Milivoj Anđelković: VIRTUELNO PRAVO NA GREŠKU

Kako odvojiti decu od kompjuterskih igrica? Velika dilema koja muči psihologe, roditelje, pedagoge… Govore i pišu o tome, zabrinuto klimaju glavama i vrate se da čitaju novine i gledaju televiziju u kojima su slični sadržaji, samo razrađeniji i glamurozniji, i zabranjeni za mlade. Razlika je u tome što su igrice direktnije i što aktiviraju dete koje «osvaja» mnogobrojne nivoe, dok roditelji uzdišu nad «sudbinama» glavnih junaka u 36. nastavku popularne serije.
Da opsednutost igrom ima smisla tvrdio je još Herodot, «otac istorije» iz 5. veka pre nove ere. On je zabeležio kako su igre spasle ceo jedan narod. U kraljevstvu Lidija, piše on, izmišljene su igre sa kockicama u vreme nestašice hrane. Naređeno je da svi u kraljevstvu jednog dana jedu a sledećeg dana igraju igre, jer će to izazvati osećaj zadovoljstva i ispunjenosti, pa će igrači potisnuti osećaj gladi. Tako su preživeli punih 18 godina…
I danas su igre skrovište od okruženja, drugačiji svet u kome se dobija ono što čoveku nedostaje. U on line svetovima igrači mogu da postignu više nego u stvarnom životu, ostvaruju bolje veze, dobijaju bolje uzvratne reakcije i više su nagrađeni nego u stvarnom životu. Igrice leče decu od sveta odraslih, one su (pre)naglašeni surogat ulice. Na ekranu deca pobeđuju, na ulici jedva preživljavaju.
Dobro se sećao svog prvog susreta sa onim što će se kasnije nazvati igricama. I to sa igrom koja je tada bila cenjena kao veština uma, pamćenja, promišljene strategije i taktike – sa šahom.
Tada je bio u Amsterdamu, prvi put. Grad koji ga je fascinirao. Pre svega ljudi – sve moguće rase i narodi koji postoje su bili tu, na ulicama, u istom, zajedničkom prostoru. Čak i Indijanac, istina u obliku kipa ispred neke prodavnice. Zatim nebo, ogromno nebo na kraju sveta, najveće koje je ikada video. Kanali, kafei, trgovi, jedan je bio dizajniran kao velika šahovska tabla sa figurama ljudske visine. Svetla i tamna polja na kojima ljudi pokreću velike figure, ili figure pokreću ljude, u bitku, život, prizivanje smisla… Grad koji se pamti i koji inspiriše, jer je drugačiji od ostalih. Lepota i neka direktna ogoljenost ljudi i prirode, od onog što je lepo do vrlo poročnog.
Pamtio ga je i po tome što je u njemu, u robnoj kući na trgu Dam sa velikom knjižarom na poslednjem spratu, odigrao prvu šahovsku partiju sa kompjuterom. Bio je očigledno na najslabijem nivou, da privuče kupce, i jednog trenutka je bio slobodan. Počeo je standardno, da se uveri da mašina zaista igra, i dobio prave poteze kao odgovore. Okolo se sakupilo nekoliko posmatrača i više nije mogao da odustane, to je već bilo pitanje prestiža.
Međutim, kompjuter se nije predavao. Što god pokuša, u kombinacijama sa dva-tri poteza, mašina nađe pravi odgovor i zasvetluca svim poljima – na tebi je red. Shvatio je da njegov protivnik ne može da pogreši u standardnoj igri i uplašio se da će izgubiti. Pokušao se da se sabere – pa to je mašina… Šta je to što ja imam, a ona nema? Intuicija? I krenuo je u rizični napad sa žrtvama figura – da slavno izgubi ako ne može da pobedi. Ispostavilo se su da njegova bojazan od poraza i intuicija bili pravi saveznici i on ga je slavno matirao uz aplauz prisutnih.
– Odlično igrate! – hvalili su ga posmatrači.
– Mama, ovaj čika je pokvario kompjuter! – obavestio je majku dečkić koji je pratio svetlucanje polja i zagledao figure.
Jedino je prodavac ostao dosledan sebi.
– Kupujete? – upita je.
– Naravno – odgovorio je. – Ali ne danas.
Reč je održao kroz nekoliko godina i od tada mnogo više partija izgubio nego što ih je dobio, uz stalni, utešni komentar:
– Ha, sada si pobedio, ali – seti se Amsterdama!
Otkud sad ta pobednička uspomena, upitao se, ona koja ga i danas ispunjava zadovoljstvom? Svako sećanje je vredno; to se jedan od njegovih bivših života otvara, da ga podseti na svoje postojanje. Ali zašto u ovom trenutku? Da li je to opomena zamaskirana kao nostalgija, da prošlo ograniči loše u sadašnjosti? I da ga obodri – ovako si ranije pobeđivao, izguraćeš ti i sada…?
Tada, dok se osećao pobednički, nije bilo fleševa sećanja. Njegov san se događao. Ali kada je sve prošlo, kada su poraze počeli da smenjuju gubici, tada je sećanje postalo nostalgija. U kompjuterskoj igri, setio se, postoji «reset». Poništavanje započetog i povratak na početak. To je pravo na grešku, ono što nemamo u životu. E-mašina je humanija; nju je stvorio čovek da sebi olakša život. Virtuelizovao je svoju sudbinu da bi se lakše izborio sa njom i približio je svojoj velikoj želji i snu.

Iz knjige u pripremi „Avatari naših dana“

One Response to Milivoj Anđelković: VIRTUELNO PRAVO NA GREŠKU

  1. Stevan Šarčević каже:

    Sjajno!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *