ПЕТРОГРАДСКА БЕЛА НОЋ        На размеђу свих студени, под шибом вртложника балтичких струја, несном затечен. Где год да кренем, у било шта да погледам, простором овим где сам ћутњом, са свих страна света овде сабраном, у трен властите немуштости дозван,

Nakon bezbroj međusobnih mimoilaženja, konačno, u trenutku nadolazeće jasnoće, sreli su se „Neko i Nešto“ i „Niko i Ništa“–       Kako si proveo sve ovo vreme? – upita „Niko i Ništa“  „Neko i Nešto“.–       Mnogo sam napora

SINIŠA  ŠKARICA   CROATIA RECORDS,        ZAGREB –          2019. TEKST – Živko Ivković Evo i dugo očekivane Tvornice glazbe 2, autora Siniše Škarice, a, ono, dugo očekivane, jer sam je zbilja sa nestrpljenjem očekivao, svestan usput, obima i značaja dela,

Hajdemo nešto u četiri ruke! Siže: neki tip je dobio nagradu od lokalne biblioteke kao njen hiljaditi (ili sto hiljaditi, može i milioniti!) čitalac. Nagrada je primerak knjige lokalnog pisca i večera s njim u obližnjem porodičnom restoranu gde biblioteka

„Neću da idem na tu prokletu svadbu!“, Monika je ljutito vikala, stojeći pored svoje majke, u dnevnoj sobi.“ „Ti i tata me ne možete naterati da idem na svadbu.“ Svakog trena, Monika je nameravala da odjuri u svoju sobu, zaključa

Crvene, sočne, slatke, i odoleti im se ne može. Mi smo u bašti, donje dvorište kuće, imali višnje, bile su i one slatke i krupne, ali trešnje su nam stizale sa vašara i pijaca i njihova slast bila je neopisiva.

I penjah se lestvama nebesnim, a milozvučne boje pevahu u spektarima prelivajući se jedna iz druge i jedna s drugom kroz harmoniju koja obuhvataše sva suglasja te nesuglasja ne beše, i lebdahu energije noseći me dahom odblesaka svojih što behu

(Кratke priče, snovi, nađene priče) MIŠ U redakciji jedne poznate izdavačke kuće, iz sedamdesetih prošlog veka, sedim sa dvojicom urednika za velikim stolom na kome je gomila pristiglih rukopisa. Prebiramo po njima, listamo, čitamo, diskutujemo, izdvajamo ono što bi se

Nešto zuji. Visok, neprijatan ton. Filip se trže iz teškog, zamornog sna. Izroni iz sunovrata. U sobi plavičasto svetlo. Zuji i dalje. Zuji prodorno. Zuji kod Petrovića. Na plavičastom ekranu pored njegovog kreveta linije su ravne. Filip se diže, sede

Dan je bio prelep.  Sunce je, kao da se zabunilo, baš peklo. Žene su nosile mimoze u rukama i svemu davale oreol neke radosti. Tek je treći dan proleća, a ono se raspevalo u očima prolaznika. Uveče se graja i