LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: PARADOKSI JEDNE NACIJE

Istočna Evropa predstavljala je područje neverovatnog duhovnog napona jer je upravo ovaj deo kontinenta nekada bio svojevrstan raj kulturne, jezičke i etničke raznovrsnosti i koegzistencije u kome su se stvarala neviđena kulturna i intelektualna blaga.
Ovaj svet je globalan i nemoguće je izolovati se od njega, niti štaviše radikalno se suprotstaviti. Moguće je, čak je i neophodno tražiti svoj put, ali u okvirima modernog okcidentalnog sveta polazeći od njegovih pravila i njegovog dometa.
Bez obzira koliko ponekad globalna civilizacija izgledala neuspešna i besperspektivna, iz nje se ne može nikuda pobeći. Ukoliko su moguće bilo kakve kardinalne promene, one mogu da budu samo unutar postojećih okvira.
Oslanjanje na Zapad ne sme da bude slepo i bespogovorno…U suprotnom – istočni Evropljani mogu da budu žrtve nove Jalte, Minhena ili pakta Molotov – Ribentrop.
Might makes right je anglosaksonska izreka koju treba da zapamte Istočni Evropljani. Ono što može Istok Evrope da ponudi njenom Zapadu je u određenoj meri geopolitićka stabilnost pri čemu je Rusija glavni igrač u regionu. Ono, pak, čime može Istočna Evropa da skrene pažnju na sebe je kultura, jedina njena tvrđava u kojoj se krila od istorijskih promašaja. Poljski književnik Adam Zagajevski zaključuje da je Sovjetski Savez pored niza negativnosti, budio pooštrene potrebe za pravdom, slobodom, dostojanstvom, knjigama, slikama – infiltrirajući u sebi Evropu kao imaginaciju, iluziju, nadu. Tako je snaženje osećanja kulturne pripadnosti Evropi paradoksalna posledica ostvarivane sovjetizacije.
Možda o tome najubedljivije govori jedan od apatrida koji umiruje sebe da će moda proći, a knjige u mekom povezu ostaće – čitave biblioteke autora o kojima zapadni čitalac do tada nije imao predstavu.
Posmatrajući svoju zemlju, Zagajevski se pita zar je moguće da će onog momenta kada Poljska dobije slobodu ,zadivljujući duhovni napon kao odlika demokratske elite i sve one stvari koje su nastale kao reakcija na pretnju totalitarizma, prestati da postoje istoga dana kada ta opasnost nestane?
Zadivljujući duhovni napon istočnoevropskih intelektualaca postao je istorija. Procesi koji se danas odvijaju u Istočnoj Evropi predstavljaju normalizaciju , istovremeno uz njeno marginalizovanje, što i nije tako rđavo jer većina ne misli na ogradu već na – vrt.
Tako Mikola Rjabčuk zaključuje da bi i Ukrajinci trebali da počnu da obrađuju taj vrt, bez obzira da li će to biti u ime svog evropskog , evroazijskog ili čak australijskog statusa!
Sa filozofskog stanovišta univerzalni aspekt konflikta tradicije i modernosti je više vremenski nego prostorni. Peter Berger smatra da je prelazak od datosti ka slobodnom izboru tipičan za modernost – bespovratan. Tako nema nikakvog smisla razmatrati da li je to u redu ili ne, jer su ljudi bačeni kao u zrelost, i moraju da žive u njoj, ne nadajući se da će se vratiti u nevino detinjstvo, u blagosloveno prirodno stanje.
Britanski istraživač Džon Tomlinson smatra da je socioekonomska modernost sudbina svih kultura, integrisanih čak i protiv njihove volje, u sistem nacija – država i u globalno kapitalističko tržište. Ta integracija na strukturnom nivou je fait accompli, ona ni za koga nije slobodan izbor, budući da predviđa samo razvoj u jednom pravcu – od tradicionalnog društva ka modernom. To nije prosto društveno – tehnološki razvoj već i duboko egzistencijalni. Oktavio Pas smatra da su civilizacije osuđene na modernost ne usled ekonomskog razvoja i strukturnih promena, već – usled bespovratnog procesa ljudskog samo – razvoja. Na neki način, modernost nije samo izbor već i sudbina. Međutim ono što nam je doista potrebno jeste kritički pristup koji ukazuje da modernost ima ne tako malo nedostataka u svom političko – ekonomskom sistemu i da će to uvek stvarati alternativni interes za tradicionalna društva.
Dvojaki, ambivalentni karakter modernosti uslovljava dvojaku reakciju na nju u različitim kulturama.
To se odnosi i na Ukrajinu koju posebno čini interesantnom – njena sopstvena ambivalentnost. Kao prvo ona je pretrpela određenu, socijalističku modernizaciju – delimičnu, nedoslednu i dvoznačnu po svojoj prirodi. Drugo, kao kolonija Poljske i Rusije nije imala prilike da indentifikuje modernost sa ekspanzijom i dominacijom Zapada. I treće, kao istočnoevropska periferija po geografskom položaju ( i nazivu), Ukrajina je u različitim periodima, u različitim svojim regionima pretrpela i raznovrsne, često potuno suprotne, kulturne uticaje. Svi ovi elementi čine slučaj Ukrajine veoma specifičnim, i veoma interesantnim sa teorijskog stanovišta ali i mnogo interesantnijim sa praktične tačke gledišta, s obzirom na njen izuzetno važan geopolitički položaj u istočnom regionu.
Ukrajina je ugaoni kamen istočnoevropske stabilnosti, po rečima Struba Talbota, zamenika državnog sekretara SAD, devedesetih godina. Britanski politikolog Taras Kuzio smatra da kao bufer ili most, snažna i nezavisna Ukrajina može da odigra važnu ulogu u uravnotežavanju ruskog uticaja u Evropi.
Poštovaoci južnoruske starine
Kompleks ideja pod pojmom nativizam (tradicionalizam) i zapadnjaštvo (modernizam),pojavio se u Ukrajini još u prvoj polovini XIX veka, istovremeno kada i u Rusiji gde su ta dva pravca dobila nazive slovenofilstvo i zapadnjaštvo.
Ukrajina, međutim, kao ruska kolonija nije mogla da izbegne uticaj metropole. Delimično prisajedinjena Rusiji još u XVII veku, Ukrajina je pretrpela značajan odliv mozgova u Moskvu i Petrograd. Jedan deo obrazovanih ljudi se vraćao nazad, dok je veći deo nastavljao karijeru u Rusiji, zadržavajući određena osećanja prema maloj otadžbini, svojevrsni vid maloruskog (južnoruskog) patriotizma. Britanski istraživač Dejvid Sonders piše da su se ponosili svojim kulturnim nasleđem koje je za njih bilo više ukrajinsko no rusko. Na kraju krajeva, Rusija (Rus) je za njih bila srednjovekovna istočnoevropska država sa centrom u Kijevu. Mada je ona postojala u vreme kada razlike između raznih istočnoevropskih naroda nisu bile tako izrazite kao sada, njen centar se nalazio u južnom delu teritorije koju su vremenom počeli da nazivaju Ruska imperija što je davalo osnova da za mišljenje da njeno nasleđe pripada pre Ukrajini no Rusiji .Prihvatajući pojam Južna Rusija (Rus),Ukrajinci su smatrali da oni nisu južni odraz severnog lika i težili su punopravnom građanstvu u zajednici u kojoj su upravo oni u srednjem veku imali značajnu ulogu.
U članku Nikolaja Nadeždina koji navodi u svojoj knjizi Dejvid Sonders – o ranim, maloruskim pripovetkama Nikolaja Gogolja , između ostalog, piše da postoji nešto nalik na prećutnu saglasnost da se u Ukrajini vidi slovenska Avzonija (Italija) i iz nje se crpi beskrajno nadahnuće. I njen geografski položaj i njene istorijske okolnosti čine Malorusiju najblistavijim izrazom poezije slovenskog duha. Priroda je odabrala Malorusiju da postane starozavetni kovčeg u kome su sačuvane najživlje crte fizionomije i najlepše uspomene na slovenski život.
Ukrajinci su na paradoksalan način sagradili ili, tačnije, dali suštinski doprinos građenju imperije koja im je na kraju uzvratila osporavanjem same činjenice njihovog postojanja i energičnim protivljenjem bilo kakve nacionalne obnove. Međutim, taj paradoks nije teško shvatiti, imajući u vidu da Ukrajinci u XVII i XVIII veku još nisu imali nacionalni identitet u savremenom smislu. Oni su, najpre, pravoslavni carevi podanici, pa tek onda specifičan regionalan vid rusko – pravoslavnog ili pravoslavno – slovenskog naroda sa određenom lokalnom autonomijom i istorijski legitimizovanim pravima.
Usled toga masovna emigracija obrazovanih Malorusa u Moskvu, mada je pomogla prosvećivanju i određenoj modernizaciji zaostalog kraja, nije ipak dovela do njegove kulturne asimilacije, to jest malorusifikacije ( ukrajinizacije) . Naprotiv, njihov regionalni donacionalni identitet suštinski je doprineo formiranju multiregionalnog nadnacionalnog imperijskog identiteta u Rusiji, zakočivši time razvoj savremenog nacionalnog identiteta u Ukrajini. Verovatnoću takvog razvoja, analizirao je Jurij Šereh. On piše da u principu takvi slučajevi – kada civilizacijski razvijeniji narod uprkos političkom porazu učvršćuje svoju kulturnu dominaciju – nisu retki u istoriji.
Glavna ako ne i jedina posledica svih ukrajinskih uticaja – (Ukrajinci iz nekadašnje Hetmanovštine izražavali su svoj ukrajinski identitet u obe prestonice Ruske imperije;ruska književnost je na početku XVII veka pretrpela osetan uticaj ukrajinske; ukrajinski sveštenici su preovlađivali u ruskoj crkvi od sredine XVII veka do epohe Katarine II; ukrajinska tema je bljesnula u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka) – bilo je formiranje novog imperijalnog identiteta Moskovita, tvrdi Dejvid Sonders.
Oni su promenili njihovo shvatanje o tome šta znači biti Rus, ne dopustivši da padnu u potpunu zavisnost od savremene zapadnoevropske kulture. Krajem XVIII veka, ukrajinska kultura je izgledala više prirodno i slovenski nego kultura obrazovanog sloja obe imperijske prestonice. Imperija je uskraćivala Ukrajincima njihove institucije i druge lokalne osobenosti ali im je otvarala nove perspektive. Mnogi su, na podsticaj vlasti odlazili na sever, najćešće u Sankt Peterburg. Tu su na različite načine pokazivali kako im poznavanje juga omogućava bolje razumevanje imperije uopšte…Faktički, na taj način, oni su doveli do integracije Rusije u širi proces slovenskog buđenja, početkom XIX veka .Oni su odigrali suštinsku ulogu u diskusijama o ruskoj nacionalnoj indentičnosti, u čijem znaku je protekao intelektualni život Rusije u prvim postnapoleonovskim decenijama. Pošto nisu odrasli u prozapadnoj atmosferi Sankt Peterburga, oni su neretko bili veći Rusi od samih Rusa. Zalagali su se za tradicionalno uređenje imperije, za patrijarhalni poredak lako osvetljen samo sa onog prozora koji je prema Evropi otvorio Petar Veliki. I kada je romantizam došao u Rusku imperiju, njena kultura i politika već su u sebi imale taj ukrajinski činilac zahvaljujući kome je ruski romantizam mogao u potpunosti da se razvije.
Kako dalje zapaža Dejvid Sonders, dolazak epohe nacionalizma u Evropu otvara pred Malorusima nove mogućnosti, alternativne imperijalističkoj asimilaciji. Osećanje za ukrajinsku tradiciju koje je u početku bilo pre nostalgija no borbenost, sačuvalo se i postavljeno je u temelje ukrajinskog nacionalizma. Ukrajinska inteligencija izgradila je postupno projekat posebne ukrajinske nacije . U istorijskom smislu, to su one iste ideološke struje koje su pokrenule ruski romantičarski nacionalizam i u njegovu korist mobilisale ukrajinski (južnoruski) regionalizam.
Kada je romantičarski nacionalizam došao i do Ruske imperije, i Rusi i Ukrajinci su se okrenuli prema Ukrajini. Pitanja koja su interesovala Ruse bila su povezana sa ukrajinskim doprinosom ruskoj kulturi. Ukrajinci su tako dobili mogućnost da otkriju značaj sopstvenog nasleđa. Kijev, sl 7
Ukrajina, nasuprot Sankt Peterburgu, gde se govorio isključivo francuski jezik, postaje ruska Italija, druga Elada, a Kijev – majka ruskih gradova. Ukrajina se pokazala kao najruskija, najživopisnija, najsamosvojnija i najprivlačnija provincija – istinski bastion sopstvene iskonske kulture u borbi protiv stranog uticaja. Ukrajinska istorija, jezik, kultura, folklor kao i njeni pejsaži, pokazuju se u svoj svojoj privlačnosti, živopisnosti i jedinstvenosti.
Apolitična aktivnost ukrajinskih intelektualaca – romantičara, kao i mnogih njihovih istočnoevropskih kolega, usredsredila se na karakteristične crte entiteta: istoriju, folklor, jezik i književnost. Četrdesetih godina XIX veka se pojavljuje Taras Ševčenko i tajno bratstvo Svetog Ćirila i Metodija. Oni nisu imali neki grandiozan , dobro osmišljen plan građenja ukrajinskog nacionalnog identiteta. Svojevrsno ispoljavanje lokalnog patriotizma i nostalgije za svetom koji nestaje manifestovalo se kroz sakupljanje starih dokumenata i retkih narodnih pesama i nije prelazilo granice hobija. Međutim, iz amaterskih studija manjih grupa ukrajinskih intelelektualaca, postepeno nastaje određeni konsenzus o osnovnim elementima posebne ukrajinske kulture da bi kasnije postao osnova ukrajinske nacionalne samosvesti.
Maloruska jeres
Ukrajinski nacionalizam je u početku nastao iz opšteruskog nativizma i slovenofilskih ideja. Kada su otkriveni i uhapšeni članovi tajnog bratstva u Kijevu, ruski slovenofili bili su potreseni ukrajinskom jeresi.
Na Kijevskom univerzitetu kao da je zavladala politička epidemija : gotovo svi studenti su obuzeti mislima o preuređenju države.Ukrajinski slovenofili su počeli da tvrde da ukrajinska kultura zaslužuje podršku i širenje sama po sebi, a ne samo radi obogaćivanja ruske kulture. Počeli su da posmatraju Ukrajinu u kontekstu slovenskog sveta uopšte i da se zalažu za federaciju slovenskih naroda. Ukrajinsko slovenofilstvo je predstavljalo konglomerat istinski slovenofilskih crta (nativizam ,idealizacija nacionalne istorije, snažno antipetrovsko raspoloženje, ksenofobija prema svemu neslovenskom, etnički mesijanizam) i pozamljenih, čisto zapadnih, tekovina (federacionalizam, konstitucionalizam, demokratija).
Ovaj paradoks je rezultat izvesnih osobenosti Ukrajine koje su njen razvoj, kulturni i politički, učinile suštinski različitim od ruskog.
1. Ukrajina nije bila zapadna već glavna ruska kolonija i ukrajinski nativizam je video veću pretnju u rusifikaciji nego u vesternizaciji tradicionalnog, iskonsko – nacionalnog života.
2. Ukrajinski i ruski slovenofili su različito vrednovali Petra Velikog. Za Ruse, on je srušio idealizovani način života stare Moskovije, poništio određene patrijarhalne vrednosti, ali je stvorio imperiju kojom su se ponosili. Za Ukrajince on je bio isključivo rušilac – tiranin koji je uništio njihova prava i slobodu, njihovu samosvojnost, njihovu prošlost i budućnost. Ruski slovenofili prebacivali su mu njegovo modernizatorstvo a za Ukrajince, on je bio osvajač, kolonizator, simbol ruskog despotizma. Za Ševčenka i njegove prijatelje Sankt Petersburg je predstavljao simbol genocida koji je Petar Veliki izvršio nad Ukrajincima – kozacima koji su položili svoje živote u močvarama, podižući prestonicu imperije pa i samu imperiju
3.Ukrajinski gradovi, ukrajinsko plemstvo i ukrajinski život uopšte, bili su, pre svega, rusifikovani a ne vesternizovani, pa je nativistićka ksenofobija Ukrajinaca pre bila usmerena na Ruse nego na ljude sa Zapada. Ukrajina je stvorila nešto, u to vreme potpuno posebno : kozaštvo, bratstvo u kome je svaki član po svom stupanju postajao brat ostalima – bez obzira da li je pre toga bio gospodar ili rob, bilo je važno samo da je Hrišćanin. Kozaci su bili među sobom jednaki, a starešine su birane na savetima. Program ukrajinskog slovenofilstva koji je N.I. Kostomarov naveo u Knjizi života ukrajinskog naroda, bazira se na učvršćenju čisto ukrajinskih vrednosti: slobode, jednakosti i bratstva, dva veka pre nego što je ove iste principe istakla Francuska revolucija kao:liberte, egalite, fraternite.
Kraj ukrajinskog slovenofilstva
Kako je to oštroumno zapazio Grigorij Grabovič, svi ukrajinski književnici su učestvovali u opštem sveruskom književnom procesu pa je čak ukrajinska književnost bila dvojezična, a možda je čak više pisano na ruskom nego na ukrajinskom jeziku.
Uzimajući u obzir sve okolnosti, može se shvatiti paradoksalna ambivalentnost ukrajinskog slovenofilstva koju Grabovič objašnjava na primeru Tarasa Ševčenka, ključne figure ukrajinske kulture XIX veka – figure u kojoj se nacionalno samopotvrđivanje hirovito spajalo sa nacionalnim samoporicanjem. Čitavo ukrajinsko društvo je faktički bilo nacionalno ambivalentno, kakvo je u velikoj meri i danas. Slovenofilstvo je nudilo mogućnost za takav ideološki kompromis. U njegovim okvirima mogao je biti spojen imperijalistički univerzalizam i regionalni partikularizam, opšteruska i lokalno- ukrajinska lojalnost.
Opšteslovensko bratstvo izgledalo je primamljivije od opšteruskog a njegova koncepcija delovala je ideološki sasvim bezopasno, budući da nije osporavala rusku dominaciju. Istovremeno, ona je predviđala priznavanje ostalih slovenskih naroda – kao posebnih nacija. Slovenofilska koncepcija je tako u Ukrajini konvertovala lokalni patriotizam u savremeni nacionalizam. Bratstvo svetih Ćirila i Metodija stvorilo je diskurs modernog ukrajinskog nacionalizma i faktički postavilo temelje savremene ukrajinske nacije. Time je započeta nova epoha intelektualne istorije Ukrajine u čijem centru su bili problemi njihove nacionalne sudbine, zaključuje Jurij Luckij, navodeći da je upravo Ševčenko bio prvi koji je uzdigao običan narod na nivo činioca nacije i izjednačio ga sa plemstvom i sveštenstvom. Njegova dela oduševljavala su sva tri sloja, čime se smanjivao jaz između njih i stvarala se do tada nepoznata duhovna zajednica.
Bez obzira na nenasilni, uglavnom kulturno – prosvetni karakter bratstva, njeni članovi su uhapšeni i okrutno kažnjeni (posebno, Ševčenko), čime je vlada dala jasno do znanja da neće tolerisati nijedan oblik ukrajinskog partikularizma, niti će pružiti bilo kakve ustupke ukrajinskom nacionalizmu, pa makar on imao oblik lojalnog slovenofilstva. Budući da se nalaze između Rusije i Evrope, Ukrajincima nije preostalo ništa drugo do da traže podršku kod neprijatelja svojih neprijatelja. Kretanje u suprotnom pravcu od Rusije obavezno je značilo kretanje u pravcu Zapada.
Iznuđeno zapadnjaštvo
Nativisti iz Bratstva svetih Ćirila i Metodija su još uvek nehotični zapadnjaci ili zapadnjaci uprkos samima sebi, kako je naslov poznate knjige Marte Bogačevske Homjak. Zapadnjačka osećanja i pogledi pronašli su svoj direktan tekstualni izraz u radovima Gruševskog i drugih ukrajinskih intelektualaca -krajem XIX i početkom XX veka. Ševčenko je, međutim, već bio formulisao ukrajinsku nacionalnu ideju i pretvorio ukrajinski nacionalizam u snagu socijalnog i političkog oslobođenja, povezavši ih pritom sa zapadnoevropskim idejama i posebno sa – idejama osnivača SAD, Džordžom Vašingtonom. Ideje američke Deklaracije o nezavisnosti predstavljale su za njega vrhunsko dostignuće u borbi čovečanstva za slobodu. Tumačenje Ševčenka je primer kako se u ukrajinskoj kulturi antiteza između zapadnjaštva i nativizma sve više briše i izglađuje. Zapadnjaštvo nije alternativa nativizmu, već njegova dijalektička dopuna kondenzovana u često citiranoj formuli: i tuđe učite i svog se ne stidite.
Paseizam Kostomarova bio je više evropski i moderniji od prividnog futurizma Černiševskog i Hercena, dok je Panjka Kuliš, čak i kada se okrenuo hutorjanstvu kao ideološkoj kvintesenciji ukrajinskog nativizma, nastavio da prevodi zapadne klasike na ukrajinski jezik, pre svega Šekspira, hvaleći zamišljenu Ameriku sa istim entuzijazmom kao i Ševčenko. U pismu Kostomarovu, Kuliš navodi da je moguće znati sve narodne pesme, predanja i letopise i istovremeno, usvojiti evropsko obrazovanje. On ne razume, zašto bi jedno isključivalo drugo.
Nekoliko decenija kasnije, ukrajinsko zapadnjaštvo biće sasvim otvoreno deklarisano u radovima Dragomanova i Franka, bez ikakvih simpatija za slovenofilstvo.
Zanimljivo je da je je ukrajinsko zapadnjaštvo takođe ambivalentno. Ukrajinski nativizam posle Ševčenka se transformisao u tri linije narodnjaštva – socijalističko, nacionalističko i mešovito. Tekstovi Mihaila Gruševskog, istaknutog istoričara i, kako se smatra, prvog predsednika Ukrajine, karakterističan su primer nesvesne podvojenosti između nativizma i zapadnjaštva, odnosno njene ambivalentnosti.
Gruševski je u mnogim svojim radovima isticao duboku civilizacijsku podvojenost Ukrajine sa Evropom, njene davnašnje plodotvorne kontakte sa mnogim evropskim kulturama. Ali, istovremeno, on je imao sasvim populističko shvatanje naroda kao primordijalne vrednosti i bio izrazito sklon
koncepciji trećeg puta razvoja Ukrajine, ni ruskog ni evropskog. U svome delu ,,Ko su Ukrajinci i šta žele,, Gruševski smatra da najpre moraju spoznati sebe i čvrsto se držati te linije na koju im ukazuje ta spoznaja a ne da skreću na široki put i prohodnu kapiju .
Sličan dualizam svojstven je i njegovim sledbenicima.
Moć i uticajnost oba diskursa bili su suštinski ograničeni. Ukrajinsko zapadnjaštvo bilo je oslabljeno neoformljenim karakterom ukrajinske nacije, dok ukrajinski nativizam nije mogao biti dosledan i radikalan jer je bio prinuđen na modernizatorsku, proevropsku retoriku.
Ukrajinski nacionalisti međuratnog perioda Mikola Hviljovij i Dmitro Doncov bili su vatrene pristalice Evrope, kolevke revolucionarnog (faustovskog) duha – kao alternative Moskvi ne odričući se pritom nativizma u tradicionalnom obliku nacionalne izuzetnosti.
Hiljade ukrajinskih intelektualaca posle Oktobarske revolucije su stradali ili su napustili zemlju. U Ukrajini se razvija sovjetsko – ruski nativizam i zapadnjaštvo kao otpor prema ruskoj dominaciji.
Nakon što je Ukrajina dobila nezavisnost 1991. godine, lokalni nativizam je dobio nove mogućnosti za preporod. Proruske težnje Leonida Kučme kao i proevropsko skretanje su ustvari ispoljavanje jedne te iste pojave – dubinske ukrajinske ambivalentnosti. Mnogobrojne publikacije koje se pojavljuju, u celini kvalitativno i kvantitativno pokazuje da preovlađuju prozapadna nad antizapadnim izdanjima.
Konflikt između nativizma i zapadnjaštva, deo je znatno dubljeg, osnovnog konflikta između tradicije i modernosti, između postojanja u sebi i za sebe i postojanja u svetu i za svet. Ovaj konflikt ima dijalektički karakter. Baziran na žaljenju za izgubljenim rajem u prirodnom svetu i prihvatanju prednosti i dostignuća modernosti , on se može samo izglađivati i ublažavati.
U posebnom ogledu, Mikola Rjabčuk razmatra razne društvene stereotipove kao proizvode složenih uzajamnih povezanosti kolektivne svesti i potsvesti. Etnički sterotipovi imaju dva glavna aspekta: ideološki, sa većim ili manjim elementom intelektualne refleksije i propagandne manipulacije, i mitološki , odnosno naivni, instiktivni, spontani, nerefleksivni.
Sklonost ka stvaranju mitoloških, potsvesnih stereotipova u čijoj osnovi leži ksenofobski instinkt, svojstvena je svim ljudima u svim zajednicama. Ksenofobija, koja predstavlja delimičnu manifestaciju fundamentalnog instinkta samoodržanja, je ambivalentna i ne može biti ocenjena ni pozitivno ni negativno. Njeno postojanje omogućava odbranu identiteta i održanje života ali i svesnu zloupotrebu u raznim ideologijama (nacizam, boljševizam, verski fundamentalizam).
Na potsvesnom nivou, nemoguće je osloboditi se ksenofobije kao ni etničkih stereotipova jer su oni u biološkoj prirodi čoveka, ali uz pomoć svesti (obrazovanja, kulture, intelektualne refleksije) možemo ih kontrolisati, neutralizovati i maksimalno ograničiti njihov uticaj na mišljenje i ponašanje. Demistifikacija svesti, raskrinkavanje etničkih stereotipova i težnja za ograničavanjem ksenofobskih uticaja potsvesti, generalna je strategija intelektualnih napora u pokušaju da se prouči delimični aspekt znatno šireg problema – u ovom slučaju aspekt koji je vezan za autostereotipove Ukrajinaca,
Svaki narod ima određene steretipske predstave o sebi (self – image) kao i o drugima ( pre svega, susedima) koja nikada nije tačna ali ni apsolutno pogrešna.
Po pravilu, autostereptip svakog naroda sadrži u umerenim dozama pozitivne i negativne osobine, uz prevladavanje prvih. Kod zdrave nacije pozitivne osobine se nikada ne apsolutizuju i ne dovode do samozaljubljenosti ali ni negativne ne idu do smrtnih grehova. Autostereotip ima svoj poluozbiljan – poluhumorni karakter, zakonomerno se civilizuje a negatine osobine se harmonično spajaju sa pozitivnim. Stereotip tuđina se ekstremizuje, negativne osobine se zaoštravaju a pozitivne dobijaju negativnu, preteću obojenost. Evropljani, naprimer, priznaju Rusima vitalnu energiju, obuzetost idejom, zagonetnost duše ali iako pozitivne, ove osobine doživljavaju kao opasne za svoju civilizaciju u kontekstu ruskog ekspanzionizma.
U otvorenim društvima u koje spadada i Zapadna Evropa, svi relikti arhaičnog mišljenja ne predstavljaju opasnost jer su marginalizovani u društvenoj svesti i ograničeni kroz political correctnes.
U zatvorenim društvima, kojima pripada i Ukrajina, situacija je sasvim drugačija. Sveta klasna borba, u praksi je proširena na sve koji nisu sa nama (kulaci, srednjaci, crkvenjaci, imperijalisti, cionisti, buržoazija, imperijalisti, liberali ). Ksenofobska mržnja bila je u komunizmu glavni izvor socijalne energije i sredstvo konsolidacije društva.
Situaciju je dodatno komplikovala Sovjetska imperija u kojoj su međuetnički odnosi deformisani kolonijalizmom. Energija klasne mržnje i razlićitih etničkih fobija, implicitno razlivena u sovjetskom društvu, proizvela je eksplozivnu smesu koja je nakon pada totalitarizma pruzrokovala dramatične događaje.
Internalizacija tuđe kolektivne senke
Ukrajina je bila podvrgnuta svestranom uticaju metropole što je imalo za krajnji cilj – negativni self – image. Potiskivani etnos je bio primoran da prihvati tuđi sistem stereotipa, često otvoreno neprijateljski i ponižavajući. Jedini izlaz je bio – asimilacija i integracija sa nenaklonjenom civilizacijom ili igranje destruktivne uloge. Primajući tuđi sistem vrednosti, marginalizovano društvo ulazi u sve oštriji konflikt sa samim sobom i tako postaje omalovažena manjina na vlastitoj zemlji.
Ukrajinsko društvo se potpuno uklapa u ovu teorijsku paradigmu.
I pod poljskom, i pod ruskom upravom, Ukrajinci su internalizovali negativne projekcije dominirajućih kultura – kompleks niže vrednosti (kulturne, civilizacijske, moralne). Projekcija sa ruske strane su slike provincijske Malorusije koja peva i pleše i lukavi, dovitljivi Malorus. Sa poljske strane stvorena je potpuno iskrivljena slika o Malorusu – anarhisti i varvarinu. Osećaj vlastite niže vrednosti i amoralnosti koji je projektovan duže vremena u Ukrajini od strane dominantnih kultura, najbolniji je deo nasleđa iz prošlosti. Duboko internalizovan u kolektivnoj psihi i transformisan u negativan vlastiti lik , ovaj osećaj znatno komplikuje proces prelaza ka novim, demokratskim oblicima egzistencije.
U današnjoj Ukrajini postoje dva dijametralno suprotna stereotipa: hipertrofirano negativni i hipertrofirano pozitivni. Prvi je neposredan rezultat internalizacije kolektivne senke u literaturi opisan kao kompleks malorustva : priznavanje svoje sekundarnosti i potčinjenosti (genetske, istorijsko – kulturne, političke, ekonomske, intelektualne) u odnosu na veliki ruski narod. Ovaj stereotip su formirali Rusi tokom nekoliko vekova. Po njemu se ukrajinski narod tretira kao nuz – produkt istorijskog razvoja, kao neka vrsta istorijske nedoumice, dok su Rusi glavni naslednici Kijevske Rusije, veliki narod sa posebnom istorijskom misijom – da ujedini oko sebe sve Slovene (slovenofilstvo), Evropljane i Azijate ( evroazijstvo)…
U kontekstu takve ideologeme, Ukrajinci su neistorijski i besperspektivan narod, odvojen okrutnim istorijskim silama od Rusije, ali ispunjen imanentnom težnjom za zbližavanjem i stapanjem nacija. Na svakodnevnom, nereflektivnom nivou isti stereotip se pojavljuje u tvrdnjama : kakva je razlika, Rus ili Ukrajinac, pa to je skoro jedno te isto ; meni je svejedno kako ću da govorim, ruski ili ukrajinski.(Izvučen je tekst Gogolja, o blizancima)
Mehanizam intelektualnog potčinjavanja, iako ukrajinski jezik nije bio zvanično zabranjen, sistem prosvetnih, propagandnih, administrativnih mera je uspešno marginalizovao funkcionisanje ovog jezika, maksimalno ograničavao mogućnosti ispoljavanja nacionalnog identiteta, minimalizovao proces formiranja nacionalne svesti.
Kao posledica takve politike nastao je (prema terminu Oksane Zabužko), specifičan fenomen nacionalne besvestice 50 – milionskog evropskog naroda koji ulazi u XXI vek sa nacionalnom svešću feudalnog doba. Stanovništvo indentifikuje sebe kao ovdašnje, nazivajući se po regionima i gradovima : Odešani, Donbašani, Kijevljani.
Prema svim obeležjima, ovo je psihologija čisto srednjovekovnog etnosa, koji kao da nije prošao period stvaranja nacije, etnosa koji kao da je ostao u dobu vladavine hetmana , kada su svi bili – ruski i pravoslavni.
Procene Mikole Rjabčuka su da samo trećina stanovništva Ukrajine ima jasnu nacionalnu samosvest i identifikuje sebe sa ukrajinskom političkom nacijom. Dve trećine su ni Rusi, ni Ukrajinci, naši i ovdašnji. Potencijalno oni mogu da postanu i Rusi i Ukrajinci, pa čak i građani Kijevske Rusije, a mogu da obrazuju i svoje regionalne nacije.
Međutim, naučnici E. Vilenska i V. Poklad priznaju posebnu ulogu jezika kao sredstva samoidentifikacije Ukrajinaca, nasuprot onima koji govore ruski ili koji se služe mešavinom ruskog i ukrajinskog (suržik). Ukrajina bi se mogla okarakterisati kao tronacionalna zajednica čiji su glavni elementi:
1. Ukrajinci – članovi ukrajinske političke nacije koja je prošla kroz doba nacionalizma, odnose se sa poštovanjem prema ukrajinskom jeziku i kulturi i priznaju svoj ukrajinski identitet ;
2. Rusi – članovi ruske političke nacije, ne omalovažavaju ukrajinski jezik i kulturu i identifikuju se sa ruskom nacijom Kurkovnpr.
3. Malorusi (hohli) – etnički supstrat koji nije postao moderna nacija (Odešani, Donbašani, Kijevljani) nazivaju sebe ovdašnji. Eksternalizacija sopstvenog kompleksa niže vrednosti
Hipertrofirano pozitivni stereotip se zasniva na romantično – idealizovanoj slici nacije i on dominira delimično u nauci, u velikoj meri u novinarstvu i bespogovorno – u pesništvu, prozi, književnoj publicistici.
Romantična koncepcija ukrajinske nacije ima korene još u stvaralaštvu Ševčenka, Kostomarova, Franka, Doncova i drugih. Ona podrazumeva najpre providencijalnu veru u veliku budućnost ukrajinskog naroda, zatim predstavlja svestranu idealizaciju vlastite istorije počev od Skita, Anta, Tripoljaca, Kimerijaca i na kraju – idealizaciju nacionalnih osobina ukrajinskog naroda ( mi smo odbranili Evropu od istočnih hordi, mi smo stvorili prvu republiku u Evropi – kozačku).
Svi ovi steretipovi pozvani su da neutralizuju hipertrofiranjem pozitivnih vrednosti – odgovarajuće negativne stereotipove. Međutim, često se događa da ova hiperboličnost stvara suprotan efekat, posebno kod nepristrasnih ili negativno pristrasnih recipijenata. (Primer hipoteze da je car Huan Atila bio ustvari ukrajinski knez Gatilo.) Mada različite ideje imaju prava da postoje, u razvijenoj kulturi one se bezbolno apsorbuju i postaju deo ogromnog dijaloškog prostora i višeglasja. Etnokulturni geto, međutim, poseduje sopstveni monolit sa posebnim sistemom vrednosti i po pravilu neadekvatno reaguje na informaciju: hiperbolizuje nevažno i potcenjuje ili uopšte ne primećuje bitno.
Ove pojave mogu se zapaziti i u parcijalnim segmentima celovitih kultura, ali u njima uspostavljeni sistem uzajamnih veza definiše neophodan mehanizam korekcije, minimalizuje ekstremna odstupanja i stabilizuje celovitost.
Iz predmodernog u postmoderno
U ukrajinskoj kulturi, između dva osnovna, antagonistička autostereotipa – hipertrofirano negativnog i hipertrofirano pozitivnog koji su rezultat istorijske prošlosti, onemogućen je bilo kakav dijalog i izmirenje. Prihvaćena formula svejedno kojim se jezikom govori kao formalno deklarisana ambivalentnost je pokušaj da se opravda etički neprivlačno prihvatanje dominantne kulture moćnih asimilacijskih mehanizama.
Malorustvo se javilo kao posledica dramatičnog račvanja kolektivne svesti kada ovdašnji ne smeju da se poistovete sa Ukrajinom i ukrajinstvom, ali ne usuđuju se ni da ih se odreknu i poistovete se sa ruskim / sovjetskim narodom. Iz ove etničke tragike potiče kompromisni kuriozitet: nismo ni Rusi, ni Ukrajinci, mi smo Odešani, Kijevljani, Donbašani.
Veoma zanimljiva je analiza novijeg datuma koju je izveo ukrajinski kulturolog Oleksandr Gricenko. On je klasičnu frojdovsku podelu ličnosti, id, ego i superego preneo na kolektivnu svest etnosa. Ukrajinsko id su ovdašnji, duboko ukorenjeni u ukrajinsko tlo pa čak i oni, koji nisu rođeni Ukrajinci, ali prihvataju kao svoje osnovna, starinska obeležja: ukrajinske pesme, ukrajinske pejsaže, tipično ukrajinsku hranu (varenike, slaninu). Rusificirani ego, podrazumeva rusko obrazovanje, uticaj ruske kulture koji se nisu uvek odvijali pod pritiskom. Kao u frojdovskoj šemi rusificirani ego je gasio sve podsvesne ili polusvesne težnje ukrajinskog id ka rodnom… Upravo je rusificirani ego spasao život mnogim Ukrajincima… A ako se neko nije spasao , treba kriviti preterano uticajni svesno – ukrajinski super ego.
Ukidanje svih suprotnosti moguće je samo u okviru postokolonijalnog društva i kulture, koja se prema mišljenju većine istraživača stvara sada u Ukrajini. Tako se mogu u dijalog uključiti oba antagonistička, monološka pristupa. Uključivanje ne podrazumeva stvaranje eklektičke smeše rusofobije i ukrajinofobije već priznavanje sebe naslednicima oba nasleđa – kolonijalnog i antikolonijalnog, i izgrađivanje novog identiteta koji se zasniva na kritičnom osmišljavanju oba postojeća.
Postkolonijalni pristup predviđa analiziranje etničkih stereotipova i njihovo postepeno eliminisanje i marginalizaciju u društvenoj svesti. Posebnu funkciju u ovom procesu može da obavlja kultura koja sa jedne strane produbljuje stereotipove i zaoštrava ksenofobiju, a sa druge strane demistifikuje stereotipe i i poigravajući se sa njima na razne načine.
Savladavanje oba stereotipa predstavlja za Ukrajince komplikovan posao. Načelnu crtu i metod postkolonijalnog pristupa čini dosledna nekonfrontacija, težnja da se podigne i da uzdigne druge iznad bitke. To je izuzetno teško kada se dvoboj nije završio, ali ovo je, možda, jedina sreća da se on završi manje – više srećno.

* Esej je baziran na osnovu antropološke rasprave Od Malorusije do Ukrajine, ukrajinskog antropologa, politikologa, književnog kritičara, pisca i predavača, Mikole Rjabčuka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *