Boris Nad: ZAVRŠNA BITKA

18.

Bilo je teško uspinjati se na strme litice. Danonoćno, zemlju je potresala potmula grmljavina, koju sam isprva osluškivao s velike udaljenosti. Jahao sam uskim stazama, na kojima nije bilo mesta za dvojicu, a zatim sam izbijao na zaravni, obrasle crnogoricom i pokrivene dubokim snegom, koji je svetlucao na zimskom suncu.
Uveče, nebo su obasjavali visoki plamenovi, čiji su odsjaji igrali na licima i u nemirnim krošnjama drveća; bili su to požari koji su pustošili Crnu šumu. Odmarao sam se noću, a putovao danju, kada su se crni stubovi dima sa svih strana podizali ka modrom, spokojnom nebu.
Takva mesta obilazio sam u širokom luku, ali nije bilo moguće sasvim izbeći prizore uništenja. Tamo gde su, kroz pepeo, još palacali ognjeni jezici, otkrivao se tajanstveni svet mrtvih. Mrtve sam najčešće nalazio onako kako ih je smrt zatekla. Ponekad, u mračnim gajevima, viđao sam i leševe kojima behu odrubljene glave, po pravilima mračnog rituala koga je praktikovao Veliki Drvodelja. Nije to bio strah koji me je odvraćao od takvih mesta – bilo je to ono gađenje koje osećamo pred prizorima apsurdnih nasilja i skrnavljenja Čoveka.
Mnogo šta je na tim mestima još svedočilo o strašnim predsmrtnim mukama Drvodeljinih žrtvi. Ponegde, osluškivao sam i odjeke već dalekog dželatovog smeha, od koga bi me uvek podišla jeza. Otkuda dolazi taj užas koji ove slike bude u srcu svakog ljudskog bića? Sve to, naravno, nije ciljalo toliko ka razaranju ljudskog tela, koliko ka onom što teolozi nazivaju njegovih božanskim likom, koji živi u svakom čoveku. Ponekad sam na tim mestima ipak viđao lica mrtvih na kojima nije bilo senki.
Prolazeći duž zgarišta, zemljom posutom sivim pepelom, na kojoj su se crneli leševi šumskih životinja, viđao sam gavranove koji su se u jatima spuštali na vatrom oprljene grane. Šume su odjekivale od promuklog laveža žutih pasa koji su inače pratili Drvodeljine čopore. Gavranovi su im odgovarali glasnim kreštanjem i njihovo kevtanje i kreštanje slagalo se u demonsku dreku. U sumanutom trku, psi su podizali pepeo s tla, koji se nisko nad krošnjama skupljao u guste oblake i zaklanjao bledo sunce. Ali, sada su ti Drvodeljini psi prolazili pored mene jedva me primećujući – često bi, kada bi se konj propeo uznemiren njihovom blizinom, neki od tih pasa ostajao da leži ustreljen u snegu.
Ti psi su, naime, voleli ljudsku krv i bili su obučeni da love ono što su Drvodeljini strelci nazivali „ljudskom divljači“. U šumskoj zabiti, međutim, sudarali su se s vučjim čoporima, sa kojima su smesta, posle prvog iznenađenja, stupali u borbe koje su se vodile do smrti. U takvim borbama, doduše, vukovi su se borili srčanije, ali su psi bili brojniji i navaljivali su s većom mržnjom. Tako pas koji služi lošeg gospodara mrzi svog sabrata koji živi u slobodi. Ali, on ga mrzi upravo zato što taj zov, koji dolazi iz divljine, budi njegovu pravu prirodu, biće vuka. I zato se on smesta baca u još bešnju hajku.

Jednog jutra, jašući ka Zelenom bregu, ugledao još čudesniji prizor od borbi vukova i pasa: dečaka koji je, dok ga je starac vodio za ruku, prolazio neozleđen između čopora pasa, koji su išli za vonjem strvina i krvi. Posmatrajući taj prizor, prvi put posle dolaska sa ostrva, osetio sam radosno uzbuđenje od kojeg mi je zaigralo srce. Uprkos tome, imao sam toliko pribranosti da – dok sam pogledom netremice pratio dečaka – rukom potražim revolver, koji je počivao o boku u kožnoj futroli i da ubacim metak u cev. Premda su šumskim stazama posvuda odjekivali povici i promukli glasovi ljudi u crvenim kaputima, ipak su dečak i starac bezbedno nestali ispod borovih krošnji.

Napuštajući ta šumska zgarišta, iznova sam pronalazio put kroz šumu. Ponovo otkrivajući njenu lepotu, uživao sam u miru među stoletnim stablima, jer je u srcu šume, tamo gde ljudska noga nikad nije kročila, i dalje vladao nepomućen red. Bila su to mala ostrva, usred neprijateljskog sveta. Ovde ni vukovi – samotnjaci ili oni koji žive u čoporima – nisu znali za besomučne hajke. U noći, dugo sam osluškivao njihovo zavijanje, a katkad bih se prenuo ugledavši u blizini svetlucave vučje oči. Šumske ptice su se ovde oglašavale pred svitanje, kada bi ponovo oživeli čestari i visoke grane. I jelen i srna su su ovde još imali svoje stanište, a danju je, na visinama, veselo kliktao orao – sve u to bile vrste koje su već odavno iščezle sa Zelenog Brega.

Potom sam prelazio nevidljivu granicu koja je delila ta ostrva netaknutog sveta. Na prvi pogled, ništa se nije menjalo, a onda bi zemlja odjednom počela da podrhtava od eksplozija, a noću su bljesci sablasno osvetljavali šumu. Jašući po stroboskopski osvetljenoj šumi, dugo sam posmatrao svetlosne putanje koje su projektili iscrtavali na noćnom nebu.

Bitke između stanovnika šuma i ljudi u crvenim kaputima vodile su se sa promenljivom žestinom, na visovima i u dolinama. Izdaleka, one su ličile na šarene vatromete, ali eksplozije su rovale crnu zemlju i vatre su se razbuktavale u požare, koji su proždirali guštike. U modrim visinama kružili su gavranovi, a kada su se borbe stišavale, spuštali su se u jatima i stajali tako nepomični u tišini, pored bledih i iznakaženih lica, kao ćutljivi čuvari sveta mrtvih.

Korak po korak, oganj bitaka pretvarao je čitavu šumu u Drvodeljin plen. Postepeno, borci su posustajali i sve češće sam, dok sam napredovao šumom, osluškivao pobedničke krike kojim su Drvodeljini strelci dokrajčivali svoje žrtve. Video sam, s bolom, kako je u tim crnim šumama zlo pripremalo svoj trijumf, kao da nije postojalo ništa što bi u tome moglo da ga spreči. Uzaludna je, naime, nada da će dobra stvar pobediti samo zato što je dobra. U našoj istoriji prečesto je trijumfovalo zlo, i nije retkost da su njegove su pobede potpunije. Mudraci Zamka su to predstavljali slikom klatna, koje se pomera čas u jednu a čas u drugu stranu. Kada se klatno pomera ulevo, tada se mnoge sile koje su dotada podržavale čoveka i njegovo delo, okreću ka zlu i ništenju. Njegovo se delo zatim neminovno ruši. To klatno je samo vreme, zato je ta igra večita, i spada u same osnove ovog sveta.

Već sam, naravno, podozrevao da ću još strašnije stvari videti na Zelenom Bregu, i da je grad, u borbama plaćenika i ljudi u crvenim kaputima, pretvoren u hrpu ruševina.

Ali čak ni sada, Drvodeljin trijumf nije mogao da bude konačan. Znao sam da u ruševinama još živi malobrojna elita Zamka. Znao sam i da će, na prvi znak, svi oni izaći iz svojih skrovišta i da neće oklevati da opet zauzmu svoja mesta u stroju.

Naime, elita Zamka veruje da je izlišna svaka briga o ishodu borbe. Kaže se da su ključevi pobede i poraza u Božjim rukama i da je zato mnogo važnije učestvovati nego pobediti u toj igri, u kojoj se računaju i misli i dela.

19.

U prvi sumrak, zastao sam da predahnem na malom uzvišenju. Izdaleka, kroz snežne kovitlace, na čas sam opet ugledao Zeleni Breg; samo su se retka svetla dala nazreti u gustoj mećavi.

Ali, pažnju mi je smesta privukao drugi prizor. Video sam mnoštvo crvenih kaputa koji su se verali uz stene, stazama koje su od grada vijugale kroz planinu i šumu.

U pristaništu, crveni kaputi bili su visoko podigli Drvodeljinu zastavu – grimiznu, s grbom njihovog vođe u obliku trougla, koja je divlje poskakivala na vetru. Bio je to isti onaj znak koji je ukrašavao mračne šumarke, i koji su strelci iscrtavali na zidovima kuća, pre nego što bi ih progutao plamen: dva ukrštena dleta koje je uokvirivao jedan vatreni trougao.

Za većinu u čoporima, bio je to znak bez značenja, dobar koliko i svaki drugi. Za strelce u Drvodeljinim hordama, međutim, bilo je to radosno obećanje stalnog uništavanja: dleta, koja su se mogla zameniti i za noževe, bila su za njih znamen nove rase gospodara, koji će kao vukovi nad čoporom ovaca.

Onima, pak, koji su upućeni u tajnu istoriju, ovaj znak je ukazivao na Drvodeljine veze sa Feničanima – redom koji se na mnogo mesta pominjao i kao Bratstvo Drvodelja – i za koji se inače smatralo da ima istoriju dugu milenijima, te da svoje poreklo vuče još od starih feničanskih kultova, poput krvavog kulta Moloha. Drugi su, naprotiv, upućivali na Iberiju kao njegovu pravu postojbinu. Kao i uvek kada je o tajnoj istoriji reč, i ovde je vladala zbrka, u kojoj je bilo teško razaznati pravu istinu. Izvesno je, međutim, da je red sad nestajao a sad vaskrsavao tokom istorije, uvek pod novim i različitim imenima – ovde proganjan, kao za vreme inkvizicije, a drugde, opet, kao u Britaniji, blizak vladarima i njihovim kućama. Na sličan način, mišljenja su se razilazila i oko Drvodeljinih veza s redom, koje su jedni poricali, a drugi uzimali kao dokazanu stvar.

Ali, prolazeći kroz mračne gajeve u kojima su ljudi u crvenim kaputima skrnavili leševe, prvo im odsecajući ruke i noge, a naposletku glavu – video sam kako su, u stvari, doslovce ponavljali stari feničanski ritual, ali su Drvodeljini ljudi u stvarnost pretočili ono što su Feničani izvodili na simboličan način, na malim drvenim figuricama čoveka – udovi i glava su se ovde odsecali udarcima dleta. Kasnije sam, takođe, video da Drvodeljini čopori, u krvavim pirovima, nisu štedeli ni feničanske kvartove i rezidencije, baš kao što, pri pokoljima, nisu pošteđivali ni same majstore reda.

Konačno, u simbolizmu reda, ono što je preostajalo od ljudske figure posle rituala – obezglavljeni i geometrizovani torzo – predstavljalo je građu za novo zidanje. Drvodelja je, pak, zamišljao svet sačinjen samo od dželata i njihovih žrtvi, od krvavih hajki i besnih lovova, a u razaranju je video oganj u kome će se iskaliti nova rasa gospodara. U takvim svetu, razume se, nije moglo biti mesta ni za one koji su verovali u obnovu kroz anarhiju, u fantazmu o stvaranju novog čoveka.

Mudraci Zamka su, međutim, učili da su umetnici prvi unakazili ljudski lik. Najpre, bili su to sitni ekscesi, dela stvarana na marginama, u bunilu i pomračenju – neretko i u ludnicama – dela koja su se u početku lako dala prevideti, jer su bila odviše beznačajna. Ali, ona su delovala kao što korozija deluje na metal, i uskoro je čovek samo retko prikazivan u svojoj čistoti. Umetnost umobolnih bila je slavljena i podražavana, a potom su pojedini mislioci na takvim delima pokušali da zasnuju sasvim novu estetiku; u njima su prepoznali kanon, dostojan uzor. Zaista su svi potonji masakri u našoj istoriji bili jedva nešto više od pukog ponavljanja, ilustracije tih morbidnih fantazija, koje su već bile islikane na platnima, i koje su već ispunile police biblioteka. Treba li u tome videti jedino dokaz proročanskih moći umetnosti? Mudraci Zamka su učili da su to bili samo znaci bolesti duha i da su upravo takva dela pripremila našu budućnost, otvarajući širom vrata stihiji.
U tom smislu, važila je maksima da je poezija moćnija od svake politike. Jer, premda nam njene moći izgledaju ništavne u katastrofama, upravo zato je, na kraju svakog ciklusa vremena, kada su sve druge čovekove moći odavno presahle, ona preostajala čoveku kao poslednje sredstvo.
Mnogo kasnije, pošto je umetnost već krenula novim tokom, pojavili su se i filozofi utopisti, koji su hteli da razruše svaku kulturu, kako bi čoveka vratili njegovoj pravoj prirodi – prirodi koju, uostalom, nisu ni poznavali. Njihov ideal bio je „divljak“, čovek koji je smisao ljudske zajednice i nasleđenih institucija poznavao koliko i divljak upravo prispeo sa egzotičnih ostrva, sa Bornea ili Madagaskara, na primer. Oni su stvarali i radili u tišini, u osami; redovno, posedovali su i neki beleg koji ih je izdvajao iz sveta. I jedni i drugi, i filozofi i umetnici tog doba, živeli su daleko od stvarnosti, i zato su njihovi izmaštani svetovi, koji su čoveku obećavali sreću ili spokoj, uvek počivali na nasilju prema ljudskoj prirodi. Mudraci Zamka su učili da je čovek mešavina superiornog i inferiornog, i da su čovek i svet velike arene. Utopisti su, naprotiv, čoveka zamišljali samo kao dobrog ili lošeg i želeli su da tako zamišljena ljudska priroda pred sobom ukloni svaku prepreku. Drugi su opet, kao u slučaju zloglasnog Markiza, stvarali utopije u kojima je bilo mesta samo za zlo i poroke – mada je i ovde još uvek reč samo o fantaziji, budući da je on svoja dela ispisivao u zatvorskoj ćeliji.

U stopu ih je sledila i nauka, koja se najpre okrenula protiv autoriteta teologije – bio je to tek simptom da je nestalo celovitosti čoveka. Nije li, uostalom, svaka od tih promena upućivala na dublji poremećaj, naprsnuće u samoj nutrini, koje se pokazivalo čas na ovom a čas na onom mestu? Nijedan protivpokret, pa čak ni genijalno i smelo rešenje, više nisu bili od koristi, jer nisu mogli da prenebregnu istrošenost ljudskog materijala. Ono što je propalo bili su ljudi, ne ideje. Konačno, svi ti pokreti, zajedno i svaki za sebe, pripremili su tle za nove ljude prakse, koji će sva te, odviše cerebralne i beživotne konstrukcije, znati da pretoče u dela i stvarnost. Tada su ponovo na svetlost dana izronili adepti tajnih redova, koji su usmeravali prevrate, kao što su nekad uticali na promene u umetnosti i filozofiji. Potom su tirani, poput Namesnika, sebi potčinili umetnost, nauku i filozofiju, pretvarajući ih u puka sredstva tiranije. Dojučerašnji buntovnici, najzad, stali su da se utrkuju u poniznosti, jedva zamislivoj u staro vreme. Logično, oni su stavljali cilj iznad čoveka u kome, kao verni sledbenici utopista, nisu videli svetinju nego mrava. Njihova deviza je bila: „Cilj opravdava sredstva“.

20.

Prenuo sam se iz te zamišljenosti tek kad su nad okolnim uzvišenjima zaigrali slabi odsjaji. Ubrzo je šuma oživela od graje i promuklih glasova ljudi u crvenim kaputima. Pojavili su se na stazama u dolini, visoko podižući baklje kojim su osvetljavali put. Sve te povorke napredovale su ka dubini šume.

Još više je uznemiravala promena na čoporima, koji više nisu ličili na krda –bili su to mali, disciplinovani odredi, vojska spremna na bitku. Sada su ispred svakog čopora jahale male grupe strelaca, koji su se lako prepoznavali po otmenom i lakom držanju u sedlu. Trčećim korakom, pratili su ih oni od najnižeg soja, koji su imali ulogu hajkača u lovu: bio je to ološ sa Zelenog brega, koji se nespretno kretao po šumskim stazama i koga su strelci povremeno morali da podstiču udarcima bičem.

Odlomak iz romana „Gozba pobednika“ („Žagor“, Beograd, 2005), čije se druga, izmenjena verzija nalazi u pripremi za štampu

Beleška o piscu

Boris Nad, rođen u Vinkovcima, Slavonija, 1966. Studirao u Zagrebu i Beogradu, diplomirao na Beogradskom univerzitetu. Od 1994. godine objavljuje eseje i članke u domaćoj periodici.
Prozu, poeziju i eseje objavljivao u Književnoj reči, Zbilji, Sveskama, Savremeniku, Književnim novinama, Evropi nacija, Unus mundusu, Tragu, Zenitu, Letopisu Matice srpske, Gradini, Koracima i Politici.
Takođe i na internet portalima i u onlajn časopisima Prozaonline, Art-anima, Tvorac grada, Tvrđava, Hyperborea i Srpski list. Eseji su mu prevođeni na engleski. Bio je član redakcije Književne reči i redakcije Zenita, sada je član redakcije časopisa Unus mundus.
Časopis Književna reč u septembru 2000, u „Panorami 2000“, objavio je odlomak iz romana „Gozba pobednika“ pod naslovom „Zamak“. Časopis Unus mundus (br. 23–25 Niš, Niški kulturni centar, april 2007.) štampao je tematski blok sastavljen od tekstova autora pod naslovom „Nova Itaka (Kraj noći)“.
Do sada je objavio sledeća dela:
Vreme imperija (Beograd, „Rivel Ko“, 2002), izbor (geo)političkih ogleda, sa predgovorom Dragoša Kalajića;
Gozba pobednika (Beograd, „Žagor“, 2005), kratki roman s epsko-fantastičnim sižeom;
Nova Itaka (Niš, „Unus mundus – posebna izdanja 001“, Niški kulturni centar, 2007), izbor eseja, pesama, priča i kratkih proza;
Nemi bogovi (Beograd, „Žagor“, 2008), kratke proze;
Povratak mita (Ideja centra, Nova Itaka, Argonauti, Simboli Hiperboreje), (Niš, Niški kulturni centar, 2010);
Postapokalipsa (Niš, „Unus mundus“, br. 38, Niški kulturni centar, 2011), ogled;
Poslednja Tula (Niš, „Unus mundus“, br. 40, Niški kulturni centar, 2011), zbirka priča.

5 Responses to Boris Nad: ZAVRŠNA BITKA

  1. Elita Zamka je poput piramidalnog krova, u čijem podnožju su ukopane žrtve nižnjih duša…
    &.
    Oni su krivi za to krvoproliće ukoliko se Zamak zida od podnožja do vrha, ali isto tako to i nisu, ukoliko se isti zida od vrha ka podnožju. U prilog ovoj drugoj hipotezi stoji to da su oni verovali u poeziju kao poslednju i najjaču moć ljudstva — upravo poput onoga o čemu govori sledeći Rilkeov citat: „Kada bi samo video kako Sudbina u pesmu ulazi, postajući unutra slika i ništa drugo do li slika — istrajao bi ti! (…) Jer, istrajati — ceo podvig je u tome!“ &. Takođe, to što pobedi (ili uništenju) oni nisu davali nikakav značaj (buduči da je ova božanskim okom pred-uklopljena u plan sve buduće smrti-i-postanka) ide u prilog Helderlinov pojam odvažnosti-usred-ambisa. Jer, tek u njemu se iskušava ljudska sloboda i sva pesnička misija: „Postoji li zadovoljstvo između odluke i dela, postoji li spokojstvo pre pobede“? — pita Helderlinov junak Hiperion.
    &.
    Ovoj fantastičnoj pripovetki srodan je (po njenom glavnom motivu – „živeti-smrću-drugog“) i čuveni nemački roman, „Krabat – satanski mlin.“

  2. Boris Nad каже:

    Hvala Katarina. Nisam čitao taj roman, ali Krabat je junak iz lužičkosrpske narodne tradicije. Što se tiče dileme da li se Zamak zida od vrha ili od podnožja, izgleda da se graditelji i sledbenici Zamka nekako prirodno opredeljuju za vrhove, a izbegavaju nizine.

  3. To je tačno poput Lepenskog Vira.

  4. Uzgred, pogledaj na internetu najnoviji nemački igrani film „Krabat – satanski mlin“. Veoma je dobar.

  5. Boris Nad каже:

    Hoću, hvala na preporuci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *