Stevan Šarčević: TAMO KRAJ VODE, PODNO VRBE

Ditus sa uzvišice posmatra ovce raštrkane po kosini. Mada ga oči više ne služe kao nekada, jasno vidi ogromnu vrbu, tamo dole kraj vode.
Tamo, u senci, Baton je pogubio Batona. Zbog izdaje.
Nikada Ditus nije video toliko spokoja u smrti, kao tada, kod Batona breučkog.
Ustanak pamti po gladi, po bolesti koja samo što ga nije odnela i po bežanijama kroz Panonske močvare. Seća se i Batona breučkog. Izdajnika koji je zadao smrtonosni udar ustanku i spasao svoj narod uništenja.
Kada su se Breuci pridružili Dezijatima i krenuli na Sirmium sve je izgledalo veličanstveno. Trebalo je samo isterati Rimljane sa zemlje. Kako su naivni bili! Isterivanje neprijatelja je bilo sve oko čega su se složili. Niko nije znao kako bi to u stvari trebalo činiti.
Onda su stigli Tračani i udarili sa leđa. Močvare su postale grobnice.
Kada su boleštine i glad pomorom udarile na Breuke, Baton je doneo odluku. Isporučio je Pinesa Rimljanima i predao se.
Nažalost Dezijati su i dalje ratovali. Nedugo potom Baton Dezijatski je pogubio Batona breučkog. Tamo kraj vode, podno vrbe. A Onda su Rimljani odveli i njega kao trofej u Rim.
U Panoniji je zavladao mir.
Mladići stasali posle rata, Batona smatraju sramotom. Ali oni nisu videli užas Rimske odmazde. Ne znaju da je to bio jedini način da im se seme ne zatre.
Da bi se otkrilo zašto je Baton breučki toliko spokojno dočekao svoj kraj trebalo bi poznavati jednu, nikad ispričanu, priču.
Ovako bi ona glasila da postoji iko ko bi je ispripovedao.

***

Lavincija čeka. Pogled joj počiva na kolskom putu koji proseca selo pravcem kojim su svi otišli. Pogled joj zaklanja zgarište nekada čuvene vodenice, na čijem vrhu jedna greda nedirnuto viri iz spaljenog krovišta. Ne misli više o boli koju je osetila videći Ledrusovo zanjihano telo obešeno o istu tu gredu. Ne razmišlja o sveže iskopanim humkama ispod pragova. Više ne misli ni o čemu, izuzev o onome što ju je zadržalo. Uzalud su je molili, uzalud su je grdili. Nije mogla poći na zapad, sve dok lutka, koju rasejano premeće u nervoznim šakama, ne bude vraćena. Dok je, skrivena u stenama, posmatrala čerečenja na konjskim repovima, nije primetila ono najstrašnije. Ono zbog čega sad sedi u travi i posmatra istok.
Pojava ratnika u raskošnoj spremi iznenadna je zbog toga što je deo puta kojim je stigao potpuno ispustila iz vida. On nešto govori, ali nijednu reč ne razume. Najzad pridošlica čučnu kraj nje i počinje da joj briše uplakano lice. Polako razumeva njegove reči, ali ne nalazi nikakav smisao u njima. Govori o ratu i nekakvom užasu. Kao da on zna šta je užas. Uznemirava je njegovo torokanje i podiže pogled na njega ne bi li ga ućutkala.
Poznato lice. Toliko poznato da razum počinje da joj se vraća. Njegove reči počinju da dobijaju smisao i Lavincija živnu.
– Nesrećna moja Lavincija. Gde su ljudi iz sela? – dok ga sluša priseća se i njegovog imena.
– Otišli… Pobegli na zapad… – Baton, zove se Baton. Gde je bio tako dugo? On je neko vreme sažaljivo posmatra, pa najzad progovara:
– Zašto si još uvek ovde? – da je sve krenulo po zlu Baton zna. Dolazeći drumom imao je prilike da vidi zlodela neprijatelja, ali ni za tren nije pomišljao da će selo zateći ovakvim. Danima su se povlačili kroz močvare i Tračani su im dahtali za stopama, a spaljena polja što su ih Rimljani za sobom ostavili, nisu ih mogla prehraniti. Sresti Lavinciju bosonogu, poderane i prljave haljine, gde nepomično sedi u travi kraj puta, tek je deo užasa. Obrazi na garavom licu oslikani su tragovima suza. Nepomično bulji u jednu te istu tačku kao da kraj nje nikoga i nema. Ono što je od breučke armije preostalo, zaustavilo se sa zapadne strane sela. Sveže iskopana zemlja ispod nekadašnjih pragova daje mu do znanja gde su nestala tela sa krstova ukopanih na prilazima selu.
Ipak, Lavincija je ovde.
Ogromne oči najzad pogledaše u njega. I dalje je predivna. Tako uplakana i musava podseća na nezaštićeno dete i želi da je zagrli i uteši. Vidi njena malena stopala i tanušne prste kako stežu dečiju igračku. Srce poče da se otima.
Lavincija se najzad oglasi ogrubelim i slabim glasom. Koliko li dugo ovde sedi bez hrane i vode?
– Dasantila je ostala u šumi. Nju čekam. Onda ćemo otići. Zajedno.
– Dasantila? Je li ona sa Ledrusom – pomišlja da ju je muž ostavio i poveo dete sa sobom. Cerek kojim je Lavincija propratila pitanje ne dopada mu se. Pokazuje ka humci pod pragom ruševine.
– Tamo je Ledrus. Dasantila je u šumi. Doći će. Zato sam ovde. – kaže tiho.
Sada je već siguran da su joj misli ozbiljnom neredu. Nešto strašno se desilo, ali nije ništa razabirao iz Lavincijinog buncanja. Najednom, ona se uspravi.
– Ti! Ti si ratnik, ti možeš da je vratiš! Nađi je! Nađi moju Dasantilu! – glas joj se najednom ispuni rešenošću. Promena mu uskovitlava misli.
– Polako Lavincija, polako. Kaži mi tačno gde si je izgubila.
– Na Doberusu smo bežale od Rimljana. Kada su otišli više je nije bilo.
– Čekaj, jesi li sigurna da je nisu oni odveli sa sobom? – previše je samouverena.
– Nisu, videla sam ih kako odlaze i znam koga su vodili.- najednom grč joj protresa telo i suze kreću ponovo brazdajući skorenu prljavštinu na obrazu.
– Ne, Dasantilu nisu vodili – nastavlja ona posle nekog vremena. Promene su nagle.
– Dugo sam je tražila ali našla sam samo njenu lutku. – spušta pogled na stvarčicu u rukama. Misli joj opet lutaju i jedno vreme Baton čeka da nastavi. Pogled joj bludi, okreće se opet ka vodenici.
– Kaži mi gde si našla lutku? – mora da izvuče nešto iz tog zbrkanog uma.
– Na ivici močvare. Dalje nisam mogla.- Želudac mu se zgrči. Odatle su stigli.
– Moraš mi vratiti dete! – vrisnu Lavincija. Ne izgleda da će prihvatiti bilo kakvo objašnjenje.
– Ne znaš šta je tamo… – najednom ona se uspravlja i u očima joj se pojavi neočekivana odlučnost, a samo trenutak kasnije lice joj dobija zavodljivi izraz. Preneražen naglom promenom Baton se zaustavlja u pola rečenice, da bi najednom uz nevericu shvatio da Lavincija snažnim pokretima kida haljinu sa sebe. Njena obla ramena i čvrste dojke pojavljuju se otkrivene pred zabezeknutim pogledom, ali ona ne zastaje i haljina, pucajući po šavovima, otkriva vretenaste butine i kolena. Zbunjenost i prijatna jeza mešaju se dok haljina pada na zemlju. Obli bokovi, pregibi butina, maleni crni žbunić ispod pupka, sve je to tu, nadohvat rukama željnim milovanja. Trže se kada je Lavincija digla pogled na njegovo lice. Razbarušena kosa donekle sakriva široke usnice koje šapuću :
– Znam Batone kako si me oduvek gledao, znam šta si hteo. Uzmi me, samo mi vrati dete. Biću ti pseto, pratiću te gde god da pođeš, ispuniću ti svaku želju, samo mi vrati Dasantilu. – Da, želeo je njeno telo više od ičega na svetu, ali ne ovako. Zausti da to i kaže, ali ne zna kako. Oboje ćute neko vreme, a onda Lavincija naglo pada ničice.
– Molim te, molim te! – Spušta se do nje, nežno polaže ruku na njen podbradak. Oči, vlažne i tamne dižu se ka njemu. Želi da im se usne spoje. O, itekako želi. Pa ipak samo je podiže i zagrće je poderanom haljinom. Da su druga vremena uzeo bi je tu nasred sela, ali ne sada! Sada je sve drugačije.
Lagani šum tera ga da se okrene. Verzo stoji kraj njega sa isukanom sikom u ruci.
– Nije pametno da ovako nestaješ, zabrinuo sam se. – reče.
– Jesu li se ljudi smestili? – neprijatno se oseća. Kao da je njegova pohota razgolićena.
– Kako su znali i umeli. – ako Verzo nešto i sluti, to ne pokazuje.
– Slušaj, smesti ovu ženu sa ostalim izbeglicama. Vraćam se u močvaru. – kaže odsečno.
– Jesi li poludeo? Močvara vrvi od Tračanskih plaćenika! – uzvikuje Verzo.
– Neću da se raspravljam. Pines će komandovati podjednako dobro kao i ja.
Tako Baton krenu da potraži Lavincijinu kćer, ne znajući da će naći mnogo više od toga.

***

Tragovi vode ka močvari. Obećanje naslade i ljubavi, vodi ga napred, u magloviti svet. Plavičasta izmaglica se u pravcu napredovanja sve više zgušnjava . Nastavlja prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove. Nastavlja oprezno, ispitujući tlo pred sobom. Drveće oko Batona se proređuje i sve više ustupa mesto ševaru i trsticima, a magla postaje neprirodno gusta i otežava napredovanje. I dalje ima visokog rastinja, ali debala prekrivenih gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem. Kada se najzad gusti ševar otvara ka jednom proplanku dah mu zastaje. Proplanak je prekriven stotinama zmijskih telesa koja se izvijaju, prepliću i migolje u nepreglednom mnoštvu. Pa ipak to nije najveće iznenađenje.
Tu je i Dasantila. Njenu zmijama prekrivenu haljinicu jedva da razaznaje. Ona sama, međutim, nije među gmizavcima. Nepomično leži na gorostasnom oborenom deblu poviše jezivog prizora, potpuno gola. Jedna noga joj je savijena u kolenu i jedini znak da je živa su duboki udisaji koji joj ravnomerno pomeraju grudni koš. Ali nije tamo sama. Obmotano oko debla i provlačeći joj se između nogu, obujmivši tanušno telo, nad njom se nadvija jeziva glavurda zmijskog cara. Kao kruna na glavi mu blistaju četiri roga, a među jezivim očnjacima palaca račvasti jezik. Idućeg trenutka Baton zna da su ga ćilibarski žute oči ugledale.
Dasantila otvara oči i podiže se u sedeći položaj. Baton ne razaznaje čini li to sama ili ju je grdni gmizavac podigao. Vidi da se obličje gmaza ravnomerno pomera među detinjim nogama. Lavincijina kćer okreće pogled ka njemu. Kao da mu led prože dušu kad im se pogledi sretoše! Oči su joj ćilibar! A kad progovara, to nije glas deteta, nego starice.
– Baton! Vođa naroda breučkog. I njihova propast! – suviše iskustva, suviše činjenica…
– Ko si ti?! Ti nisi Dasantila! – u glasu mu se razaznaju oklevanje i strah.
– Nisam, u pravu si. Možeš me zvati Demon voda. – glas toga je spokojan. Smisao izrečenog nije.
– Šta hoćeš od mene? – Ne može prići detetu okruženom otrovnicama.
– Hoću da ti pokažem nešto. I da ti dam jedan savet. – oči se okreću ka jugu. Isprativši pogled Baton shvata da bizaran prizor pred njime okružuje čopor vukova. Skriveni su među drvećem koje okružuje proplanak i kao da nešto čekaju.
– Pogledaj ih. Osećaju pretnju u našem neobičnom ponašanju. Ne prihvataju što smo na površini. – kaže dete demon.
– O čemu govoriš? – na čelu čopora je vučica inteligentnog pogleda. Baton ne može da odvoji pogled od prelepe životinje.
– O zmiji. O simbolu i osnivaču tvoga naroda! – dok, šta god to stvorenje bilo, govori, vučicin pogled bljesnu surovošću. Čopor, koji kao da je samo to čekao, najednom se hitro pokreće. Uleću među zmije kidajući i ubijajući. Pokolj je užasan. Baton se već zapitao jesu li kurjaci imuni na otrov, kada se jedan sruši u agoniji. Najednom Dasantila se ponovo oglašava:
– Ali, oni ne žele da ubijaju gomilu. Žele cara! A ubijaće, makar po cenu istrebljenja obe vrste. – Baton skreće pogled prema devojčici koja to nije.
– To su samo zveri. Ubijaće se dok bude sveta i veka. – najednom gmaz ispušta dete.
– Misliš? Pogledaj. – zmijski car stade da se uvija oko sebe u neprestanim pokretima i kao da se smanjuje sve više i više. Najzad devojčica ga uze u ruke, ustaje i pokreće se prema krupnoj vučici. Zmije joj se uklanjaju ispod nogu, a vukovi zastaju. Vučica lagano polazi prema njoj. Kada se susretoše, dete pruža ruke prema zveri. Ova dohvata gmizavca i u trenu ga raskida na komade. Zatim se okreće i polazi ka drveću. Čitav čopor kreće za njom i najzad vukovi nestadoše u rastinju. Zmije stadoše da se okupljaju oko nage devojčice. Pogledi im se ponovo sreću.
– Dovoljno je predati im vođu i narod je pošteđen uništenja. Razmisli o ovome što si video. – Baton jasno zapaža da se nalaze kraj vode u senci vrbe.
Idućeg trenutka krhko telašce se protresa i dete ga gleda drugačijim pogledom. Pogledom prepunim straha. Oči devojčice su tamne i širom rastvorene. Detinja usta se otvaraju da vrisnu istoga trenutka kada se stotine otrovnih zuba zarivaju u uzdrhtalo telašce. Tamo kraj vode, podno vrbe. Baton skamenjen posmatra kako se zmije povlače i jedna po jedna nestaju u ševaru dok devojčica pada na tlo. Kada se pokreće, već je prekasno. Dete još uvek dahće, ali ni mnogo snažniji čovek ne bi mogao preživeti toliko zmijskih ujeda. Podiže je i kreće ka selu.
Lavincijino lelekanje ne razume. Spušta leš pred njene noge i ostavlja je za sobom. Kao u bunilu pridružuje se svojim ljudima i provodi dan ne obraćajući se nikome.

***

Nedeljama potom, Baton predvodi vojskum bežeći pred Rimljanima i Tračanima. Nedeljama prolazi kroz smrad leševa po spaljenim selima. Boleštine i glad pomorili su gotovo sve što je neprijatelju promaklo. Svake noći u snove mu dolazi Dasantila. Svake noći sanja vukove.
Najzad donosi odluku. Glasnik je odaslan u tajnosti i dogovor sa Tiberijem ostaje tajna. Sve dok Baton nije predao Pinesa i ugovorio predaju.

***

Dok ga vode tamo do vode, podno vrbe, zna da će njegov narod živeti.
Ono što ne zna je da će se reka na čijoj je obali našao smrt jednom zvati Bosna.