Najzad, tu sam, rekoh sebi, ulazeći u grad, bacam oko rojevi osa potajnica zabadaju se u komade još uvek pulsirajućeg životinjskog mesa, koje prekriva ulicu mladići kušaju, ližući sa prstiju, užeglu kašu sukrvice ugojena vatra tromo jede ostatke poslednje večere ispred krčme ribari u mreži na dnu čaše vonjaju na praznu postelju opustošeni supermarketi, muzeji natčoveka porota neplodnih muškaraca na raskrsnici, otežalih pokreta, spaljuje na gomili igračke plastične dece besne zmije, zmajčice, beže prema poljima konoplje
Silvija Plat reže svoj tanki vrat nalivperom na ulazu u pansion “The Road”
jara : sveštenicama pod kožnim maskama procuri, kap po kap, otrov iz slepoočnjaka.
Hodam usporeno, kao bremenit, sa ognjem u stopalima, kolt za pojasom me žulja. Deca, nagih tabana, preskaču, unakrst postavljene, žežene ugarke.
– Margarita, dolazi ovamo, brzo – viče žena sa metlom u rukama, ispred urušene prizemljuše.
Prolaznici zastajkuju, hipnotisani, pred žonglerima i gutačem vatre na trgu. Nekoliko muškaraca sedi po strani, na velikim kockama soli i pije rakiju. Kraj njih, na zemlji, smejulji se lutak oprljenih brkova. Naslonjen na zid, koji se još puši, slepić sa sombrerom, izuzet od omamljenosti ulice, briše prljavom maramicom usnu harmoniku.
Kraj mene protrča devojčica i doviknu mi:
– Majstore, igra je završena.
Oliver Milijić (1973, Niš), objavio knjigu poetskih i proznih tekstova ZABLUD(N)E, 1994. Tekstove objavljivao u književnim časopisima, zbornicima, fanzinima, signalističkim izdanjima, na literarnim sajtovima. Radovi su mu prevođeni na engleski (književni zbornik „Cuts From The Barbershop“, Sunnyvale, USA, 2004.) i poljski jezik ( časopis „Radostowa“, 2010. i portal poezija.com.pl, 2010. ).
Urednik fanzina Virus.Jezgro.Ikona.
Kratka priča „PUT“ Olivera Milijića kao da je pisana po narudžbi urednika Đorđa Otaševića ( 30 redaka i 1.800 znakova zajedno sa odmacima). Tanak je ovo ostvaraj. Zmije prema poljuma konoplje bježe samo u ovoj priči, a red riječi u rečenici „koji za pojasom me žulja“ nije podoban za reecept drugima. Ispred autora je još duga razvojna staza na putu u visine i želim mu da do njih stigne, iako znam da gore stižu samo jač, a nejači najčešće zalutajui.
Proza Olivera Milijića je dobra, nova sveža, po meni čak izuzetna. Što se komentara prof. dr Gliba tiče, i ovde i na drugim mestima, oni nisu mnogo odmakli od njegovog prezimena. Voleo bih da Prozaonline ne snižava svoj nivo takvim laprdalaparijama, drskim, a u osnovi anahronim, neznalačkim i književno polupismenim.
S ljudima satkanim od mržnje koji sami od sebe prave tupadžije dopisivati se na književnom portalu uputno nije.