Stevan Šarčević: LOV

(Odlomak iz romana „Kolevkine hronike“)

Sunčica se stresla i pogledala oko sebe. Beskrajni pejsaž prekriven busenjem trske i plavičasta izmaglica što se proređivala u pravcu severa s vrlo malo visokog rastinja. Ogorčeno primeti da više ni nazreti ne može mesto gde je njena ždrebica nestala u živom blatu skupa sa svim zalihama. Toliko je bila željna Andreasa da je postala neoprezna. Samo budala može ući ovoliko duboko u nepoznatu močvaru. Sasvim slučajno je preživela, kad se, skočivši u zadnjem trenutku s kobile što je tonula u mulj, prizemljila na čvrstom tlu. Šta bilo da bilo, noć se brzo spuštala i nije bilo pametno mnogo se smucati negostoljubivim terenom po mraku. Stade pretraživati okolinu, tražeći neko skrovito mesto. Močvare su, naročito noću, bile prepune neugodnih stvorenja prema kojima su rojevi komaraca bili prava blagodet. Nije bila neiskusna i znala je da su najveće šanse da se sakrije korenovi ogromnih vrba koje su se tu i tamo kao tornjevi nazirali kroz maglu. Nije dugo prošlo dok nije pronašla što je tražila. Prostor nalik pećini stvoren oko korenovog sistema jedne vrbe otvorio se iza jedva primetnog prolaza donekle utonulog u smrdljivu vodu. Proverivši prethodno ima li skrovište nekog neugodnog stanara gađajući kamenjem u unutrašnjost, oprezno se uvuče, stežući sablju za svaki slučaj. Imala je sreće. Jama je bila pusta. Mašivši se za pojas shvati da je i kesu sa novcem strpala u bisage. Sreća je varljiva stvar. Danas imaš sve, sutra ništa. Smestila se najugodnije što je mogla i dugo razmišljala o Andreasu. Nije ni primetila kada je zaspala.
Jutro je već uveliko odmaklo kad ju je probudio udaljeni lavež i dozivanje lovačkih rogova. Otvorila je oči i oprezno provirila kroz korenje. Ovakve jame su bile vrlo zgodne za proučavanje okoliša. Ona je mogla videti šta se napolju dešava, ali nju je bilo teško zapaziti. U prvi mah nije ništa zanimljivo videla. Ševari i trstike su se protezali u nedogled okovani teškom maglom, ali zvuci koji su je probudili postajali su sve razgovetniji. Negde u blizini se nalazila nekakva grupa lovaca. Doduše, nije bilo razloga za opreznost, ali Sunčica je bila nepoverljive prirode. Susreti sred divljine joj nikada ništa dobro nisu doneli. Uostalom, šta bi moglo biti plen lovaca sred ovakve močvare? Isukala je sablju i nastavila da osmatra prostor pred sobom.
Ono što se trenutak kasnije pojavilo iz magle nateralo ju je da iskoči iz zaklona. Mogla je svašta da očekuje, ali da će ugledati dve prelepe devojke, gole kao od majke rođene, kako uspaničeno trče kroz blato do kolena, e to već nije mogla ni da zamisli. Šta se, za ime svih elemenata ovde dešava? Trenutak potom uspravila se preprečivši im put.
– Ovamo cure, ovamo. Brzo! – uzviknu.
Devojke vrisnuše i zastadoše neodlučno. Pogledi su im bili prepuni ludila. Sunčica ništa nije razumela, ali joj je bilo jasno da se tu odigrava nešto užasno, pa im priskoči.
– Neću vam ništa. Pođite sa mnom, ako želite da vas sakrijem – pokuša da deluje smireno, mada joj se stomak grčio od nervoze.
Cure ustuknuše i nastaviše da oklevaju dok su zvuci potere odjekivali iz sve veće blizine. Najzad ih Sunčica dohvati za ruke i povuče za sobom u skrovište. Začudo, obe cure su je pitomo sledile. Najzad se sve tri nađoše među korenjem stare vrbe. Sunčica je znala da je neizvesno hoće li ostati skrivene, ako ove dve nesretnice slede lovački psi, ali ih nije mogla tek tako prepustiti sudbini. Steže balčak sablje i pomoli se da nema previše progonitelja.
Sad je mogla pažljivije osmotriti dva uzdrhtala stvorenja kraj sebe. Starija je bila brineta zamamnih oblina, gotovo bucmasta, pa ipak dovoljno uzanog struka da bude privlačna. Gusta kosa popadala joj je preko lica nalik punom mesecu ističući senzualne usne. Oči joj je tek nazirala kao udaljene dragulje među rasutim uvojcima. Klečala joj je kraj nogu poput preplašene životinje, ruku oslonjenih o tlo jednu preko druge, kao da pokušava da sakrije sopstvenu golotinju. Mlađa je bila mršavo devojče svetle kose, dugih udova i ogromnih očiju, još uvek nepotpuno formirana. Dojke i bokovi su tek počeli da dobijaju one prave ženske oblike i Sunčica se zapita koliko godina ta devojčica može imati. Ona je jednostavno pala na tlo skuturena poput mačeta i tiho je jecala. Obe devojke su bile prljave poput prasića i Sunčica zapazi da im je sa tela obema pažljivo uklonjena svaka dlačica.
Trenutak potom iz magle izroni grupa ogromnih lovačkih pasa u punom trku i Sunčici se učini da će proći pokraj njih. Međutim, tren kasnije čelni pas zastade u nedoumici počevši da njuška tlo oko sebe. Čopor ga je sledio i raštrkaše se svega par koraka od njih. Sunčici srce stade jače udarati. Izgubili su trag. Ipak, velika je verovatnoća da će biti otkrivene.
Najednom devojčica vrisnu i skoči prema izlazu. Sunčica pokuša da je zaustavi, ali vlažna koža zamazana žitkim blatom joj iskliznu iz ruke. Curetak izlete na otvoreno i psi je zapaziše. Sve se desilo u trenu. Devojčica poče da beži, a čopor krenu u poteru. Prvi pas ju je sustigao i ujeo za zapešće što je izazvalo njeno kolebanje, na šta ju je sustigao čopor. Svi stadoše da je dohvataju za gležnjeve sve dok nije vrišteći pala. Sunčica oseti nemir brinete kraj sebe, pa je dohvati u zagrljaj i čvrsto joj pritisnu dlanom usta. Devojčica je izgubljena, ali njih dve još imaju neku šansu da ostanu neprimećene, ma koliko mizerna ona bila. Psi su okružili plen, ali su samo nadzirali. Mala je ležala u blatu sred gotovo savršenog kruga oformljenog od tamnih kosmatih telesina i jedva čujno je jecala. Najednom sve postade mirno, kao da je sasvim normalno da ta curica leži u žitkom blatu okružena psinama isplaženih jezičina. Trenuci su prolazili poput večnosti sve dok iz neposredne blizine ne odjeknu lovački rog. Psi se uznemiriše, ali nisu menjali poziciju, a devojčica kao da se još više skupila. Delovalo je kao da pokušava da se zavuče što dublje u blato. A onda iz magle izroni grupa od desetak konjanika. Psi stadoše razdragano lajati i mahati repovima i dalje pažljivo osmatrajući plen, a lovci zastadoše na korak od njih.
Sunčica podiže pogled na jahače. Lagano odeveni u odeću lovačkog kroja, naoružani kopljima i strelama zurili su u devojčicu koja nije dizala pogled. Nije bilo ničeg posebnog na njihovim licima. Mogli su biti seljaci iz obližnjeg sela, ali isto tako i velikaši iz nekog zamka. Jedina koja se izdvajala pojavom među njima beše predvodnica hajke. Visoka crvenokosa žena, sva u kožu odevena. Umesto strele, o sedlo joj je bio okačen dugački bič za goniče. Vešto je sjahala i krenula ka preplašenoj devojčici. Ostatak družine ostade u sedlima, ne menjajući izraz lica. Psi se odmakoše prepuštajući plen gazdarici. Žena zastade nad curicom i nasmeši se.
– Ne boj se malecka, malo ćemo se poigrati i sve će biti dobro – glas joj je bio mazan i pomalo promukao.
Devojčica se nije micala pa lagano čučnu kraj nje i dohvati je za ruku. Sunčica s jezom zapazi da je drugom rukom iz kanije dohvatila tanani nož neobičnog izgleda.
– Lepa koža, – nastavi žena mazno – ali tako prljava. Nema veze dadne se to očistiti.
Cura i dalje nije podizala pogled, čak više nije ni jecala. Ruka joj je mirno počivala na ženinom dlanu kao da joj se prepušta. Lagano, gotovo nežno crvenokosina šaka joj se sklopi oko ruke, odvajajući mali prst. Devojčica podiže pogled i sad su obe zurile u njen uzdignuti prstić.
– Dopada mi se tvoja koža, tako bleda i baršunasta – ruka s nožem sve se više primicala devojčicinom prstu i oba pogleda se usmeriše na njega.
– Slušaj, od tvoje kože ću načiniti rukavice, lepe tanane – nož zareza pri samoj osnovi prsta i devojčica vrisnu.
– Odraću te polako i pažljivo da ne oštetim strukturu, pa ću kožu usoliti i lepo složiti u bisage.
Dok je to govorila lagano je povlačila nož kružnim pokretima i Sunčica razazna namenu neobičnog sečiva. Devojčicina koža se odvajala od mesa, kao da je crvenokosa ljuštila luk. Žena lovac je žrtvu čvrsto držala, pa se uprkos potresanju čitavog tela prst nesretnice nimalo nije pomicao.
Devojka u Sunčicinom zagrljaju se stade otimati i ona baci pogled na nju. Prelepe oči joj behu raširene u užasu i malo je falilo da ne vrisne. Sunčica je pritisnu čvrsto uz sebe i toplina tog uznemirenog tela stade da je prožima. Mogla je osetiti snažne udarce njenog srca i krupne dojke pripijene uz sopstveni stomak. Pritisnu joj snažnije usne, kako bi ostala tiha.
– Ali, vidiš, moramo se strpiti – zaustavi crvenokosa nož kod drugog članka, pa kratkim rezom odreza odranu kožu koja pade na tlo.
Ogoljeni deo prsta gotovo da i nije krvario, tek se izdvojio od ostatka curicine puti tamno ružičastom bojom.
– Ovi ljudi hoće da ih zabaviš. Ako budeš dobra i oni budu zadovoljni, možda te i zakoljem poput ovčice pre no što te počnem derati. Hoćeš li biti dobra? Za mene?
Devojčica se nije oglašavala, samo joj je telo podrhtavalo, a oči joj se ispuniše suzama. Crvenokosin nož se vrati prstu i polako zareza.
– Hoćeš li biti dobra? – zapita ponovo i curica jeknu, pa klimnu glavom.
Ruka s nožem se odmače.
– Hajde curo, osmeh na lice, učini da se lovci dobro osećaju – nasmeši se crvenokosa dok ostatak družine stade da se spušta iz sedala.
Žena se odmače od curice i ustupi mesto ostalim lovcima koji je časkom zaokoliše. Najednom jedan od njih je šutnu iz sve snage u stomak i devojče stade da kašlje. Čovek iza nje otkopča kajiš, spusti pantalone, pa je podiže grubo grabeći za bokove. Devojčica ne stiže ni da se osloni na ruke, još uvek se boreći za vazduh, kad napasnik prodre u nju otpozadi. Cura poče da ciči na šta je dvojica muškaraca sa strane počeše tući štapovima koji im se odnekud stvoriše u rukama.
– Osmeh na lice devojko, zar se nismo tako dogovorili! – dobaci joj crvenokosa i devojče je zaista pokušala da se nasmeši onako nemilosrdno batinana i grubo uzimana otpozadi. Onda i čovek pred njom odreši gaće, pa je dohvati za kosu i podiže joj glavu. Devojčica je i dalje na licu imala sumanuti osmeh kad puče šamar od koga joj glava odlete u stranu. Tren potom, dok se još uvek borila da se osloni na ruke, u usta joj je gurnut preveliki lovčev ud. Batinanje nikako nije prestajalo, ali sad je Sunčica nesretno stvorenje tek nazirala kao bledi obris među gomilom muškaraca. Otpozadi je došlo do smene i sledeći muškarac ju je uzeo drugačije, neprirodno. Devojčica se nije opirala, ali neprestano su je tukli dok su se na njoj smenjivali i spreda i pozadi. Brineta kraj Sunčice se sve više tresla i sve jače pripijala uz svoju zaštitnicu, pa je Sunčica sve intenzivnije osećala njene obline. Nije znala kako se to desilo, ali u jednom trenutku srednji prst ruke kojom joj je pritiskala usta skliznu među usne. Reakcija je bila neočekivana. Devojka stade da sisa prst poput odojčeta i Sunčica za trenutak požele da povuče ruku, ali se bojala da se cura ne oglasi. Ona nije prestajala i osećaj je bio neobičan, negde između nelagodnosti i prijatnosti, ali curino drhtanje je sve više slabilo, pa Sunčica zaključi da je taj postupak smiruje. Pusti je da nastavi i podiže pogled na scenu ispred sebe.
Surovi prizor se menjao tek toliko da napasnici promene pozu, a curicino sitno telo izgubilo se u mnoštvu silovatelja. Najednom Sunčica postade svesna nečeg neobičnog. Nijedan od muškaraca nije ispuštao ni zvuka. Jedini zvuci koji su ukazivali na ono što se dešava bili su tupi odjeci batinanja, curičino stenjanje i povremena dobacivanja crvenokose žene. Nije mogla proceniti koliko je to trajalo, ali bilo je dugo. Predugo. U jednom trenutku pir se završio. Nasilnici su jednostavno pustili devojčicu da padne u blato i stali su se uređivati. Mala je drhturila u blatu tiho jecajući i neko vreme se ništa nije dešavalo. Najednom dvojica lovaca je dograbiše, svaki za po gležanj i stadoše je vući poput vreće. Drugoj dvojici se u rukama stvoriše kanapi koje su prebacili preko grana vrbe među čijim su se korenjem njih dve krile. Kad su devojčicu vezanu za gležnjeve raskrečenu okačili o granje i iz kanija potegli sečiva slična onima u crvenokose, obešeno telo je bilo toliko blizu da se Sunčici činilo da bi ga mogla dodirnuti kad bi pružila ruku. Najednom joj postade jasno šta se sprema. Crvenokosa je lagala, devojčica neće biti zaklana. Dohvati brineti glavu i pritisnu je uz sebe, ne dozvoljavajuči joj da posmatra, pa se obe spustiše na vlažno tlo što niže. Sunčica nekako nije bila uverena da će se veselo provesti ako ih primete. Zadnje što je videla bilo je kako dvojica muškaraca zavrću rukave svojih odora. Najednom cura poče da vrišti. Sunčici stomak poče da se grči, a njena štićenica je sve intenzivnije sisala, čak bi je na trenutke i blago gricnula, a telo joj se sve jače trzalo. Devojčino vrištanje nikako nije prestajalo, ali je vremenom postajalo sve isprekidanje, pa se najzad pretvorilo u nešto između jecanja i krkljanja. Sad je razgovetno mogla čuti poslovanje ljudi oko žrtve, ali se nije usuđivala da podigne glavu. Najzad šuškanje i pokreti utihnuše, jedino je cura dahtala poput pseta. Pokreti napolju postadoše užurbaniji, a rzanje dade do znanja Sunčici da su dovedeni i konji. Neko vreme je još osluškivala pokrete, a potom odjeknu zvuk roga, psi veselo zalajaše, pa štropot kopita po blatu najavi odlazak neprijatelja. Sunčica se još uvek nije usuđivala da podigne glavu, iako već neko vreme osim devojčinog krkljanja i dahtanja nikakvog šuma nije čula. Čak je ni oglašavanje barskih ptica nije ohrabrilo. Međutim kad je zujanje insekata postalo nepodnošljivo, ona lagano proviri i smesta se pokaja, jer gotovo je ispovratila sadržaj želuca. Ono što je donedavno bilo lepa devojka, sad je bilo dahtava i krvava masa mesa i žilica okačeno o obližnju granu i prekriveno gomilom insekata. Brineta joj je i dalje sisala prst, lica pritisnutog uz njene grudi. Pokuša da ignoriše jezivi prizor i zvirnu po okolini. Sve je bilo pusto.
– Ne gledaj, devojko, ne gledaj – obrati se tiho svojoj štićenici ustajući i ispuštajuči je iz zagrljaja. Cura jednostavno pade i skuturi se na tlu. Sunčica napusti zaklon i još jednom osmotri močvaru. Nigde nikoga. Potom pogleda curicu. Bila je živa i tiho je dahtala. Čak su joj i sa lica odrali kožu i njene ogromne plave oči su u Sunčicu zurile sa amorfne krvave lopte, a savršeni zubi nezakriveni usnama delovali su užasno. Nije mogla da je gleda kako pati. Trže sablju i naglim zamahom odrubi joj glavu. Potom prereže konopce i telo pade u blato. Nije mogla dopustiti da joj prijateljica ovo vidi, pa je odvukla telo do obližnje bare i gurnula ga u nju. I glavu je poslala za telom, pa se vratila u skrovište. Mala se nije ni mrdnula.
– Hajde curo, gotovo je – reče pružajući joj ruku.