Milan Todorović: Pismenost u vremenu sadašnjem

Hladne i nepristrasne činjenice često se oglušuju o sliku koju stvara površni utisak, one nemaju ni naciju, ni rod, ne znaju ni za lokal ni za generacijski patriotizam, ne prodaju se za jeftinu slavu i nisu čule za korektnost u odnosima. Tako bi danas mogla začuđujuće delovati i činjenica, uprkos ogorčenim napadima na nove tehnologije i običaje, da čovečanstvo nikada nije bilo pismenije. Da, iako više niko ne piše pisma i ne čita romane nego samo „visi“ za kompjuterom i telefonom, ljudi, i naročito mladi, nikada u istoriji nisu bili pismeniji.
Zapravo, svi smo ovo već znali, ali i olako zaboravljali svaki put kada smo hteli upozoriti na opasnosti od neadekvatog provođenja slobodnog vremena i nedovoljnog uživanja u duhovnim stvarima. Pogrešno, svakako, kao što u svojoj samoljubivoj ograničenosti to čini svaka generacija kojoj se čini da će posle nje nastupiti potop. Otkako je sveta i veka starije generacije veruju kako za njima dolaze oni koji će sve uništiti; a svet, hteli mi to priznati ili ne, uporno ide napred.

Tehnologija u službi pismenosti

Nova stvarnost tehnoloških pomagala svakako jeste izmenila sliku sveta, a sa tim i one koji u takvom svetu sazrevaju. Ljudima sazrelim na lektirama Branka Ćopića i kasnije, Andrića i Selimovića, deluje kao da nema nade za one koji više ni novine ne čitaju. A uistinu, nije realnost tako crna.
Umesto pisama, mladi danas pišu SMS poruke, i koliko god se služili skraćenicama i jezičkim novotarijama, ljudi nikada u istoriji nisu u toj meri kao danas upoterbljavali pisanu komunikaciju. Tekst se nalazi svuda oko nas, na statusima, u tvitovima, na blogovima, na bilbordima, a i mi sami neprestano ga stvaramo, kroz komentare, četove, dopisivanja svih vrsta i slanje mejlova ma kakva njihova namena bila. Ljudi nisu postali manje pismeni, nasuprot, ali njihova (ne)pismenost je postala transparentija, izloženija očima javnosti i podložnija kritici.
Poručnici jezičke policije dežuraju na društvenim mrežama, čini se, više nego što ih ima u medijima i izdavačkim kućama. U tome, zapravo, i leži naš jedini problem. Knjige se štampaju i dan danas i, nezavisno od kvaliteta popularnih naslova, one se i kupuju. Radnici u modernim knjižarama imaju pune ruke posla, a dnevni pazari vredni su pažnje svih onih koji razmišljaju o pokretanju novih biznisa.
Međutim, da li zato što bi drugačije bilo nemoguće opstati ili zato što smo kao društvo postali manje izbirljivi, tek, kvalitet tih knjiga rapidno opada. Nije reč ovde o naslovima i kvalitetu samih dela. Uvek je, još od Gutenbergovog vremena, bilo više onih koji su popularnu literaturu pretpostavljali pravoj književnosti. Ipak, u nekim srećnijim momentima povesti našeg društva, na tehnikalije poput kvaliteta prevoda i lekture obraćalo se mnogo više pažnje. Štednja ili pohlepa izdavača da sa manje ulaganja dođu do veće zarade doneli su nam bestselere na papiru kvaliteta onog iz kupatila, prevode rađene tek na malo višem nivou nego oni Google Translatora, lekturu koja degeneriše jezik koji bi trebalo da je nadležna da neguje i čuva.
Naravno, daleko od toga da danas nema kvalitetnih prevodilaca i lektora i ljudi stručnih u onome čime se bave. Stvar je u tome da sa porastom ponude ovih usluga dolazi i do velikog raspona njihovog kvaliteta kao i cena i jedina odgovornost ovde je na vlasnicima medija i izdavačkih kuća koji ignorišu potrebu da svoj pisani sadržaj iznesu na dostojnom nivou, kao i da prihvate odgovornost za očuvanje pismenosti celog društva.

Pitanje odgovornosti

Pitamo se ko bi trebalo da o tome vodi računa. Nažalost, deluje kao da se trošenje novca i vremena na kulturna pitanja smatra luksuzom u društvima koja poput našeg prolaze kroz takozvanu tranziciju (termin koji kao da ne služi ničemu drugom do opravdavanju svega lošeg što nam se dešava u opštem rasulu principa i vrednosti).
U svetu bez autoriteta, kada pod parolom demokratije svakome dajemo pravo glasa i govora, šta očekivati od izdavača koji popunjavaju budžet angažujući najjeftiniju, a ne nakvalitetniju osobu na odgovornoj poziciji. Veruju, valjda, kako u opštem haosu niko neće primetiti njihove propuste. Ili, bojažljivo slutim, znaju kako ljudi za bolje i ne znaju. A zbog one zanemarljive nekolicine ne treba se dodatno trošiti i truditi. Njih, ionako, niko više i ne sluša.

http://www.prevodioci.co.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.