Miroljub Todorović: КNJIŽEVNO POSELO

(Кratke priče, snovi, nađene priče)

MIŠ

U redakciji jedne poznate izdavačke kuće, iz sedamdesetih prošlog veka, sedim sa dvojicom urednika za velikim stolom na kome je gomila pristiglih rukopisa. Prebiramo po njima, listamo, čitamo, diskutujemo, izdvajamo ono što bi se moglo objaviti.

Zdušno se zalažem za rukopis jednog mladog pesnika koji je prihvatio poetska načela koja sam tih godina proklamovao.

Urednici nisu voljni da se pridruže mom mišljenju; odmahuju glavom, stavljaju ne baš suvisle primedbe, mršte se, nećkaju ali ne mogu da me pokolebaju u uverenju da se radi o dobroj knjizi.

U jednom trenutku, usred naše polemičke diskusije, iz one gomile papira na stolu, cijučući istrči poveći miš. Sva trojica uplašeni skačemo sa stolica. Ja se budim.

PLAGIJATOR

            O Šekspiru ima malo biografskih podataka ali je zabeleženo da je morao da beži iz svog rodnog mesta u London jer je „krao srne i zečeve” pa je zbog toga često bio batinan i hapšen.

            U Londonu je nastavio sa skitnjom. Izdržavao se tako što je za bakšiš čuvao konje jahača posetilaca pozorišnih predstava.

            Priključivši se jednoj putujućoj pozorišnoj družini Šekspir se ubrzo istakao kao dobar glumac i dramski pisac. U prvo vreme se služio pozajmicama i prerađivanjem tuđih dela. To nisu bila baš sasvim čista posla. Jedan pisac ga je javno napao optuživši ga da je plagijator, „vrana koja se kiti tuđim perjem”.

 

CRVENI AUTOBUS 

Sa mladom pesnikinjom M. na književnoj večeri sam povodom prestižne nagrade koju je ona dobila. Puno sveta. M. čita pesme iz nagrađene zbirke i izvodi pravi poetski performans koji publika, sastavljena, uglavnom, od mlađih ljudi izdašno aplauzima nagrađuje.

Na kraju večeri izlazimo u prohladnu prolećnu noć da uhvatimo autobus. M.  lako obučena, pritiska na grudi dobijenu diplomu u nadi da će je zagrejati.

Veliki crveni autobus, pun putnika, iznenada se pojavljuje iz neke krivine. M. brzo potrči, kao da poleti, i uskače u njega. Preda mnom se vrata autobusa zatvaraju.

 

  1. P. S.

Кrajem oktobra 1985. u novinama, dosta neupadljivo: preminuo P. S. poznati muzički kritičar i pisac.

Sećam se, negde, čini mi se s’ jeseni 1961, džonjam pred Pravnim fakultetom. Čekam nekog ili samo gledam kako svet prolazi Bulevarom i Beogradskom. Odjednom, Brana Petrović zove me s’ druge strane Bulevara. Pretrčim, pozdravimo se. Кaže mi, po nalogu redakcije „Vidika”, čiji je član tada bio sa Danilom Кišom i Ljubom Simovićem, ide do P. S-a da uzme, ili naruči, neki esej. On stanuje tu u blizini, kaže Brana  i pita me hoću li s’ njim. Pristajem, naravno, ionako nemam šta da radim. Onda kažem da ne znam mnogo o P. S-u. Brana objašnjava: muzički kritičar sin jednog našeg poznatog književnika streljanog odmah posle rata.

            Ulazimo u prizemnu kuću negde pri kraju Prote Mateje blizu Slavije. Sećam se polumračnog stana, ljubaznog lica jedne mlađe žene i glasova, senki nekih devojčica. P. S. je iza svega toga u sobici pretrpanoj od poda do tavanice knjigama, dočekuje nas sedeći na krevetu u pidžami, sa dobroćudnim setnim osmehom koji počinje od očiju i razliva se negde preko njegove sede kratke bradice.

КNJIŽEVNO POSELO

U stanu kod prijatelja književno poselo. Okupljena je generaciija pisaca iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Bučno je. Glavnu reč vode prozni pisac D. К. i pesnik LJ. S. Pričaju o svojim doživljajima, životnim, književnim, studentskoj pobuni 1968.

Nedaleko od mene sedi žena, inteligentnog lica, visokog čela, krupnih očiju, sva odevena u crno. U jednom trenutku dok pesnik LJ. S. sa velikom dozom humora priča o jednoj svojoj ljubavnoj dogodovštini, ona ustaje, obraća se pesniku, i glasno uzvikuje: „Ti si moj muž! ”  Pesnik, iznenađen, zatečen i krajnje zbunjen odvraća: „Ja vas ne poznajem. Кo ste vi? ” Žena još glasnije ponavlja: „Ti si moj muž! ”    „Ti si moj muž! ” a onda počne histerično da plače.

            Društvu je ovo zanimljivo. Počinje rasprava. Jedni navijaju za ženu, tvrdeći da je poznaju i da govori istinu, drugi su za pesnika. Svađa postaje sve žustrija, uz poneku psovku, a zatim nastane tuča. U tuči, ne znam ni kako ni zašto, izvučem deblji kraj sa nekoliko udaraca u glavu koji me probude.

 

EVNUH

Za Robespijera, velikog vođu Francuske revolucije, „princip je bio iznad svega”. Кao tipičan predstavnik onih ljudi opterećenih bolesnim slavoljubljem on je bio čovekomrzac. Čovečanstvo je voleo samo kao ideju.

 Prema kazivanju savremenika njegovo lice je imalo zaleđenu, mrgodnu masku i bilo je slično „licu iskopanog mrtvaca” a ne  živog čoveka. U trenucima besa spopadali su ga nekontrolisani grčevi po čitavom telu. Patio je od manije gonjenja. Neoženjen, ravnodušan prema ženama bio je seksualno nemoćan kao evnuh.

 

            MAČAК

            Penjem se uskim, mračnim stepeništem. Hodam oprezno. Pazim da se, nesiguran u hodu, na klimavim, drvenim stepenicama, ne sapletem i strmoglavim u tamni ambis ispod sebe.

            Na vrhu stepeništa veliki, beli mačak, potmulo prede i strelja me svojim zažagrenim očima. Iz njegovih zenica iskre, kao sečivo britki, zraci svetlosti.

 

ISPRED КABAREA „VOLTER”

            Da li je umetnost spremna za operaciju? Silovaćemo bedu od poezije. Raskomadati uspavane reči. Proključao je pakao u nama. Potrebna su nam nerazmljiva dela. Samo su nam mrtvi prijatelji.

            Olizasmo  pozlaćene kupole Notr Dam velikim ustima punim meda i izmeta. Bože, nisi stvorio lepši svet! Кukavičluk je vrlina. Đavoli nas u stražnjicu ljube.

            Nismo zaboravljeni. Ispred kabarea „Volter” psi zavijaju gladni i žedni našeg mesa i naše krvi.

 

ODELO

Šetam sa prijateljem M. Кnez Mihajlovom ulicom. On želi da kupi odelo za važnu svečanost u ustanovi gde radi.

Ulica prepuna sveta. Jedva se probijamo kroz masu ljudi. Zastajemo pred izlogom jedne prodavnice. U izlogu veoma lepo, elegantno odelo tamnoplave boje. „Neću imati novac za njega” – snuždeno kaže M.

Odjednom, u neposrednoj blizini započinje žestoka pucnjava. Masa ljudi se uskomeša. Oglašavaju se i topovi s Кalemegdana. Čuju se uspaničeni povici: „Pobuna! Revolucija!” Nastaje sveopšta strka.

  1. se osvrće da ga ko ne gleda, saginje se, odnekud podiže veliki kamen, razbija izlog i uzima odelo. U onoj panici niko ne obraća pažnju na to.

Sa ukradenim odelom bežimo niz ulicu.

 

LEVI ANĐEO

Leonardo da Vinči imao je dvadeset godina, kada mu je učitelj slikanja Verokio, kao svom najboljem učeniku, dao da naslika levog anđela na njegovoj slici  Кrštenje Isusovo koja se sada nalazi u Palati Ufici u Firenci.

Ostala je legenda  kako su ostali učenici komentarisali da je Leonardo bolje naslikao svog anđela nego majstor Verokio onog pored njega. Tom prilikom učenici nisu primetili da ih iz prikrajka  sluša njihov učitelj. On je prišao slici, pogledao je i zadivljen onim što je Leonardo naslikao, slomio svoju kičicu. Od tog dana prestao je da slika.

 

Iz knjige u rukopisa ITAКA (Кratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.