Zlatko Pangarić: JUTRO, SAT

Koliko je sati? 14:51. Dobro… dobro… Gledam bez veze u ekran moje stare dobre Nokie 6070 i ponavljam „dobro…dobro“… Zašto je to pa sada bitno? Koje? To. Koliko je sati. Pa bitno je. Sve je bitno! Ništa nije bitno! Znaš ti dobro zašto je bitno!
Setim se somborskog sunčanog sata sa sarkastično-duhovitom porukom ispod njega: „Jedan od ovih ti je poslednji!“ (Na fasadi župnog dvora u Somboru načinjen sredinom 19. veka na inicijativu profesora i upravitelja Somborske učiteljske škole Jovana Čokora.) Aha! Pa šta? Ljudi vekovima vrte tu istu priču. Mada, priznajem, današnji gradski oci koji sede u komisijama za imenovanje i preimenovanje, ne bi odobrili takav natpis. Nije vreme za pesimizam i konačne istine!

Bacim se na kauč i gledam u tavanicu. Kada sam se probudio, jutros, čuo sam otkucaje zidnog sata na onaj „poseban“ način. Znao sam odmah koliko je sati!
Tihi ali jasni otkucaji, mekani, plastični…otkucaji sata dvadeset prvog veka… Tak… Tak…Tak… Ali ovoga puta su posebni, hipnotički, komotni… moguće je ubaciti se među njih! Obično su preoštri i tesni, seku, drobe…
Retki su ti trenuci usredsređenosti… otvorenosti… Poznajem osećaj i odmah mu se prepuštam…Stvorio sam posebnu „scenu“ za to. To mora biti nešto ugodno, i naravno, nešto što sam stvarno doživeo. Dakle, kratak zalet na štek obrastao sa obe strane trskom…To je scena sa Starog bačkog kanala, da kažem odmah, negde usred leta, iz 81. Kratak zalet, odraz, pregib u vazduhu – i buć! Sledeće sekunde već sam u vodi, mehurići vazduha golicaju mi telo, udaram šakama u dno, zapravo u mulj, travu i školjke… otvaram oči… ulećem u jedan sasvim drugačiji svet…Ne! Ovo nije ta priča. Ovaj skok je sada skok – u jutarnju fantaziju. To je sada samo mnemonički mehanizam. Kvačilica. Vrata. Kako hoćete.
Nema tu nikada uvoda nego se odmah prelazi na stvar. Recimo, kao kada banete u mračnu bioskopsku salu na projekciju filma koja je već počela. Pogledam levo pa desno, ali dok sam učinio prvi pokret, dok sam pomislio da okrenem glavu, već sam se našao u drugoj sali i drugom filmu. Pošto sam okrenuo glavu i udesno već sam u nekom trećem filmu…Stani!, dreknem. Uf!, znaš dobro da ovde nema micanja! Preplavi me osećaj promašenosti, uzaludnosti, kao da sam straćio dva života, kao da sam nešto važno izgubio.
Otkucaji onog sata su ovde otkucaji mojeg srca. Jeftini Plastikaneru, obratih se satu, nemoj sada da crkneš! Prošle nedelje sam ti zamenio bateriju!
Bila je tu voda. Jezero. Pada nekakva lopta. Poznata mi je odnekud. Puć. Krugovi se šire i iščezavaju. Pazim da ne mrdnem ni ušima. Samo gledam. Tražim na površini onu loptu. Treba da ispliva. Ništa. Zapravo ne znam zašto treba da ispliva. Glupo očekivanje. Naučeno očekivanje.
Bliže obali pliva prelepi labud. Hej Paša!, viknem jer ga poznajem. To je labud koji se nastanio sa svojom ženkom pre nekoliko godina u izletničkom naselju „Štale“, duboko u šumi prema Apatinu. Otkud ovde? Paša zamahne snažno levom nogom, pusti da otplovi polukružno, i ostane meni leđima okrenut. Bezobrazni Pašo, čekaj samo da se sretnemo u zbilji, vičem ja labudu. Njega je izgleda baš briga. Napravim mali pokret nogom napred i već sam u jezeru. Hodam po dnu. Ide. Nije teško. Ovde može da se gleda na sve strane.
Nije prošlo mnogo kad ugledam čoveka kako stoji i, po svemu sudeći, čeka mene. Eto ga, ponovo, starac u belom, sa belom bradom i toljagom u ruci! Šta ti je mozak! Zar nismo u stanju ništa novo i originalno da smislimo? Posle toliko hiljada godina! Zar filmadžije ne eksploatišu besomučno i bezobrazno taj isti lik? Ponovo i ponovo… Prilazim neodlučno. Razočaran. A šta to on ima da mi kaže? Da mi pokaže? Sve bajke i svi mitovi su već ispričani! Možda će mi ispričati neki friški politički mit, kao npr. onaj… onaj… Možda ću napokon čuti kako se i zašto sve odigralo ili desilo?
Sledeće sekunde ležim na krevetu u istom položaju, i žmirkam jer je jutro napredovalo… Sunce se obrće… Zemlja se obrće… a moj nos para Kosmos na kriške!
Kao u onoj tvojoj pesmi, sine mi:
Vetrokazi škripe.
Paraju kosmos na kriške.
Usne molitvu drhte.
Poljupci nad ambisom duše
.“
Namerno sam okrenuo na to („okreni na igru“), namerno sam prekinuo lanac asocijacija jer mi se „premudri čobani“ ne sviđaju – i šta će oni, molim vas ja lepo, u našem veku? Šta će u mojoj jutarnjoj fantaziji, koja je obećavala, pričine kalibra jednog vatikanskog kardinala ili čarobnjaka Merlina ili Gandalfa Sivog?
Ustanem ali se zaustavim, vratim se korak unazad i sednem na krevet. Podbočim glavu kao „mislilac“.
Gledajući tako primetim ispod police na kojoj je televizor, DVD, muzička linija, i šta sve ne od onih naših tehničkih drangulija, zaklonjena žicama i kablovima, gumena loptica koju moj sin traži po kući već nedelju dana…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *