Danijela Milosavljević: O ROMANU „KOLEVKINE HRONIKE“

Knjiga Predaka. Proročanstvo toliko staro da je preraslo u legendu, a legenda u priču za malu decu. Ta bajka o sablastima što dolaze iz nepojamne daljine, o muškarcu koji nije onaj koga vide i koji će ukrasti svetlo, pokoriti Vanuke, proći kroz vatru i pokloniti ga ljudima, o detetu što će izjednačiti vrste što hodaju uspravno...“
Da li će se proročanstvo obistiniti ili će napori inteligentnih bića da spasu Zemlju, Kolevku – genetskog materijala iz kojeg su nastali nakon kolonizacije udaljenih planeta, propasti?
„Kolevkine hronike“, koautorsko delo Stevana Šarčevića i Darka Savića, roman je u kojem se prepliću fantastika i naučna fantastika. Kao i u prethodnom Šarčevićevom delu „Dolazak tame“, fantastika je bazirana na bićima iz srpske i slovenske mitologije (rusalke, samovile, krvopije, vanuci – vukodlaci…,), ovog puta predstavljeni kao nova vrsta nastala genetskom mutacijom nakon nuklearne katastrofe na Kolevci. S druge strane, interplanetarni komunikacioni i transportni kanali, telepatija, telekineza, empatički štitovi i danas sveprisutni avatari, elementi su naučne fantastike. Zajedno, odlike su dualizma koji se proteže kroz čitav roman.
Dualizam je iskazan kroz težnju jednog dela inteligentnih bića da primitivne stanovnike Kolevke pretvore u „ovce za klanje … stado za vukove što putuju među zvezdama“, dok se drugi bore za spas matične zemlje s koje su potekli. Ogoljenim i surovim opisima scena nasilja, požude i krvoločnosti („Čak su joj i sa lica odrali kožu i njene ogromne plave oči su u Sunčicu zurile sa amorfne krvave lopte…“), kojima se autori poigravaju s granicama čitaočeve trpeljivosti, suprotstavljeni su lirski momenti („Sve je bilo puno jarkih boja, mirisa cveća, života… Život. Jahala bi belu ždrebicu, zatvorila oči i raširila ruke, pustila da je vetar miluje, mrsi kosu, lice… Život“). Mržnja, zloba i želja za vlašću, nasuprot ljubavi, herojstvu i požrtvovanosti. Čak je i jedan od glavnih likova predstavljen kao oličenje dualizma, vukodlak – čovek zver.
Roman odlikuju upečatljivi karakterni likovi, kojima je dodeljeno tačno vreme i mesto za odigravanje krucijalne uloge: car Erik, pred kojim bi kada hoda „…izvan palate i kamena … čudovišta nekako obarala poglede … i klanjala se“, carica Olena, sveprisutna senka svih događaja, trinaest kraljeva „… skup od trinaest budala, obučenih u somot i svilu, koji sede u prestonoj dvorani i danima brbljaju i kokodaču o nečemu važnom“, dezerter Teodor, koji doživljava transformaciju u zver – vanuka, zadržavajući svoju ljudsku stranu, dečak Jukov, kojeg i pored svega preživljenog krasi „… veseo smeh, iskren i lišen briga“ koji su kao dar Bogovi „podarili deci kako bi prebolela, zaboravila i preživela uspomene“, dva generala, dva Burebista, jedan iz prošlosti – jedan iz budućnosti, i oba spremna da se žrtvuju za uspostavljanje ravnoteže na Kolevci. Naravno, kakva bi to bajka bila kada ne bi bilo odbege princeze i zametka ključa sudbine – nerođenog deteta koje će postojeći svet izvesti iz tame.
Slike se nižu jedna za drugom, kao odsečci filmske trake. Njihovim ubrzanim smenjivanjem, naizgled nepovezane i zaokružene, celine počinju da se transformišu u film koji se odvija pred očima čitaoca – film nabijen energijom koja ne dozvoljava predah u toku misli. Ubrzanjem, likovi i mesta dolaze na svoju poziciju, slažu se kao kockice i dobijaju smisao. Zarotirani kao na vrtešci, neki likovi netragom nestaju, a priča se ogoljava na svom putu do velikog finala.

„ …opšta nuklearna katastrofa je razorila planetu, a preživeli su se vratili u divljaštvo i istorija je krenula od nulte tačke.“
Sklapajući poslednju stranicu romana, ostaje utisak prepoznatljivosti opisanih geografskih odrednica i tvoraca promena društvenih zbivanja prošlih vremena. Da li se istorija ponavlja?




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *