Ivan Despotović : Priče natprirodne mašte

(osvrt na prozu A. Blaževića)

Aleksandrove priče, koje se kao knjiga prvi put pojavljuju davne 1993. godine, mogle bi nam se učiniti kao fantastične pripovetke koje pomalo stivenkingovski probijaju svoj žanr, da nema one podloge i socrealizma na kojima on temelji svaku (ili skoro svaku) svoju priču, a ta podloga je šta god što se dešava ovde i sada, realno.

Blaževićeva proza su priče suočavanja. Pripovedač, odnosno junak u prvom ili trećem licu, suočava nas sa nečim, ima izrazitu želju da nam ispriča priču. To nešto je onostrano ili krajnje neverovatno, što protagonista svedoči kroz fabulu. Priča ima ulogu da poljulja naš pogled na stvarnost, način razmišljanja.

Piscu ove proze strani su neoavangardni tekstualni eksperimenti, on piše instiktivnim stilom, nagonski, vođen dubokim utiskom koji će priče proizvesti. One insistiraju na stvaranju zasebnog sveta, demonstriraju snagu stvaralačkog, zbog čega u njima ima nečeg romantičarskog. Poseduju čvrstinu i zamah Poove konstrukcije, ali to nisu anahrone priče napisane po uzoru ili iz ljubavi spram Poa ili Šamisoa, ili pak Orvela, već polaze od ovde i sada, od konkretnih elemenata naše svakodnevice. Taj svet za sebe direktno proizilazi iz detaljnog opisa nama poznatih ulica, žurki, seminara. Zato su – dijametralno suprotno oceni većeg dela nekadašnje kritike – ovo priče izrazite mašte, koje demonstriraju snagu imaginacije nad raciom i preimućstvo fikcionalnog nad onim proverenim, akademskim i „dosadnim“.

Pred nama su priče koje su odležale, i to više od Horacijevih šest meseci – ležale nekoliko decenija, u knjigama i časopisima.

Apokalip, nazvana po vrsti demona koji će sprečiti rađanje i vraćanje duša u život – počinje na ivicama intelektualnog skupa, gde se pominju takozvani Novi istoričari i rasprave o superiornosti metafizike nad fizikom.

Likovi su relativno uopšteni, kao gospođica Doris i gospoin Lo, te siranovska spodoba na zadnjem sedištu limuzine koja pokreće fabulu. Junak će biti primoran da proguta Apokalip, neće više biti duše, ovaj će je zauvek uništiti. Azrael i Strašni sud ostaće bez posla.

Zanimljivo je kako junak primećuje da je ovo sve – nešto što ne odgovara Gospodu, ali nije ni u interesu Satane. Nešto treće. Očekujemo da junak pobedi zlo ili da krene nihilistički rasplet, nestanak svih duša. No, junaka vraćaju na ulicu, opet je sve kao i obično. Stvarnost je ovde i sada, kao da se ništa nije desilo.

Efekat Blaževićevih priča okrenut je ka unutra.

Ukleti Holanđanin jeste pripovetka sa akademskim, pseudo-borhesovskim uvodom, ali se brzo migolji i beži u bizarno a svakodnevno. Pominje se lutajući Jevrejin, nekadašnji obućar koji nije dozvolio Hristu da mu se odmori pred vratima i bio osuđen na večno lutanje. Pripovedač izražava skepsu da bi Hrist, koji je oprostio svojim ubicama, kaznio nekog tako zbog toga, ili onog Rimljanina zbog samo jednog udarca… To je sugestivna opaska. U Blaževićevim pričama ne znamo kome da verujemo. Predanju, kanonu, sebi, etc… Naposletku junak kupuje sasvim običnu torbu, neobičnu po svojoj prikladnosti i upotrebljivosti, sa stranim natpisom na dnu. Neznanac ga pita je li član njegovog udruženja. Ne poznanje nikakvo „Udruženje“. Natpis na torbi je holandski i piše – ukleti Holanđanin.

Sekta lenjih – uvodi neobičnu prijateljicu protagoniste, koja voli muškarce sa nesvakidašnjim zanimanjima, interesovanjima. Ova, možda najupečatljivija priča, odvodi ga u zemlju koju ne sme imenovati (a nalazi se verovatno negde u Evropi), gde postoji sekta Lenjih. Njihova rezidencija je između nestvarnih, a sasvim realnih zidova nalik Ištar kapiji, a padina sa vilama i kubetima podseća na izgubljeni raj. Rad, tumačen kao posledica edenskog greha, bio je zabranjen tamo, a odvikavanjem od rada beše moguće povratiti prvotnu harmoniju, ispraviti taj greh, te se vratiti u prvobitno stanje uživanja. Na kraju junak postavlja pitanje: Od čega se izdržava Sekta Lenjih?

Shodno nazivu Blaževićevog proznog prvenca, posle koga je usledilo nekoliko knjiga, ljudi su ti konji, a arhetipske sile – Jahači, koji ih koriste za neku da li plemenitu svrhu. S druge strane, njegove knjige crtica, aforizama i pesama, poput zbirke Verovatno, vođene su idejom da se pripovedni obrt, paradoks, prikaže u najkraćoj formi i time dobije na nadrealnom.

Uvek su to priče natprirodne mašte.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *