Marko Antić: TRANZICIJA I DEVEDESETE

Tranzicija i devedesete? To je kada nemaš za omiljeni strip, ili strip više i ne izlazi jer su nam uveli sankcije. I nama, deci, koja smo posredstvom tih stripova naučila da čitamo. I trudnicama i sportistima. Svima. Tranzicija, to su roditelji koji rade od jutra do mraka za siću i nemaju vremena za svoje potomke koji često postaju nepismeni, bezočni monstrumi. Ili, još gore: roditelji bez posla koji tu i tamo presipaju iz šupljeg u prazno i veći deo dana i noći provode ležeći na dvosedu, pokriveni ćebetom, prepušteni turskim serijama, sportu i jeftinom duvanu koji ubija jednako kao i skup. Roditelji koji postaju mrzovoljni, negativni, depresivni i više nisu heroji svojih mališana.
Tranzicija je kada se u parku umesto piva sve češće cirka rakija i zbijaju se šale oko ciroze jetre, a u kući umesto raznovrsne hrane jelovnik popunjavaju krompir i hleb. Devedesete su kada se za taj isti hleb „boriš“ sa penzionerima i na mah ne razmišljaš o poniženju.
Devedesete i tranzicionu krizu pamtiš i nepogrešivo prepoznaješ po tome što tada sa predizbornih plakata, letaka i malih ekrana počnu da te posmatraju likovi bizarniji i glasniji no inače. Ponekad pogode i zvono iznad tvog otirača.
Neoliberalna tranzicija 21. veka je period kulture u zapećku, anemične kič proze i solidne poezije. Vreme buntovnih pesnika koji će sagoreti iznutra u času nemogućnosti proširenja vatre koju rulja gasi svojim flegmatičnim slepilom dok istovremeno zvecka okovana nevidljivim lancima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *