David KECMAN DAKO: SKOK I Z MESTA (O smisaonosti putovanja)

Buđenjem misao: – Biti na drugom mestu!

I nedoumica:- Nije li to pobuna, otpor datosti, neminovnosti, ustaljenom poretku stvari, zadatom i poprilično dosadnom redosledu svakodnevnog zbivanja od osvita do jedino izvesne noći, kretanju sa unapred znanim ishodom ispune li se, sa smislom za pokornost, svi bitni preduslovi koje pred nas, od prvog samostalnog koraka, postavlja «sav normalan svet» kako bismo time (pokornošću, sa osmehom) neprestano potvrđivali da smo dostojni da budemo deo toga, kaplja kojoj je zagarantovano mesto u prostoru mrtvaje/žabokrečine samo zato jer ne talasa, jer ne iskače iz okvira, preko obale i nazad (kad i kako hoće), a tek u nebo, ka oblacima koji zbirom svih iščezlih, iz mrtvaje oslobođenih kaplji, plove / putuju između zemaljskog i nebeskog beskraja, malo-malo pa zaklone sunce i iščeznu (otputuju) u samo sebi znanim pravcima, u samo sebi znanom obličju smerom putokaza iz središta kosmičkih oluja?
Ili: – Nije li sva smisaonost putovanja sadržana upravo u iskonskoj želji, potrebi, u naumu da se kretanjem menjamo, da se promenom mesta stalnog boravka sakrijemo od izvesnosti sa kojom se, ko zna iz kojih sve razloga, u tajnosti, nikad i ne mirimo ?
I sama pomisao da se korakom, letom, plovidbom pomeramo iz tačke u kojoj smo ukotvljeni, porinuti, zabetonirani, ukorenjeni, da se mrdnemo ka daljinama, sama želja za putovanjem koja se nakon nemirnog sna javlja uz prvu jutarnju kafu i prvu cigaretu, gutljajima / plavetnilom među oblačićima gorčine, uvek biva propraćena trncima avanture, damarima nade kako sav prtljag (koji se neprestano snom i javom gomila na našim plećima, u našem srcu ) nije teret kojeg se, bar na tren, ne možemo osloboditi.
Najpre misao, a potom i korak ostvaren sa takvim naumom, celinom sazdano, biva putovanjem do takvog cilja, uvek u pokretu, uvek u izmicanju, ma koliko se sve to činilo apstraktnim, iluzornim, ali spasonosnim poduhvatom.
Makar se i ne pomerili, u nama se mišlju o mogućem putovanju javlja iskra, iskrom plam, plamom razgrnuti, pa iz vidokruga očišćeni ugarci zebnje, nespokoja, nastali priznanjem kako nas i sutra čeka isto mesto, ista meta, a u njemom središtu – mi sami i – svako(m) na nišanu.
Pomeriti se, iskočiti, izmaknuti se iz takvog središta, čini se u našoj misli mogućnošću / rešenjem da se izbavimo sa raskršća svih preloma, svih putanja, iz tačke u koju su zagledani svi nišani, sve urokljive oči, sve praznine iz kojih stižu odrazi / senke svih osuđenih na nestajanje.
Pomeranje / beg iz zagušljivog prostora u nama, oslobađanje od nagomilanog taloga dosadne, prepoznatljive svakidašnjice, istovremeno je i gest kojim pred ogledalom skidamo masku, a u tom trenu pred vlastitim, samo nama znanim trećim okom, ukazuje se naše pravo lice.
Valjda smo s toga, ma i u mislima samo, u nekom drugom gradu, među nekim drugim, nama do tada neznanim ljudima i sami neko drugi: lepši, mirniji, tolerantniji, lakokrili,, lepršavi u govoru i u hodu, mlađi, sami sebi podnošljiviji, stvarniji, bliskiji, vedriji…
I kao da se putovanjem ostvaruje ne samo još jedna životna etapa do svoga kraja, nego i povratak detinjstvu, onom njegovom deliću kojeg se ne sećamo. Otuda u nama, nezavisno od godina, samom mišlju o mogućem putovanju, makar to bio i samo kratak izlet, detinja, mladalačka vedrina, vikendom, prazničnim danom, do obližnje reke, do šume nedaleko od grada, kojoj se grad novogradnjom sve više približava, pa šuma vremenom gubi tajanstvo, biva sve manja. Šumom je sada i ne čini broj stabala, nego poneka veverica, to što je još uvek stanište vrana, miris četinara posle pljuska kad se nad šumom stvori duga, njome i priča iz detinjstva: – Potrči da se što pre nađeš s druge strane duge! Uspeš li, bićeš neko drugi, potpuno drukčiji!
Putovanje izazvano željom, često i nasušnom potrebom da se izmaknemo iz vidokruga znanih i lica i stvari, blisko je rađanju, onom izlasku «kroz vrata od utrobe» (Mirko Kovač); promena mesta stalnog boravka, stalnih kretnji, datosti, čini se akcijom /činom kojim se odvajamo od pupčane vrpce i postajemo samo svoji, nezavisni, slobodni…
Iznova je to još jedna prilika da se suočimo sa samim sobom i da se prepoznamo slobodnim kretanjem prostorom i pravcem koji sami i svojevoljno, dakle, svesno, ili prepušteni intuiciji (bar u početnom koraku ) biramo.
Odmor je to i otklon ne toliko od okruženja koliko i od sebe, ili od onog u sebi kojim smo znatno više nego od svega drugog najviše uslovljeni, sputani, ograničeni, poraženi…
Ostvarenje putovanja samo s takvim naumom, zarad odmora, relaksacije, viđenja samog sebe u gradovima sa razglednica, iluzija je slobode, nova zamka i nova žrtva na oltaru svakidašnjice.
Krajnji rezultat (za onog ko tako o putovanju misli i putovanjem čini ) je novi premor, još jedna naslaga više u talogu nezadovoljstva i samim sobom i drugim, novi sloj u produbljivanju bezizlaza.
Pupčana vrpca je samo i misli presečena; u stvarnosti, putovanjem se samo rastegla, a istekom roka trajanja (puta – odmora ) opet se vrpca u hladnoći skupila, poput ulara nas je još čvršće pritegla za jasle, za stalno odredište. I još neizvesnije nas učinila sužnjem onog što imamo, nad čime «u znoju lica svoga» neprestano zebemo i svakim danom, u svakom pogledu – sve više nestajemo.
Iskakanje iz kolotečine učinilo nas je da se putovanjem znatno više pokaže / obelodani čvrstina svih sprega / stega i zalud misao o vlastitoj slobodi i vrednosti kad ste i dalje samo biser u središtu školjke, ali one na dnu mora.
Ma koliko dugo trajalo, u bilo kom (ne)znanom predelu da se njime nađemo, putovanje je uvek nova prilika da se sočimo sa sobom. Njegova svrsishodnost najmanje je dvostruka i nije sadržana samo u materijalnom i duhovnom bogatstvu kao prtljagu kojim se vraćamo na mesto stalnog odredišta, kao na mesto zločina. Prilika je to da ostanemo bez jednih, a vratimo se s drugim iluzijama, i o sebi, i o drugima. Jer, sve je, uglavnom sve je podjednako uslovljeno onim čime na krećemo bilo da je reč o novcu, kojim je uslovljeno gotovo sve: i vreme polaska, i mesto putovanja, i dužina zadržavanja/odsustva iz neke druge realnosti, i bogatstvo susretanja, sve do broja kofera u odlasku i pri povratku, njihova punoća… Ili o duhovnom bogatstvu koje je, bilo kakvog da ste materijalnog stanja, ipak, ona glavna pokretačka snaga i najvažnija strana sveta – ona što iz središta kruga ide vertikalom u nebesa.
Oslonjeni samo o svoj džep, sa putovanja se vraćaju još sujetniji, osioniji, bezobzirniji, pohlepniji, ali i nezadovoljniji sa svetom u koji su, pupčanom vrpcom privezani, prinuđeni da se vraćaju.
Putnicima sa duhovnim prtljagom, koji smerom putokaza iz vlastite glave srcem kreću do mesta koje su najpre izmaštali, ili će ih usput, uživajući u svakoj fatamorgani, kad – tad da pronađu, dovoljna je i mala, od usta otrgnuta ušteđevina, vreća za spavanje, ranac sa osnovnim potrepštinam, cipele sa debelim đonom ( koje ne «prokišnjavaju» ), kabanica i – palac desne ruke. Postali su novi nomadi. Putovanje je za njih ili lekovita trava, ili prilika da se sakriju u mnoštvu, u daljinama.
Potraga za neznanim i u svetu, i u sebi, ne znam šta sve putovanje jeste, ili šta sve nije, ali, čini se, (pred mojim okom) da sporije stare, da još uvek mogu i da znaju da se lepše čude, poput deteta, pred onim što ih u prostoru stalnog odredišta još uvek neizmenjeno čeka.
Kad opet stignu u svoj grad (oni što su od njega poodavno putovanjem odbegli), a najčešće se to ostvaruje nenadano i kad se mora (smrt u porodici, značajnija ušteda u popravci zuba, remont tela načetog rokom trajanja…), opet smo s prijateljima u dugim noćnim šetnjama. Malo glavnim sokakom, središtem starog gradskog jezgra koje ne trpi promene nabolje dok se grad širi gradnjom novih spavaonica, rastom / širenjem betonske pustinje, do onog «našeg ugla» u staroj kafani u koju bez njih, u njihovom odsustvu i ne svraćam, jer, bojim se, dogodiće se moj glasni dijalog sa uvek prisutnim senkama.
Najduže se zadržavaju, i tu se tek razgovorljivi, šetnjom izvan grada, pored velikog kanala, naspram šuma večnih trski, na mestima gde su malešni naučili da plivaju, gde su se pri prvom suočavanju s prostorom bez dna nagutali vode, zagrcnuli se, osetili prisustvo smrti, mahnitim pokretima i nogama i rukama, kretanjem / putovanjem odgodili vlastito nestajanje.
Ta dobro utabana staza pored velikog kanala, to mesto njihovog velikog straha, oaza sećanja na detinjstvo i mladost, prvih zagrljaja, poprišta su izgubljenih nevinosti, odredišta večitih i uzvičnika i večitih upitnika.
Novi nomadi, među njima i moji prijatelji koji su mi se najčešće iz svojih velikih gradova, iz Pariza ili Čikaga, javljali u danima kada je njihov (za nekog i rodno ili mesto vojnikovanja) i moj grad bombardovan. Iako bezmerno udaljeni, bili su tada moji, i u ćutnji, i u samovanju, najbolji sabesednici/razgovornici. I najčešće iza ponoćnog časa.
Kakva bi to samo knjiga razgovora bila da ih je neko mogao oslušnuti, zabeležiti, objaviti?
Za mene je to njihovo uporno izbivanje/stranstvovanje jedna velika i nedovršena rečenica. Velika tajna, jer poučen istinama, poput onih u esejima Zbignjeva Herberta, Vitolda Gombroviča, nikako da se otrgnem od misli da moji prijatelji/nomadi putovanjem neprestano od nečeg u sebi neznanog beže. Poput Herbertovih graditelja katedrala (masona?) koji su po obavljenom poslu odlazili što dalje od gradilišta, najčešće/najsigurnije sa templarima i najčešće put Palestine. Bila je to jedina mogućnost potpune samozaštite od posledica uvek moguće katasrofe: ako se impozantna građevina, posle nekoliko godina, podignuta na nekad močvarnom zemljištu, bez mogućnosti, u ona vremena, da se ispita stabilnost tla, sruši, ako u zemlju potone, graditeljima, po nepisanim, a svima znanim/podrazumevajućim pravilima, sledi kazna, sledi strašna odmazda.
Imena graditelja katedrala nepoznata, na grobovima u Palestini takođe nema im imena, ali opstale katedrale, uvek u određeni čas, (možda je to upravo onaj o ponoći ?) zvonom ih traže. A vaseljenom bruj: – U miru počivajte!
Kao i plivanjem u onom kanalu, kada su se pokretima i ruku i nogu odupirali magičnoj snazi dna, nevidljivim nitima drezge, mulju, živom blatu, smisaonost putovanja (kakve li samo iluzije?) nije stizanje do jednog i (posreći li se) stalnog odredišta, do cilja. Cilj putovanja je samo kretanje, neprestano hodanje, plivanje, plutanje, letenje…
Stajanjem u mestu, sami sebi, golim i rukama i stapalama, nečujno, osipanjem, kopamo grobnicu.
Putovanje, shvaćeno kao i sam život, kao suprostavljanje datosti, neminovnosti, večita je borba sa silom gravitacije, sa onim moćnim u sili zemljine teže.
Savlađivanje je to, doista, one večne razdaljine između dva oka. No, putovanje nije samo put od mesta do mesta. Svaki, ma i najmanji korak, putovanje je i podvig, i avantura.
U zbiranju svekolikog iskustva sa svih svojih putovanja kroz prostor i vreme (a uvek ih je, priznajem, tako malo), ne gledam u kartu sveta. Moje nezaboravno putovanje ostvareno je samo dan posle operacije.
Ustajem iz kreveta, bez ičije pomoći. Odlazim sam do toaleta. Podvig! Vraćam se, ali ne do kreveta, nego kroz vrata. Lagano, koračić po koračić, poput puža, pored zida, za svaki slučaj, oslon uvek na došvat ruke. Bar jedan krug hirurškim odeljenjem, savlađujem vrtoglavicu, gorčinu anestetika u ustima. Tako je, valjda, svakim trenom i ovoj planeti dok se kreće svemirom…
Malo mi je jedan krug, pa idem dalje, sve do osećaja nemoći u nogama.
Svakim danom sve više krugova u ranim jutarnjim sastima, pre lekarske vizite.
Ozdravljenje će biti u znaku ponovnog odlaska na veliki put, možda, konačno, i tamo gde žive moji prijatelji skriveni u svojim velikim gradovima, odakle stižu razglednice sa zvonicima večnih katedrala. Ali, pre toga, valja mi izaći i na kraj grada, ući u šumu, stati, povući liniju ispred nožnih palčeva, zamahnuti rukama, čučnuti, odraziti se i ostvariti što je moguće veći – skok iz mesta.
Skok iz mesta, bar od jednog metra, nije samo pouzdan znak vraćene snage. To je i ulaznica za ostvarenje puta do svih daljina. Ulaznica i povratna karta sa neograničenim važenjem. Sve dok se sama ne pohaba, iscepa, izbledi, istrune…
Bez snage za taj pokret, bez ostvarenog skoka iz mesta, nesavladiv je onaj najviše vrh sveta: kućni prag koji nas među kosmičkim olujama zagubljenim, uvek, makar i da je od kuće samo zgarište ostalo, povratkom zasigurno čeka. Tu, iznad ili iza praga, valja ga samo preskočiti, ma i privid da je, čekaju, makar i u misli, nečije ruke spremne za zagrljaj.
Skokom iz mesta u zagrljaj novim, uvek novim daljinama. Sa dna beskraja, tamo gde se i u jednu liniju, poput one ispred nožnih palčeva, sažimaju nebeski i i zemaljski nedovid, eho zvona svih opstalih i (još snažniji) bruj zvona svih potonulih katedrala.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *