Ljudi hodaju. Idu nekuda, od negde. Zaokupljeni smo samima sobom, sopstvenim brigama i htenjima, i obično smo slepi za druge. Još mrdam. Gledam. Ljude, izloge, trotoare, parkove. Svetlost međ granama kestena je lepa, kao da je zamršena u krošnji a

– Ene, gle, kako je lepo procvetala trešnja… Opet će tebi tvoja nana praviti slatko – govorila je moja baka, gladeći me po kosi, dok sam se držala za njenu suknju i odignute glave posmatrala svetle senke u hladovini njenih

Nazivali su je opasnicom… Govorili su mi: „Budi sa njom, dok si još mlad, ali i ne uzleći u nebesa, jer žensko ti je to, i nikad se ne zna…“ Govorili su mi: „E, moj mladiću! Odavno je ja gledam!

1 Njegovo delo osuđeno na večnost, edicija Bosonogi sačuvala je pod etiketom Taj i Taj; tako se potpisivao na rukopisima što ih je u tišinama ispunjenim stvaralačkim entuzijazmom od svojih najvrednijih rasuđivanja stvarao. Mnogo je knjiga napisano o knjigama što

Onako korpulentna, široka i visoka, vijoreći dugom razbarušenom crnom kosom, kao furija je kroz prolaz između sedišta grabila ka izlaznim vratima autobusa zaustavljenog na peronu, dok su se od njenih kukova odbijali oni što su stajali u prolazu između sedišta.

Baterijska lampa zasvetluca, pa se ugasi, i sedoh na fotelju i skinuh je sa čela da bolje pritegnem poklopac s kontaktom. Smetao mi je znoj pod fantomkom, nisam ga mogao obrisati, sem uskog proreza za oči telo je prekriveno, ne

„Ne drži se kašika celom šakom, ispravi leđa, niko ti neće oteti tanjir!“ – „Sto puta sam ti rekla da se to dugme na suknjici zakopčava pozadi!“ – „Šta sam ja bogu zgrešila?!“ – „Pa to uopšte ne liči na