Anđelko Zablaćanski: DANAŠNJE POETSKO STVARALAŠTVO

Poezija je najuzvišeniji vid umetnosti. Njena srž i suština. Nažalost, danas mnogi pesnici je svode na običnost i trivijalnost, zaboravljajući, slučajno ili namerno, da samo pesma u kojoj je pesnik stavio svoju dušu na papir jeste poezija. Pesma mora da nosi lični pečat pesnikove duše, rekao je Crnjanski, jer inače nije poezije. To je prvo i osnovno. Međutim, danas se pesnici prosto utrkuju da poeziju bez poezije, pesmu koja ni po čemu ne sliči pesmi, stave na najviši nivo pesničkog stvaralaštva. Danas je veoma važno biti nov samo radi novotarije, a nikako zbog napretka poezije. Biti drugačiji od ranijih poetskih veličina je cilj koji ne bira sredstva, pa makar ljubavnu pesmu pisali o njenom obilatom mokrenju koje pesnik sluša i još u stih stavlja.
Drugo, poezija mora da ima poetiku i melodiku (to lepo preporučuje Pol Verlen u pesmi Pesničko umeće). Poezija koja to nema nije poezija, kao ni poezija uopštenosti, a ni pesme koje liče na priče. Poetika koja opstaje i ostaje za sva vremena (bez obzira na trenutna pomodarstava) jeste poetika pesnikove duše dignuta izvan svakodnevice, sa težnjom ka najuzvišenijem u duši čovekovoj. U današnje vreme poezija je sve to izgubila. Ponekad više liči na kratku novinarsku reportažu, jer zaboga, važno je sve što je bilo baciti pod noge kao da se tek sad rađa deo umetnost zvani poezija.
Pesma koja je pečat pesnikove duše jedino može dopreti do čitalaca, jer mogu se menjati shvatanja, moda, umetnički pravci, ali ljudska osećanja su ista kroz vekove, pa nije ni čudno što danas poeziju skoro nikako i ne čita. Čitalačka duša, ono najtananije u čoveku ne može se prevariti.
U poslednje vreme, a naročito sa vrtoglavim usponom interneta i društvenih mreža, pojavili su se pesnici koji svakodnevno zasipaju svoje profile uvek novim pesmama (kao da od pisanja poezije ne postoji ništa lakše). Možda to ne bi bilo ni strašno da se na tome i završava, jer i ranije su ljudi pisali dnevnike, a u njima i poneki stih, ali sada to ide dalje i ljudi objavljuju zbirke pesama, postaju pesnici u zrelim ili već poznim godinama. Ni to ne bi bilo poražavajuće, imaju pare pa neka štampaju knjige sa sebe i svoje prijatelje, ali oni se guraju, laktaju, a živimo u društvu gde je lakat najveći kvalitet, i uzimaju, nekad skoro sveto, ali sigurno veoma poštovano i cenjeno ime pesnika. Pesnik se ne može postati u dobi kad je čovek već formirana ličnost, kad na svet oko sebe gleda očima zrelog i opreznog bića, već očima deteta. Dakle, pesnik se ne postaje, pesnik se rađa, pesnik poeziju živi od malih nogu, pa ako s njom i živi od malena čudno je da nije imao poriv da u mladosti nešto od toga i stihuje, već je dočekao zrele godine, internet i fejsbuk da postane pesnik. Prozni pisac bi nekako i mogao da se prvom knjigom i progura bez obzira na godine, jer sa bogatim životnim iskustvom, naročito oni koji su u društvu često usmeno prepričavali neke događaje iz svog ili tuđih života, uz veliki trud može napisati poneku priču ili roman. Pesnik ne može. Pesnik je dete koje se igra rečima i kome je ta igračka bila potrebna uvek, a naročito kad je dete postajalo čovek. Poezija je ta koja pesniku nije dozvolila da sasvim odraste. Mali je broj pesnika čije su pubertetske pesme kasnije opstale zajedno sa njima, ali su ih pisali, i sad dolazim do ključnih reči, imali su potrebu da pišu. Poezija jeste poezija tek kad je napisana iz najdubljeg unutrašnjeg nagona koji pesniku ne da da spava dok te reči ne zapiše. Pisanje radi pisanja i svakodnevno je ništa drugo nego piskaranje. A piskarala je bilo uvek i biće. Nekad se znalo gde im je mesto, nadam se da će se opet znati.
Nasuprot ovoj vrsti postoje i tzv. veliki, moderni pesnici. Veliki, jer su se međusobno tako samoproglasili, a moderni, jer je moderno biti moderan, pa makar to ne značilo ništa. Danas je moderno biti nov po svaku cenu, ali ne nov radi boljitka, već nov samo zbog novotarije, a bogme i zbog, ko zna čije želje i težnje, pogaziti sve što je tradicionalno i vredno. Tako današnji veliki pesnici vode kampanju da je sadržaj pesme najvažnija stvar, kao da mi to ne znamo da pesmu čini ono što je u njoj unutra a ne spolja, ali isti ti dižu galamu na pesnike koji su zadržali, ili se samo naslonili na tradiciju, pozivajući se baš na, po njima zastarelu formu. Sad se pitam šta je njima važno: sadržaj ili forma? Očigledno ništa osim oni sami, pa tako nagrade dobijaju oni deleći ih međusobno u saradnji sa kritičarima koji za sitne pare pišu ode osrednjosti.
I gde su onda istinski pesnici i poezija? U vekovima prošlim – iz kojih dolaze pesnici koji su ostajali verni sebi i poeziji, i budućim – u koje će ući oni koji sad ćute i pišu srcem i umećem igre rečima. Oni koji ne pripadaju nikom, jer pesnik je samosvojan i jedino potčinjen njenom veličanstvu Poeziji.

O PISCU
Rođen je 1959. godine u Glušcima u ravnoj Mačvi. Piše poeziju, aforizme i kratke priče. Dosad je objavio sedam knjiga. Prevođen je na ruski, bugarski i makedonski jezik. Prevodi poeziju sa ruskog jezika i objavljuje u ovdašnjim časopisima.. Nagrađivan je za poeziju u Rusiji, a za kratku priču u Srbiji.
Pokretač je i glavni urednik elektronskog časopisa za književnost Suština poetike.
Živi i stvara u Glušcima.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *