Stevan Šarčević: PONOĆNA ZVONA

Izlazim iz razdrndanog autobusa na poslednjoj stanici, pored nekog od boga zaboravljenog i zapuštenog groblja. Objašnjeno mi je da će fešta biti na samoj periferiji grada. Ledeni vazduh me udara u lice. Podižem kragnu kaputa i gledam niz ulicu. Probijam se kroz gustu vejavicu duž čudovišno ruinirane ulice. Teško se orijentišem. Rečeno mi je da će se proslava odvijati u kući „na samom kraju bulevara, pored groblja“. Kraj sred kojeg sam se našao liči na sve samo ne na bulevar. Magla mi u pramenovima zaklanja vidokrug. Svejedno, treba nastaviti ovim sokakom dok ne stignem do odrednice. Gotovo pola sata od kako sam sišao sa autobusa probijam se kroz nemili okoliš i dok mi se hladnoća zavlači pod ne baš najtopliju odeću, neprestano proveravam adresu na papiriću koji grčevito stežem u promrzloj šaci. Broj kuće koju tražim je jednocifren, a retki čitljivi brojevi na propalim zgradama još uvek su trocifreni. Ulica je pusta, kuće su ruševne i kao da nadaleko ni žive duše nema. Tešim se maštanjem.
Zove se Branka. Ne smem to da zaboravim. Nečim sam stekao njenu naklonost. Zapravo me i ne zanima šta bi to moglo biti. Siromašnom studentu, smotanku po definiciji, to može biti samo od koristi. Starija je, ali ne smeta. Uvek je doterana, našminkana i mirisna. Kosa joj nedeljno menja boju i trenutno je neka varijanta riđe. Lice joj je srcoliko i bucmasto, a nos kukast kao u ptice grabljivice. Preširoka je u bokovima, ali spreman sam to da previdim. Pripadnost intelektualnoj eliti čini je izuzetno privlačnom. Brucoša poput mene, tek pristiglog u velegrad, tajanstveno društvo poznatih privlači kao svetiljka leptira. Uostalom, ne da mi se da za novogodišnju noć sedim pred televizorom sa gomilom sebi sličnih jadnika.
Nagli pokret ispred jedne od kuća trza me iz razmišljanja. Guste pahulje zaklanjaju prizor, ali lik što iščezava deluje poput devojčice u svečanoj haljinici. Stresoh se nelagodno i pomislih da je sujeverni strah neviđena glupost pri nevolji u kojoj se nalazim. Sred vejavice, u nepoznatom kraju, nesiguran čak i u to da li me je Branka zavukla iz čiste obesti.
A onda, kad sam već izgubio svaku nadu i poželeo da sednem i smrznem se poput govedine iz friza, u daljini ugledah svetla. U mračnom i sve maglovitijem okruženju kroz koji se probijam to je dobrodošla novost. Ubrzavam korak i nedugo potom zastajem pred grandioznom, širom otvorenom kapijom od kovanog gvožđa. Zadrhtah pred dve grozomorne granitne karakondžule što dežuraju pred ulazom. Sa obe strane dveri prostire se visoka ograda koja se proteže u nedogled.
Zakoračujem kroz kapiju i ulazim u ogromno osvetljeno dvorište. Zastajem čuvši urlanje pasa čuvara, ali mi se čini da dolazi sa bezbedne udaljenosti i toplo se nadam da ne grešim. Valjda su te zveri na lancu. Svetlo, pretpostavljam zbog sve gušće magle, deluje prigušeno i crvenkasto i nikako ne mogu da otkrijem odakle izvire. Kao da samo tlo krvari prkoseći gravitaciji i prosipa grimiznu svetleću tvar prema tmurnome nebu. Krećem uredno raščišćenom stazom i susrećem mrgodne uniformisane čuvare. Njihova sumnjičavost splašnjava čim im pod nos gurnuh pozivnicu. Nepoverljivo me propuštaju ka epicentru događaja koji je označen gomilom parkiranih luksuznih vozila. Polazim ka ogromnom mermernom tremu.
– Dvorac, boga mu poljubim – pomislih i prisećam se poziva koji je došao uz molećiv pogled i kako sam odigrao predstavu sažaljenja najbolje što sam umeo. O da. I sopstvenog srca koje je srećno zaigralo zbog neočekivanog interesa za mene.

Prostorija je ogromna, a tavanica se gubi u visini, praktično nevidljiva zbog oskudnog osvetljenja. Skriveni u polutami gosti se pomeraju i moguće je raspoznati tek najbliže likove. Sve stranac do stranca. Niko ne obraća pažnju na mene. Mogao bih biti i komad nameštaja da me basovi me udaraju ravno u abdomen i podsećaju da sam živ. U centru prostorije zvanice se izvijaju prateći disk džokejev ritam.
Žene su odevene svečano i deluju privlačno; posebno za nekoga ko nikada, poput mene, nije ni zagrlio, a kamoli poljubio osobu suprotnog pola. Utegnute, doterane, bogato našminkane, razgolićene na pravim mestima. Blistaju kao foto modeli iz Elle magazina. Ekipa iz umetničkih krugova pretpostavljam. Face koje bih mogao da zamislim kao voditeljke sa televizije. Posmatrajući lepoticu zavaljenu u naslonjač primećujem nešto neobično, pa se osvrćem oko sebe. Sav nameštaj u prostoriji je arhaično dizajniran i presvučen nekom neobično bledunjavom kožom. Nije izbeljena, niti izanđala. Jednostavno je bledunjava. Viktorijanski šmek nameštaja drastično odudara od dark metal muzike koja trešti iz zvučnika.

Dok se pitam sa kakve li su zveri odrane te neobične presvlake, zapažam da se jedna od dražesnih gošći zaputila ka meni. Smeši mi se i maše rukom. Koliko god sam samo tren ranije želeo da me neka od tih diva primeti, sad se osećam nelagodno. Stomak mi se grči i malo fali da ne zaždim.
– Što stojiš tu sam k’o pokislo mače? Deluješ k’o idiot, majke mi! – za trenutak sam zbunjen, a onda shvatam sa kime razgovaram. Brankica!

Viđao sam je često pri večernjim izlascima. Nije mi bilo najjasnije zašto me pozdravlja, niti kad smo se upoznali. Bila je drugačija. Nekako uzvišena. Obično je izlazila iz skupocenih limuzina u pratnji tajanstvenih tipova ili bi napuštala ekskluzivne restorane u koje nisam smeo ni da zavirim.

A tek društvo što se motalo oko nje! Bila je popularna u najdekadentnijim velegradskim umetničkim krugovima! I onda me je na novogodišnju proslavu pozvala upravo jedna takva osoba. To imponuje. To je stavka koja pribavlja poštovanje u društvu.

Sad je transformisana. Sako i široke pantalone efikasno skrivaju preširoke bokove, a šminka maestralno pokriva njeno gotovo fantomsko bledilo i nedostatke fizionomije. Visoke potpetice apsolutno čarobnih čizmica čine hod vrckavim, a opuštenost se oseća u svakom gestu. Deo je ovoga sveta. Prošavši prvi šok uspevam da odgovorim.
– Pa nikoga ne poznajem… – gotovo se kajem što sam progovorio. Zaista ličim na idiota. Spuštam pogled kunući se da ću se pokupiti čim Branka odleprša. To joj ne pada na pamet.
– Popij malo, opustiće te – tutka mi u ruke litrenjak. Ne shvatam odakle se flaša pojavila, pa je zbunjeno podižem do lica. Hvata mi ruku i nametljivo mi je pritiska ka ustima.
– ’Ajde, bre, pa nisi valjda devojčica, cugni to! – neodlučno podižem flašu tek da bih licnuo, ali njena ruka me sprečava u pokušaju da prestanem. Gutljaj je mnogo duži nego što sam želeo. Pogrešno skreće i izbija na nos.
– Izgledaš glupavo u tom kaputu. Daj, odneću ga do garderobe – skidam kaput i pružam joj ga pre no što stignem i da razmislim. Najednom shvatam da je u prostoriji prevruće. Vrti mi se u glavi, i najradije bih ostao sam. Međutim, Brankica se vraća.
– Hajde u društvo da plešeš sa nama – Nasmejana je i deluje zavodljivo. Odmahujem glavom, pokušavam da se izvučem. Zlo mi je, želim da izađem na svež vazduh.
– Ne budi moron – smeje se i štipa me blago za obraz. To me zbunjuje i dozvoljavam joj da me povede. Probijamo se kroz uskovitlanu gomilu. Sve sam nesigurniji na nogama, ali predvodnica postojano napreduje vukući me za sobom. Najednom se zaustavljamo i podižem pogled. Oko mene su četiri devojke. Kose su im ofarbane, rukavi na sakoima nemarno zadignuti i sve tri pomeraju tela u ritmu muzike. Brankica mi ispušta ruku i trudim se da ne delujem zbunjeno. Cure me neko vreme ne konstatuju, a onda se Brankičina ruka naglo pokreće i štipa me za stomak.
– Hajde pleši sa nama, šta si se ukočio – iznenađuje me takva intimnost, ali nekako i prija.
– Ma, nisam ti ja za ples – izvlačim se, ali ponovo sam uštinut, ovog puta jače. Osećam se neprijatno i počinjem da se povlačim. Nečije ruke mi stežu nadlaktice. Shvatam da se nalazim u krugu, opkoljen lepim ženama. Podižem pogled i vidim ih nasmejane. Devojka sa desne strane mi hvata majicu i povlači nagore. Brankičini prsti me grabe razgolićenog i štipanje postaje drugačije, bolnije. Pridružuje se i crnka sa leve strane i obe se trude da im prsti ostave trag. Glasno se smeju. Želeo bih da se pobunim, da im se otmem, ali vrtoglavica je nesnosna. Susrećem pogled cure koja me je razodenula. Smrtno je ozbiljna. Pruža ruku, uzima me za podbradak i privlači me sebi. Ljubi me i toplota poljupca pridružuje se sve bezobzirnijoj igri štipanja koju prijateljice ne prekidaju. Ona nevidljiva pušta ruke i obuhvata me oko pojasa. Osećam zatezanje oko struka i tren kasnije neugodno popuštanje. Otkopčava mi pantalone! Istovremeno poljubac prelazi u nežno grickanje, a prstići štipalice se penju do bradavice. Pantalone spadaju, a zatim slede i gaće. Zahtevni dodiri me izuvaju, teraju da iskoračim. Postajem svestan da sam go. Poljubac prestaje i cura me za trenutak odmerava nipodoštavajuće, a onda spušta ruku tamo gde me nijedna žena još nije dodirnula. Brankica premešta bolni dodir na bradavicu, žestoko uvija i izjednačava bol sa onim kojim suprotnu stranu njena prijateljica već obilato daruje. Osećam čupanje kose i glava mi je naglo iskrenuta. Otvaram oči i susrećem strogi pogled. Teraju me da izvijem vrat do granice pucanja. Ne vidim devojke pred sobom, ali osećam njihove surove dodire. Glavu zabacujem najbolje što mogu i plavooka naređuje.
– Daj jezik – Njeni zubi me grabe. Bolno iskustvo. Zatim rokada. Brankica preuzima poljubac. Ruke mi zaštitnički polaže na obraze, okreće mi glavu i grubo mi se probija u ždrelo. Preko Brankičinog ramena vidim da gosti na žurci i dalje plešu, a tek nas poneko gotovo nezainteresovano osmatra. Pijanstvo i zbunjenost su me omeli pa slabo razabiram da se i dalje nalazimo u društvu svih tih otmenih gošći. Okasneli stid me preplavljuje i otimam se. Pobuna zbunjuje društvo. Okrećem se i nalećem na plavooku.
– Vrati mi odeću – umesto odgovora plavooka nogom podalje odbacuje hrpu mojih stvari. Podižem glavu i dočekuje me snažan udarac nadlanicom. Povratni zamah prilepljuje žestoku ćušku u istom trenutku kada me otpozadi hvataju za ruke. Okrećem se, ali neko me ponovo udara u lice. Pod složnim šamarima otpor se topi. Kada je šamaranje najzad prestalo, crnka mi se smeši, a zatim mi pruža ruku ka usnama. Zastajem zbunjen i gledam oko sebe. Nasmejano društvo me opkoljava. Ne shvatam šta hoće i time zaslužujem još jednu pljusku. Ruka se vraća na usne i prihvatam. Oblizujem. Ostale cure posmatraju predaju. Dodir na bradavici razjašnjava vlaženje prsta i shvatam da ne traži od mene ništa više od onoga što joj pripada. Malo bola i posluha. Čupanje za kosu tera me da okrenem glavu i Brankica mi poseže za usnama. Omamljenost usporava reakcije, a napon u slabinama raste. Vrtoglavica, sladostrašće i bol su u savršenoj harmoniji i napetost u preponama postaje neizdrživa.
Prvi ujed gotovo da i ne primećujem omamljen alkoholom, strašću i slatkom patnjom kojom me daruju požudni prsti. Drugi ugriz zadaje crnka. Ne bih ga ni osetio da ne vidim kako mi spušta glavu ka vratu i tren potom me prožima nešto poput uboda. Potom mi Brankica i Plavojka podižu ruke i spuštaju usne na zglavke. Krv im se sliva niz brade. Ne shvatam. Slabost je sve jača i znam da ne potiče od pijanstva. Svršavam, seme prska po crnkinim pantalonama. Telo mi je najednom slobodno. Vrtoglavica nadvladava i padam na kolena. Kao kroz maglu registrujem da su se cure odmakle. Zlo mi je. U vidokrug mi ulaze blistavo uglancane čizme visokih potpetica. Podižem pogled duž svetle suknje strogog kroja i snežno bele košulje. Iz žablje perspektive lice deluje strogo. Pridružuju se i druge gošće. Sve više i više bledih lica. Žena u belom pruža mi ruku. Prihvatam i pomaže mi da ustanem. Opkoljen sam desetinama žena koje mirno čekaju. Sekund kasnije prilaze, spuštaju mi usne na vene i arterije, probijaju i ispijaju. Odmiču se i stiže sledeća grupa. Pa sledeća…
Gubim se u dodirima, u milovanjima i štipanju, u prodorima radoznalih prstiju tamo gde se ne sme i nadasve u neprestanom isisavanju snage iz mene. Sve je izmaglica, sve je bol, sve je pohota. Vreme nestaje, realnost nestaje, ja nestajem…
Najednom, polusvestan, shvatam da sam ostao sam. Sve te lepe žene koje su me milovale, ljubile i ispijale nestale su. Podižem pogled. Od slabosti prizor se muti, ali ono što vidim steže mi srce. Sve su i dalje tu, ali ja kao da ne postojim. Čavrljaju, pokreću se u ritmu muzike, pijuckaju svoja pića. Niko ne obraća pažnju na isceđenog goluždravca nasred prostorije. Do tada se nisam osećao poniženim, uostalom nisam ni osećao ništa osim nezaustavljive provale adrenalina i strasti. Stid me naglo obuzima i počinjem da cmizdrim. Tren kasnije već ridam i to privlači pažnju najbliže lepotice. Kreće ka meni, visoka, skladnih pokreta, sva u oblinama. Zahvalan sam na pažnji koju mi poklanja. Lagano pruža ruku ka meni i grabi me za uvo. Povlači me za sobom. Gomila se razmiče pred njom, neko otvara vrata. Nesposoban sam da ustanem i vučem se za njom sve dok me ne izvuče pred kuću, onako golog. Vrata se zatvaraju.
Urlanje pasa čuvara jasno dopire do mene, ali odnekud znam da to nisu psi. Urlanje dolazi iz nekih zaboravljenih vremena, iz drevnih legendi. Iako je mnogo hladno, ne osećam zimu. Ne razumem. Meteorolozi su za noćas najavili minus dvadeset. Čuvari koji su me pri dolasku zaustavili naglo izranjaju iz magle. Razabiram odakle potiče crvenkasta svetlost koja me je zbunjivala. Magla! Svetluca crvenkastom fluorescencijom i osvetljava nestvarni prizor. Čuvari se naginju nad mene sa vidnim poštovanjem. Pomažu mi da ustanem i njihove snažne ruke me podupiru dok koračamo preko dvorišta ka kapiji. Stižemo, ispuštaju me i bez njihovog pouzdanog zagrljaja padam u sneg. Više osećam nego što vidim da mi neko prilazi. Ta prokleta magla! Sasvim neočekivano, kopni i nestaje, a okolina postaje prepoznatljiva. Ugledah devojčicu od nekih trinaest, četrnaest godina, u letnjoj haljinici sa cvetnim uzorkom, kako mi prilazi preko snežnog nanosa. Tanana je i bledunjava, a oči joj imaju crvenkasti odbljesak. Iako mi prilazi preko dubokog snega ne ostavlja tragove za sobom.
– Dobrodošao – progovara tiho.
– Ko si ti? – odnekud mi je poznata, ali ne mogu da razaberem odakle.
– Ana – kaže ona jednostavno. Imam hiljadu pitanja i ne znam odakle bih počeo.
– Izvini… – počinjem, ali ona me prekida.
– Ne brini, naći ćemo ti nešto da odeneš. Svi smo mi ovamo stigli goli i nevini – reče ravnodušno.
– Vi? Ko ste vi? – svaka njena reč proizvodi nove nedoumice.
– Robovi, baš kao i ti – najednom shvatam da joj se usne ne pomeraju.
– Čiji robovi? – ništa mi pametnije ne pada na pamet.
– Vlastele. Upoznao si ih – nekako sam upravo takav odgovor i očekivao.
– Žene u dvorcu? – pitam tek da potvrdim svoje strahove.
– Svi smo mi ovde stigli kao posluženje za gozbu. I svi ćemo doveka biti njihovi robovi.
– Šta… Šta će se sada desiti? – ne mogu da prestanem sa zapitkivanjem.
– Boleće te. Patićeš dan – dva, a onda ćeš postati jedan od nas – curica se gotovo nasmešila. Bilo je to dobrodošla promena na kamenom licu.
– A onda? – pitam iako znam.
– Pridružićeš se čoporu i lovićeš po sirotinjskim četvrtima. Ili ćeš na lancu čuvati Zamak. Ili ćeš poslužiti kao zabava za gospodare. Zavisi – jeza me prožima od mirnoće njenog glasa.
– O sranje… – spoznajem najednom poreklo kože kojom je presvučen nameštaj unutar zamka. Kao da vidim hajku i sebe kako jurim kroz šumu i panično osluškujem sve bliži lavež za sobom.
– A sad dođi – Pruža mi ruku. Prihvatam. Polazimo duž ulice kojom sam stigao, ali, i ako je i dalje pusta, više ne deluje zapušteno. Oko nas su uredno okrečene nabijenice, osvetljenih prozora. Osvrćem se i vidim da iza mene više nije vila iz koje sam izbačen. Na njenom mestu nalaze se grudobrani, stražare i tanane kule. Prizor kao iz bajki. Idućeg trenutka mučnina me žestoko napada i nagon za povraćanjem postaje nepodnošljiv.
– Ne brini, proći će – čujem u glavi nepostojeći glas mlađanog vodiča. Teškim koracima postojano napredujem i um mi se razbistrava. Prolaznika nema.

Tren kasnije zvona oglašavaju da je nova godina najzad stigla.

Drugačija no ikada.

One Response to Stevan Šarčević: PONOĆNA ZVONA

  1. T2 каже:

    Врхунска вампирска прича која се одвија на журци што се организује поводом дочека Нове године у „Замку“ поред гробља, на којој млади и наивни бруцош из провинције, који се налази на студијама у велеграду, постаје главна играчка за забаву и главно послужење за гозбу присутним званицама.
    Од самог почетка приче нас прати језа изазвана амбијентом који окружује бруцоша на путу до „Замка“, а након што он пристигне на журку – почетна језа, продубљена гнусним описом намештаја (за који ће се испоставити да је начињен од људске коже), почиње да се меша са еротичним описом утегнутих и напуцаних гошћи са новогодишње забаве, па тако измешане језа и еротичност праве предигру која ескалира у садистичко оргијање над несрећним бруцошем, које се окончава чопоративним сисањем његове крви, те напослетку избацивањем његових остатака напоље са журке, међу све остале робове који су, попут њега, послужили властели из „Замка“ само за провод и храну.
    Права је штета што је прича „Поноћна звона“ потпуно неправедно и неоправдано запостављена и скрајнута, иако представља једну од најбоље написаних домаћих модерних урбаних вампирских прича, у којој писац зимску новогодишњу атмосферу доводи до усијања, и у којој призори иживљавања над жртвом остају урезани у памћењу годинама након читања.
    За незаборав из ове приче остаје и лик погубљеног бруцоша који, због заслепљености еротизовано-гламурозним дочеком Нове године и због поласканости мишљу да се налази у високом друштву, уопште не препознаје праву природу своје познанице (која га је позвала на журку) и њених декадентних пријатељица, па се препушта њиховој бестијалној игри у којој трагично окончава.
    На крају, везано за причу „Поноћна звона“, могу да додам да је та прича (уз причу „Фреквенција“ коју је такође написао исти аутор) најбољи и најквалитетнији комад који је икад објављен у свим електронским тематским новогодишњим „Нешто дише у мојој торти“ хорор збиркама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *