svoga?… Zar ljubav nije sve… što ne poznajemo?… Odričem se!’’
