Otputovati u sebe,
to bi bio izlet!
(Lazar Mihić)
Borise, jesen stiže, bori se!… Veje, lišće, po tvojim sećanjima… Septembar je duboko zakoračio u jesen, avgust je tugovao za tobom… a ljubav ište utočište… Jesenja, elegična priča…
Kad je čovek mlad, letuje na moru da se sunča i kupa. Mladići i devojke tamo traže razonode sa sebi ravnima. Stariji putuju u jesen, za njih je prejako svako leto. Idu da se odmore u nekom malom primorskom mestu, da preduprede hladnu zimu na pragu i onaj nesnosan, potmuo bol u kostima za koji ima lekara, ali nema leka…
Borise, oboji zaliske, pa pravac na septembarsko more! Možda ćeš, baš, ove godine, na Jadranu, upoznati ženu svojih snova, onu koju uporno tražiš od mladosti? Plovio sam minijaturnim parobrodom na čijim su se okovima, sve do ostrva, odmarali galebovi.
I neobična ptica, veoma neobična, koju su grubi mornari s čuđenjem zagledali, nikad je nisu videli. Virili su joj ispod krila, zabacivali joj glavu… ništa!… Ptica je bila prstenovana. Imala je oštar kljun, modrosivkasto perje, jaka krila i nesigurne noge. Mornari su joj, iznenada, prinosili dlan. Ona je okretala ponosnu glavu i gledala put kopna. Brod, grubijane i njihove bajate mrve hleba, prezirala je… Ima Bodler sličnu pesmu o albatrosu i duvanskom dimu… ali, to je bilo davno-davno, o nekoj drugoj usamljenosti…
Uzeo sam sobu na kraju luke. Islužen, prost krevet, na zidu porodične fotografije mojih domaćina, starinski, izrezbaren orman-vitrina od hrastovine, gde jedan ključ otvara sva šuplja vrata i sve prazne fiočice… osim srca, čemernog! Pa pletena naslonjača od jadnog crnog pruća, ubuđalog od gnjilog stajanja, očekivao sam da svaki čas jaukne… o, ne, malo mira… molim vas!… Sećam se, naslonjača je imala ispust na desnom rukohvatu za odloženo štivo, šoljicu kafe, naočare, pepeljaru ili novine. Na škripavom drvenom podu izbledela prostirka koja bi mogla pričati istorije. Sve u svem, običan smeštaj; najzad, za usamljenika i gubitnika biće dovoljno. Petnaest dana, najviše dvadeset, brzo će proći pa živeo kao prosjak ili car… I već posle nekoliko dana, zaboravio sam gužvu u vozu, plovidbu „Porozinom“, tegobe sa stomakom zbog promene vode…
Samo jednom sam se setio one nepoznate ptice koja je odbijala mornarski hleb. I da je bila prstenovana…
Sasvim sam navikao na nov život na moru, na ostrvu. Tih, samotan, kao stvoren za odmor, za bekstvo u sebe. Ujutro bela kafa i buđav džem, u podne zalogaj ribe i baren krompir, uveče bušan naprstak vina, s vodom, da ne naljutim bogove…
Prispela je i mlada žena u crnini, odmah sam je zapazio, žena bez obrva!…
I čim je ugledah, odnese mi srce, javu i san, postade moj san na javi. Gle, pojavila se ona koju sam oduvek priželjkivao! Besumnje, to je bila ona, moj tajan san o sreći. Preko puta kuće u kojoj sam stanovao, pa još i u sobi tačno prema mojoj, nastanila se sa svojim licem bez obrva, sa zelenim očima, s malim ušima, s vratom uspravnim i dobrano povijenim kao u labuda, Žena koju sam čekao… Ona, čista i bela, kao da je sunce nikad nije obgrlilo. Sirota, teglila je pretežak kartonski kofer dok je službenik Agencije poslovno išao ispred nje s listićem hartije da je, kad je „isporuči“, štrihira…
Bio sam uveren da su joj oči prepune tuge kad se pojavila na balkonu. Sama, u crnini, onako pogružena, učini mi se nalik na onu „moju“ pticu koja se podalje držala od sveta prezirući ga…
Kako da joj se približim?!…
Smislio sam prost plan, takvi su najbolji. Šetaću od naših kuća do rive. Biće to slučajno poznanstvo. Sused. Molim da udružimo naše dve tuge… Ja, u stvari… Ako dozvoljavate… Ponudiću joj svoje društvo, usamljena, neće odbiti. Šetnja. Uvoje. Bez obaveza. Da šetamo i udišemo vazduh, samo to. Nek se kasnije razviju osećanja, treba da smo strpljivi. Dozvolite, ja sam… Kako, nisam dobro čuo… o, o, o!… Mareta, retko ime!… Dao sam joj to ime u svojoj uobrazilji… Mareta!… Mare!… Mar!… Mar kao Tea!… Možda Marta?.. Tamara?… Tamar?… Tam?…
Šetao sam i napeto mozgao…
Toliko je tihih staza u okolini. Od jednog kamenog zida do drugog, između vinograda, maslinjaka i smokvara, tamo gde se susreću retki meštani sa suvim granjem na leđima, gde njaču magarci u štalama i mekeću koze u stajama, uz neprekidne simfonije cvrčaka, tamo bismo mogli izmenjati prve poljupce, kad za to dođe vreme, ne pre… poljupce i zagrljaje, da je izluđujem milovanjem, bacim na tvrdu zemlju ispod čokota, da klečim pred njom u prašini, da je volim… volim… volim…
Račun bez krčmara. Nisam imao hrabrosti da joj priđem! Samo bih oborio oči i prošao pored nje… kao đače…
Tako, ja, ali moje srce, nije se predavalo!… Tražilo je da zna sva pitanja na koja mogu dati valjan odgovor!
Ali, ništa nisam znao o njoj… a i kako bih?!
A da li je nekog čekala, zagledana na pučinu?
A, ni to…
A septembar je trijumfovao. Kao da se godina vraćala, okretala unazad, sunce je jače peklo, more postajalo toplije…
Nagovorio sam svoju stanodavku gospođu Bonicu da se raspita da li je („moja ljubav“!) letovala pre sedam godina u Dubrovniku, u Širokoj ulici broj 11 ili 17 (nisam, tad, nosio naočare). Otkud mi ta adresa, ne znam… Posle tri dana, dobio sam negativan odgovor koji sam i očekivao, ali sam, bar, nešto, pokušao.
– Nemoguće! – skoro sam se naljutio.
– A zašto je vi, šjor, sami ne pitate, vrlo je mila, neće vas slagati?… Evo, sad ću je pozvati da izađe na balkon – ponudila je dobra žena.
– Ne, nikako! Ni-po-što!… Taman… (Umalo ne rekoh Tamar!). Ostavite tu stvar na miru – bio je moj odgovor…
Pobegao sam u sobu. Čitav dan nisam izlazio. Preskočio sam i večeru, i sutrašnji doručak… a za ručak sam pojeo samo keks s utisnutim dečakom…
Sreo sam starog poznanika iz Beograda, družio se s njim tri dana dok nije otputovao. Na nju sam zaboravio. Kad sam poznanika ispraćao na pristaništu, opet sam na brodu ugledao onu neobičnu pticu. Niko je, sad nije gledao, potpuno nezanimljiva. Pošto se stalno pokazivala i štrčala kao fenjer ili sidro, svakom na dohvatu ruke, postala je sasvim obična kao same te stvari. A onaj prsten?
Izgleda da je ona od važnosti za nauku jer, eto, kao da je u službi nauke. Kreće se ona tamo i ovamo, putuje, plovi brodom. Možda u neko doba godine stoji i na železničkom vagonu, nakrivljene glave. Na krilu aviona. Na ramenu meteorologa. U službi nauke za čiji domet neće ni saznati jer ne može, a najviše ga je zaslužila. Dugo sam gledao pticu sve dok se brod nije udaljio od obale… Ode, ode… ostavi me… zau… I ta luda ptica ima neki cilj a ja…
Sutradan, kod neznanke je dolazio mesni lekar. Čak tri puta…
Noću je u njenoj sobu dugo gorela lampa. Možda ozbiljno bolesna, u svakom slučaju sama. Možda se osećala kao ona nepoznata ptica što sama luta. Seli se po svetu. Bez druga. Od oka do oka. Između nekog kopna i nekog ostrva… Tako i ona, od leta do leta, a u zimu je mrtva…
Zatim je moja susetka ozdravila. Došao je poštar. Pa opet. I opet. Telegrami, šta bi drugo…
Pred kraj mog boravka na moru, čuo sam iz njene sobe muziku s tranzistora. Pogledam, znatiželjno, kroz proreze na prozorskim kapcima i vidim neznanku u društvu mlađeg muškarca, plavušana istetoviranih ramena. Imala je haljinu svetle boje. Prošla tuga, utrnula žalost… sreća, pobedila… e baš mi je milo i drago! Dobar udarac mi je zadala, a ničim ga nisam zaslužio… bar da sam je samo jednom grubo poljubio, zapamtila bi… ili, protresao joj ruku, pročitao joj neku svoju mudru izreku, ni to… ni to… pa… adio mare!…
Tako, znači, bacila je pod noge sve moje dolične namere, sve što sam smislio… Ali…
Godine ne sede…
Mnogo godina kasnije, opet u septembru, letovao sam u istom mestu, odseo u istoj kući, dešava se, na svetu, sve…
Niko se nje nije ni sećao!… Ali…
Dani ne leže…
Vraćajući se, posle odmora, na kopno, započeo sam usiljen razgovor s kapetanom, sad primetno starijim, u istoj onoj pohabanoj uniformi nalik na vatrogasnu (nedostajalo mu je isto dugme!). Pustio sam ga da on napravi uvod koji me nije zanimao, a pričao je, u stvari, žalio mi se što je sve manje turista.
Ljudi kao da su se izgubili i raštrkali po svetu. Ovde otac, tamo sin. Prazna kasa, jalovo sunce. Prihvatiš se dlana, na pozdrav, a osetiš čvornovatu kožu kako je ruka trgala i čupala korenje, nikom nije do plovidbe, do mora i letovanja. Pa i oni retki koji dođu, više su ljudi koji glume turiste, žvaću paradajz, ili saće, ili ćošak maramice… mažu na dlan paštetu pa ližu… pune vodom bocu… gledaju kako da ušparaju, jevtinije da prođu. Hoće, prirodne lepote, badava! Eto, moli me, kapetan, da ga krivo ne shvatim, meni skida kapu, na brodu su kabine, kakve-takve, ali, malo se ko odluči da zakupi, koju. Naš svet, veli! Dobili smo što smo tražili! Putnici koji se izdaju za turiste, kunjaju na palubi, pokrivaju se novinama, neće da plate komfor. A brod ne ide na vetar…
Kapetan me je ljubazno pozvao na kafu.
U njegovoj kabini, ponovo sam ugledao onu neobičnu pticu, prepariranu, pričvršćenu za policu. Isti onaj oštar kljun, modrosivkasto perje, jaka krila, nesigurne…
Spomenuo sam kapetanu svoje nekadašnje letovanje i tu pticu koja nekad nije htela da jede mornarski hleb.
Kapetan se smejao. Zna za onu pesmu. Ima, kaže, mnogo ptica beskućnica na svetu. Retke su ptice koje, kao ova, na kraju zasluže neki svoj dom. Obično završavaju u moru. Sklope krila i survaju se… u dubine. Takva je njihova sudbina. Gore i dole, život i smrt!…
Zapitao sam ga da li je ptica imala prsten.
Ne zna, kaže, takve sitnice se ne seća. Nađena je, pre nekoliko godina, mrtva na palubi, to se zna. Jedan mornar se ponudio da je, u luci, za kutiju čajnog peciva, jevtino ispuni strugotinom, zna se i to. Ako je prsten, imala, možda ga je mornar uzeo da joj naplati. Drugo, on ništa ne zna. A šta bi se više i moglo znati o jednoj ptici, pomalo mi se i čudi. Tu je, na dasci, uživa, ustoličena kao spomenik, ne menja se. Njihova je uloga da lete… ili ne lete…
Stare rane treba ostaviti da zarastu, Borise…
Slažem se, ali…
Srce ne miruje…
Ove godine ponovo na more… Jedno novo ime, proganja me: Vanja… Ponovo na isti brod, kod istog kapetana… Vanja… Samo treba da se setim gde sam je prvi put video… Jedno mesto slutim, ali nisam dovoljno siguran… Vanja… A da li ću je pronaći?… Ako je ja ne pronađem, možda će ona mene… Ta mogućnost drugog ili drukčijeg rešenja, umiruje me… Važno je živeti. I dati životu smisao.