Ljiljana Đokić: KNJIGE SU MOJE ODELO

Postoje razne knjige, i razna odela. Da, i? Jel’ to sad neka mera sličnosti? Naravno da nije. To je tek začetak, klica pomalo lucidne misli koja će porasti, razviti se, izgraditi sličnost. Da li je neko tražio sličnost? Ne, nije. Nametnula se sama, kao lepa, slobodoumna žena, prošetala nečujnim korakom i ostavila trag.
Postoje knjige zabavne, ležerne i spokojne. Od njih ne boli glava, čitaju se lakoćom disanja, blagi osmeh neprestano titra na usnama. Krasi ih iskrena jednostavnost misli, jednostavne reči, kratke rečenice i skromna zapažanja. Kad sklopim korice, nastavim da dišem lagano, i bela svetlost bez prepreka, i dodatnih podsticaja, struji unutrašnjim Univerzumom. Kao da je Život jedna sasvim obična stvar.
Njima bliske su one pretenciozno lagane, „za opuštanje u trenucima odmora“, i pune događaja, likova i sentimentalnih obrta. Prvima je ležernost u stilu, drugima u nameri, a namera koliko god važna bila, može se uzeti kao odsustvo spontanosti i inspiracije. U svakom slučaju, ove potonje kao da su već samim Uvodom, svrstale sebe s one strane crte što razdvaja Lepo kazivanje od plažnoga štiva.
O, pazite se Vi nevešti čitaoci početnici, mogu Vas prevariti ti namerni, slatkorečivi imitatori iskrenosti!
Postoje slutne knjige, jezovite, napete i teške. Dok okrećem stranice, sve mislim, smenjujući pitanja i odgovore. „Kad će? Sad će. Ali ipak nije moguće, zašto bi to uradio? Neće, to je neka varka“, i tako do samoga kraja. Kad se razreši glavna intriga vođena zamešateljskim perom darovitog pisca, i glavni junak strada ili, još gore, on skrivi tuđu patnju, sveprisutni, s predumišljajem potisnuti strah od tamne strane ljudskoga bića oživi. Od ovakvih knjiga ostane neka težina, i neodređeni osećaj sopstvene krivice zbog onog što u meni čuči (da li stvarno?) i čeka svoj čas. I taman mislim, – beštija spava, pusti je, – iznenada dođe noć punog meseca, i jedan slučajni pogled kroz prozor put bele kugle na mračnome platnu, prizove sećanje na davno pročitanu knjigu. „Iskopaše ti oči lepa sliko, večeri jedne na kamenoj ploči, znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči.“ Umirim se i čekam da prođe impuls što je spojio dva pogrešna neurona.
Postoje knjige umivene, uredne i pomalo sanjalački bolne, onako od sebe, ne od nekog razloga. Ukoliko su stigle na red za čitanje nakon ovih prethodnih, tada, čak i taj bolni egzistencijalni dodir donosi spokoj uznemirenoj duši. Prepuštam se neosetno ritmici ujednačenih rečenica, opisima prirode koja i sama, za potrebe ove priče, postoji smirena, bez povišenih tonova. Nežne, romantične reči, njišu se kao tanušne stabljike poljskoga cveća na letnjem povetarcu, milujući moja ranjena bosa stopala dok hodam po tom tepihu od umilnih reči.
„Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne, i samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne.“
Postoje knjige avanturne, bajkovite koje potkrepljuju ljudsku žudnju za dalekim, naizgled nedostižnim prostranstvima. Iako se daljine najčešće predstavljaju jedinicama geografske širine i dužine, to su nepregledna energetska polja između stvarnosti ličnog sadašnjeg trenutka i fikcije budućeg sadržane u ljudskim snovima. Sve je u verovanju. Moguće je sve ONO u šta poverujemo da je moguće, tako i nikako drugačije. I opet kažem, sve je u verovanju, ne zato da biste zapamtili već rečeno, već da biste to razumeli.
„Čekaj me, i ja ću sigurno doći, sve smrti ubiti me neće.“
Obožavam, dakle Postoje, knjige egzisetncijalno provokativne, one što podriju sopstveno postojanje, one što su negacija celokupnog životnog iskustva civilizacije. I šta ćemo sad ?, pitam se ja i osvrćem oko sebe, u nadi da ću prepoznati baRem još jednog sa istim pitanjem na usnama, …ili u očima. Lepo je zamišljati neki drugačiji svet, ili posmatrati postojeći iz sasvim drugog ugla uz dijametralno suprotne pretpostavke, ispitivati sopstveno mesto i ulogu u tako izmenjenim okolnostima. Kako bi se razvijalo ljudsko društvo da nije bilo reLigije? Da li je Betoven stvorio muzička remek dela? Da li se Zakon mora poštovati? Da li nAuka otkriva Uređenost? Ako čovek može da se rodi kao bUba, onda on ne može poticati od majmuna, zar ne?
Strahopoštujem, izvesno je dakle Postoje, retke, dragocene knjige visokog stila i visokog morala, književnog naravno! One su nabijene supstancom, visoke specifične gustine, priča je složena, teško je pratiti. Pristupiti čitanju znači pripremiti se saznajno i psihofizički, iznova i iznova. Svaki put kad odložim takvu knjigu do sledećeg čitanja, moram pročitano u mislima obraditi, preispitati, proveriti, ne mogu prosto zaboraviti, uverena da ću nastaviti kao da predaha nije ni bilo. Volim te hodnike uma kroz koje prolazim susrećući istorijske likove u novom odelu, u novoj koži razotkrivene, u nekom sasvim drugačijem svetlu od onog koji im je Istorija zapisala, – Putić A, putić B. Ove knjige čitam u slojevima, iz različitih uglova, svako novo čitanje više mi otkriva dok mi celina izmiče, i nikad se ne osećam dovoljno pametna da je savladam celu. Večiti izazov boljeg od mene, izvan mene, čini da se i ja osećam boljom i bolje od svakog obraćanja takvoj dragocenoj knjizi.
Moram pomenuti i autora knjige, ali Samo pomenuti! Jer, od autora svakog, važnije je delo njegovo, i nije delo imalo zahvaliti za svoj život i postojanje autoru, nego je autor imao zahvaliti prilici da bude stvoritelj toga dela. I kada se prah kostiju davno preminulog pisca izmeša sa zemljom do neprepoznavanja i time njegova fizička supstanca praktično prestane da postoji, delo se svakim ponovljenim objavljivanjem reinkarnira, i živi svoj novi čitalački život sa novom generacijom čitalaca, neprestano uvećavajuću fundus saznajne i značenjske supstance. Amen za Autora! Slava Knjizi!
Ali čemu ovoliki Uvod o knjigama? Zar nije glavna tema odelo, haljine, ukrasi ili smo se negde na tom putu izgubili? Mnogo pitanja odjednom, idemo polako ispočetka.
Šta čitam, to me inspiriše,
Šta govorim, to me afirmiše,
Šta činim, to me definiše,
Šta oblačim, to me integriše.

Ne, ne – Odelo ne čini čoveka! Ali, sasvim oZbiljno shvaćeno, i dOsledno primenjivano, Odelo, to deLo moje svakodnevne viZuelne predstave, i ako hoću i umem, malo liKovno Delo, dakle, to Odelo, povezuje MeNe, Moje iDeje, moJe tElo, moje reČI i činjenja u sklad, ili, ILI nesklad. Eto, – stvar ličnog iZbora. Iako su prethodni stihovi samo deklarativno jednosmerni, – jer takvo što ne postoji kao fenomen, – ne postoje jeDnostrane veze, glede smera delovanja sila i uticaja,- svaka obuka čoveka doradi ili razradi, uz bitan sastojak kako se osoba u pomenutom odelu oseća, sklaDno ili neSkladno.
Da li je važno moje odelo? Jeste, Važno je imAti stav!
Zašto je važno moje odelo?Zato što je važan sTav!

Šta čitam, to me inspiriše,
Šta govorim, to me afirmiše,
Šta činim, to me definiše,
Šta oblačim, to me integriše i deklariše.

Lepršaju haljine zabavne, ležerne i spokojne,
Napadaju me haljine pretenciozne, kaćiperne,
Dosađuju mi umivene, uredne i pomalo jednolične,
Zadirkuju me haljine avanturne i izazovne.

Oblikuju me haljine svečane, svovremene,
Plaše me slutne, jezovite, opasne,
Zadivljuju me haljine visokog stila, dragocene
Raduju me maštovite i razlivene.

Haljine biram, po meni ih šetam.
Šta obučem to me zaokruži
Šta izgovorim to me okuraži
Šta učinim to me izduži
Šta pročitam to me osnaži.

Beograd, 20.mart 2013.

One Response to Ljiljana Đokić: KNJIGE SU MOJE ODELO

  1. Milos Trajkovic каже:

    Postujem gore receno…Narocito su mi se urezali stihovi:
    Šta čitam, to me inspiriše,
    Šta govorim, to me afirmiše,
    Šta činim, to me definiše,
    Šta oblačim, to me integriše…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *