Miloš Ristić: Vizije vremena u poeziji Vladislava Petkovića Disa

Esej o Disovoj poeziji

I ja tad, i ja sad, i ja ubuduće, sedim kod kuće… Napisao sam u nekoj pesmi nekada ovaj stih kao ironičnu reminiscenciju na Disov način pevanja. Ipak, reči ,,tad“ i ,,sad“ kod Disa zaista postoje. ,,Tad“ i ,,Sad“ ili, u širem obliku ,,I tad“, ,,I ja tad“ i slično nesumnjivo nose određenu semantičku važnost u pesmi i za shvatanje Disove pesme. Kod njega se čitava stvarnost deli u dva odvojena vremenska toka – ono ,,tad“ i ono ,,sad“. Pri tom su oba jedinstvena i autohtona no ona su više ili često sasvim drugo onog onog ,,tad“ kao prošlosti, odnosno ,,sad“ kao gramatičke oznake za sadašnjost. Kod Disa prošlost, sadašnjost i budućnost uopšte ne postoje kao tri osnovna vida vremena koje smo navikli da poimamo:

,,Tad ne divim porok, društvo gde je čama.“ *

,,Tad ne vidim stid što sam i ja čovek.“

Radi se o jednom zamrznutom trenutku. Momentuumu. Trenutku koji je fiksiran ali čije se trajanje širi, i sažima, do večnosti. Dis je prvi naš pesnik koji je opsednut vremenom. Ta fascinacija je toliko velika da nekad prelazi u ništenje istog. Sve stvari, pesničke slike, činjenice i značenjske figuracije Dis prelama kroz vreme. Ono se u njegovom poetskom viđenju sveta deli u dve celine: ono što je bilo i ono što jeste ili što će biti. Tu komplikacije i kontradiktornosti tek počinju. Njegovo ,,noćas“ nije ,,noćas“, njegovo ,,sad“ nije ,,sad“, njegovo ,,tad“ nije puko ,,tad“:

,,Noćas su me pohodila mora.“

,,Ja sad jedva znadoh da imadoh san“.

,,Sad“ je kao neka spona, tren u kome Dis spaja ono što je bilo i ono što dolazi iza onog što je bilo. Zato Disa označavam kao pesnika vizije prošlog. Opsednutog radnjama koje su se završile. Čak i kada koristi prezent on označava neko vreme, u kome se i on i radnja poništavaju, gube svoju delotvornost:

,,Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje“.

Da li čujete da se i u stihu ,,I sad tako žive kao biće moje“ i dalje oseća trag prošlosti, nečega što je prethodilo sadašnjoj radnji? Time dolazimo do sledeće definicije. ,,Tad“ i ,,Sad“ su suprotne istosti u Disovom pesničkom viđenju života. Suprotnosti od kojih jedna ne može da postoji bez druge, i obratno. Za njihovo vezivanje Disu je uvek bio dobrodošao romantičarski veznik ,,I“. On ga često vezuje za konstrukcije ,,tad“ i ,,sad“. ,,I sada tako žive…“. ,,I ja plakah tada.“ Kao što vidimo, Dis ,,tada“ uvek stavlja ili na početak ili na kraj, retko u sredinu, pesničke sentence. Vreme je uvek za njega izdvojena i značajna kategorija. Gotovo da ga smatra uzrokom događaja čime čovek biva sveden samo na prisećanje onoga što je bilo (nedelajuće) umesto na učestvovanje u onome što biva (delajuće biće):

,,Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je,
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.“

(,,Noć ljubavi“)

Petkovićeva opsednutost vremenom najbolje se vidi u jednom od početnih stihova pesme ,,Jutarnja idila“:

,,Nije meni uvek bilo kao sada.“

I opet je prošlost ta koja vodi glavnu reč. I kad se radi o artikulaciji sreće i kad se radi o artikulaciji nesreće. ,,Ti si divna bila. Ne osetih tada…“ Žal za prošlim vremenom, ljubav prema prošlome, žudnja stid i kajanje za prošlim samo su neke od emanacija Petkovićeve opsednutosti vremenom. ,,Sad ne razmišljam.“ ,,I sad, kad prođu moji dani stari…“ Celo njegovo ,,Sad“ natopljeno je onim ,,Tad“. ,,Ja i sad svaku misao ti dajem“. ,,Za mene nema svetlosti ni sada…“ Ako je Kolridž pesnik onoga što bi moglo biti, Blejk onog što će da bude, Dis je pesnik onoga što je bilo. Pesnik koji u sadašnjosti ne vidi išta:

Ja ne pojmim sada,
Da l’ je bilo života, i kada?

(,,Pesma bez reči“)

* Svi navedeni stihovi su iz sledećih pesama: ,,Pijanstvo“, ,,Nirvana“, ,,Tamnica“, ,,Možda spava“, ,,Noć ljubavi“, ,,Jutarnja idila“, ,,Na Kalemegdanu“, ,,Voleo sam, više neću“.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *