Jednostavno želio sam da sve zaboravim, sve ružno a i ono malo lijepog. Uglavnom svi ratovi su isti – čisto sranje. Na vojnika vrše od samog početka obuke, najveći duševni pritisak, samo da bi bio sto više „naš“, da se ne bi ni u dnu duše usudio da pomisli kako nešto nije u redu, da bi se na najmanju sumnju u samom sebi osjetio izdajnikom. U tu svrhu služe vojničke pjesme:
„Ne bi sjala ovako jako
Ova naša lijepa avlija
Ja bi svjetlo zvao mrakom
da te nije Alija“
Suprotna strana ima zadatak da da odgovor:
„Jebem li te Alija
Zato što si balija
Nosila ti Drina
Sto muhadžedina
Svaki dan“
Hrabrost. Hrabrost je za vojnika nešto krajnje relativno. Kakve smo sve tikvane vidjeli kako neustašivo jurišaju. Prvi put se skoro usrao od straha, drugi put je je išlo već lakše, a treći put isti klipan bez mašte zaključuje odprilike ovako: ako me dva puta nije pogodilo, neće ni sad.
U suštini, ipak, svaki vojnik tačno osjeća da je sve čemu su ga učili laz. Da su odnosi među ljudima sasvim drugačiji nego što to piše u lijepim knjigama, da je život u suštini sasvim drugačiji, da se čovjekov život nalazi u rukama slijepih, bezumnih sila koje ga gone tuđim putevima.To osjeća svako, osjeća sve jače. I kad dvojica osjete isto: počinje da se događa nešto sasvim novo, ne usuđuju se da kažu šta osjećaju, samo namiguju jedan drugom, ostvaruju odnos preko crnog humora, ali među njima nastaje tajno saučesništvo, veoma tajno.
Moja sebičnost se spajala s Gagijevom u našu sebičnost. Pušili smo naše cigarete, jeli naše suhe korice, pili iz naše čuture našu vodu , išli našim putem, a istovremeno nijedan od nas nije mogao više ni za trenutak da bude sam, samo on, samo s jednom voljom, i vlastitim ciljem. Ti dani su nas tako zbližili da više nije on tamo, a ja ovdje, postali smo mi, nekakva nova jedinica. U tom osjećanju bilo je nešto prijatno, oba osjećamo da smo prošireni, ali u tome postoji i neki novi pritisak.
Jednom, ležali smo na mirišljavom lišću dok nam je mjesec bacao srebrnu svjetlost na noge. Bio je to trenutak kad mi se činilo da osjećam sve do posljednjeg lista ispod nas, pitao sam se zašto ne sretnem ženu poput Gagija, da se sporazumijevam bez glupih i izmišljenih rijeci?! Naravno Gagi je vrlo egocentričan, nemaran, voli da se dopada, osjetljiv, agresivan, a i komunikativan. Njegovu prirodu ugraditi u lijepo žensko tijelo, a?
Dođavola sve te misli. Previše razuma imamo da bismo mogli biti sretni, tupi, automatski, a premalo da bismo se mogli izdići iznad želje za srećom… ili za bilo čim. Bilo je bučno u daljini, pitao sam ga da to nije kraj rata? Nije, rekao je, jer će tada ljudi naprosto preplaviti drumove i izgubiti razum. To neće izgledati nimalo lijepo. Svi ce žderati, piti i vrištati, samo zaista pametni ljudi biće zamišljeni i puni slutnji. Budale uvijek misle samo na ono što se završilo, a mudri na ono sto će doći. Odkud to zna, upitao sam ga. Nasmijao se. Mnogo puta sam počinjao nešto, a još nikada ništa završio, reče. Ta njegova izjava imala je dublje značenje u kojem se moglo naslutiti poređenje sa mnom i s mojim načinom života, kako ga je on vidio.
Samo da se razumijemo, nisam gey. Nisam.
Pored Gagija, bio je tu i Crni. Volio je da čangriza. Imao je u sebi nagomilane energije dovoljno da pokrene elektranu. Pored njga smo svi mi naouruzani i nenauruzani bili blijede pojave. Rijetko je ko prošao pored nas da mu Crni ne bi prilijepio nešto na svoj način, u znak pozdrava. Najviše mi se dopadalo kod njega što je bio isti, pijan ili trijezan, uvijek jednako brbljiv, bučan i neobuzdan. Jednom je pukovniku Šahbazu rekao: „Šahbaz, ti si isti ko golubovi na Baščaršiji : dok su dole jedu ti iz ruke, a kad se podignu u visine, seru ti na glavu.” Nakon tog događaja svi smo ga vadili , te bio je pijan, te ratni stres, te ovo, te ono. A znali smo da je on takav bio i prije rata i da mu nema pomoći.I dalje je išao od jednog do drugog vojnika i svima pričao istu priču. Slali su ga do đavola, umirivali, psovali, molili da ih pusti na miru. A on je i dalje razvijao svoje teorije: Da su ovaj rat namjestili američki pederi koji su imali previše vremena, da kurve ne idu u rat je im je hrana loša, da čovjek cijelog života uči, a ipak crkne glup. Onda mu iz dupeta izraste djetelina, zec pojede djetelinu i postane pametan. Po čemu se to vidi? Jer bježi od čovjeka glavom bez obzira.
-Onda i ti bježi od mene.- rekao sam mu jednom
– Neću.Ti nisi čovjek. Ti si stoka- reče mi.
Možda i jesam.
Nisu oni hteli onu Jugoslaviju da uvedu u Eu celu,mogli su itekako.Trebalo im je da negde izruce bombe,da probaju rat bez pesadije.Nasli su i mesto gde je narod zapaljiv,epski,violentan.Balkan.Takve mozes zavaditi uvek(inace skoro svi ne pricaju sa ukucanima.).Onda njihov Holivudski studio,odsek Balkan postavi neke psy Milosevice na vlast,njemu slicne romanticare po drugim kasabama i ukine kredite koje je i davaoa za to da kad bi ih ukinuo zavadi lako,sirotinja se tad po pravilu uhvati za gusu.Pri tom se pokolje nekoliko gradova dece,mladi odrastu uz kamu i noz pod grlom,obogalji se sve do nepopravljivosti.Oni tad na svoje avione zakace maslinovu grancicu,bace po koji dzak brasna i podosta kaseta u kojima su samo dobri momci oni koji pevaju hepibrdejdtuju ili igraju kazacok.Losi momci budu dobri,dakle i po potrebi se menjaju uloge statista.Fabrika i harmonije medju rajetinima vise nema,samo produbljena mrznja,samo beda i kineske patike.Oni odu dalje da prodaju svoju dwemokratiju,pa Jovonanovo,do neke druge vojne vezbe u kojoj ce Drina,Sava i Dunav nositi obezglavljena decja trupla,a, deca su deca,bila pravoslavna,katolicka,muhamedanska ili mesovita…
http://www.youtube.com/watch?v=3ZVQ1Hbg7xY
Odlicna prica. Ovo sa zecom na kraju je domisljato, orginalno. Super stvar.
Kmy ponosan sam na tebe!! 🙂
Svaka ti čast na ovom tekstu. Ja na svom blogu pišem ono što tog teukrtna osećam ili želim da podelim sa nekim. Da li se radi o ljubavi, mržnji tog teukrtna ili mojim ličnim osećanjima, to je moja stvar. Svoj blog doživljavam kao svoj dnevnik, onaj dnevnik koje smo pisale kad smo bile male. Ne interesuje me kome se dopada a kome ne, MENI SE DOPADA. Ne pišem zbog klikova, ulizivanja i onako kako drugi žele da bi ih privukla da skakuću po mom blogu i povećavaju mi posetu ili ugled i popularnost. Vrednost bloga ne ogleda se u tome ko će mi od poznatih komentarisati. Mene interesuju pravi prijatelji koji razumeju o čemu pišem, podržavaju ili negiraju isto. To sam ja, takva bila takva ću zauvek i ostati.Ljubav prema blogovanju i pisanju nikada nije i neče biti sumiranje posećenosti, ranga na listama i pripadnost nekoj od VIP grupacija a profesionalni blogeri su nešto sasvim drugo. Čarolija je primer blogera koji i pored toga što zarada ne bi bila na odmet nikad nije svoj blog i ugled licitirala. Zato je cenim a ceniti nekoga ne znači po svaku cenu pojavljivati se baš u svakom postu, odobravaqti i kad razumeš i kad ne razumeš, a ja baš ponekad nisam spremna da razumemm sve, ali bez ikakve loše namere i ideje. Pošovati blogera se ne mora nikada videti kad zaista postoji ali kada bi to svi shvatili možda i ne bi bilo zanimljivo. Kako bi uopšte znali šta je plemenito i iskreno kad ne bi postojali oni koji rade suprotno.
Samer, svi mi pišemo za nekog i zbog nekog.
Pozdravljam te!