LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: BITI NEGDE

Soba je mračna, bez pogleda bilo kuda, stari višedecenijski zidovi, divlja morska plaža, zapuštena, travom obrasla, staza, nedostupni luksuzni apartmani, i jedno isto, srećom, darežljivo nebo, puno iznenađenja, bljeska i velikog praska u malom (munje i gromovi), kratki letnji izlet u dugu jesen, opijenost naglim izranjanjem sunca, prisnim dodirom nečije bliske i prepoznatljive kože dlanova, naglo isušivanje, vlagom prožetog svežeg vazduha, peska, trave, večernje rumenilo na zapadu ( ništa novo), iščezavajuće potonuće. Rastajući se sa danom, sunce zalazi, bojeći se u crveno i crno nadiruće tame prikrada se i odnosi poslednji zrak svetlosti. Upamćeno raskriljeno plavetnilo nebeske širine u ogledalu morske pučine, jezerskog oka, rečnog toka ili kišne barice na udubljenjima otopljenog asfalta. Otsjaj, gde god može, eho u tišinama klisura, hučanje, letnjim pljuskom neprepoznatljivog potoka, skrajnutog u duboku liticu planinskog obronka. Priroda razmahnuta, razbokorena, razmirisana, sa ukusom morske soli ili tek ubranog šumskog voća.
A onda, zatvaranje u sebe, pred obličjem kratkoga leta, neumitne prolaznosti i neuhvatljivosti njegovog odlazećeg, opojnog daha topline i nezaboravnih pejsaža, nalik na neki sasvim drugi, na Zemlji nepostojeći, svet.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *