*
Za Josifa Brodskog “Poezija je vrhunski domet jezika“ a pisanje poezije “uvežbavanje smrti“.
*
Da li se mehanizmom sličnosti i razlika može odrediti unutrašnja struktura jezika u signalističkom delu?
*
Ka nemišljivom i neizrecivom.
*
U semantičkim čvorovima signalističkog teksta.
*
Srž apejronističke pesme – ono što se neposredno ne imenuje.
*
Iz značenjskih osnova u strukturi signalističkog dela.
*
Može li postojati znakovni sistem bez znakova?
*
Vidovitost apejronističke pesme.
*
Za Malarmea pesničko stvaranje je jedan slobodan čin bacanje kocke sa neizvesnim ishodom koji “nikada neće ukinuti Slučaj“.
*
Sudari reči – rađanje neuhvatljivog bića pesme.
*
Izvorni paradoksi u stohastičkoj poeziji.
*
Složenost funkcionalnih elemenata signalističkog dela.
*
Od racionalnog, po Bašlaru, ka oniričkom racionalizmu.
*
Imaginativni supstancijalitet apejronističke pesme.
*
Tamo gde će se roditi i svet i reč.
*
Pronaći reč za ono što nije stvarno.
*
Značenjska virtuelnost poetskog govora.
*
Nedovršen svet – nedovršena reč.
*
Totalitet jezičkog imenovanja poistovećen sa granicama duha.
*
Da li je ono što je jednom označeno nepromenljivo i apsolutno?
*
Poricati reč – poricati pesmu.
*
Nepresušna moć govora.
*
Reč vraćena svom pratemelju, svom iskonu.
*
Izvorno neizrečje apejronističke pesme.
*
Za Viktora Šklovskog sadržaj književnog dela jednak je sumi njegovih stilskih postupaka.
*
Signalistička pesma izvan granica jezičke određenosti.
*
Kako otvoriti transcendentalno vrelo pesme.
*
Nemuštost zapretanog bića pesme.
*
Kako jezički artikulisati eksplozivne slike stohastičke pesme?
*
Dihotomija između znakova i stvari.
*
Gravitacione sile značenjskih žarišta apejronističke pesme.
*
Shema komunikacionog akta po Romanu Jakobsonu:
*
Da li u osnovi svakog govora imamo akt komunikacije?
*
Značenje reči – odnos uzajamnog evociranja između imena i reči.
*
Znak je osnova. Tekst se gradi od znakova.
*
Iz razbijene slike sveta.
*
Šta bi to bila samovolja značenjskog?
*
Ne ograničavati autonomiju reči.
*
Prema Lotmanu u poeziji verbalni tekst, sastavljen od pojedinačnih reči-znakova, počinje da se ponaša kao nedeljiv ikonički znak-tekst.
*
Konkretna poezija je sinteza dve izražajne tendencije vizuelne i verbalne.
*
Poetička vizija iz odsustva govornog teksta.
*
U vizuelnoj poeziji uzajamno prožimanje dva semiotička sistema.
*
Kada reči počinju da se ponašaju kao slike?
*
Raznovrsnost semiotičke igre u konkretnoj poeziji.
*
Ritam “rasprskavanja jezika“ u apejronističkoj pesmi.
*
Apstraktna priroda smisla reči.
*
Polisemija – višestruko značenje jedne reči u poetskom govoru.
*
Da li su semantičke i pragmatičke funkcije osnovno svojstvo jezika?
*
Oblikovanje jezičkog gradiva u apejronističkoj poeziji.
*
Hegelovo „lukavstvo uma“.
*
Bezmerni govor pesme.
*
Ka apsolutnom znaku.
*
Kakva je priroda znakovnog sistema?
*
“Svaki grafem je u svojoj biti testamentaran.“
(Žak Derida)
*
Oblikotvorna funkcija apejronističkog poetskog tkanja.
*
Unutrašnji obzor pesme.
*
Poetska objektivacija sveta u fenomenološkoj pesmi.
*
Reč otkriva svet.
*
Za Merlo-Pontija „reč je eksces naše egzistencije“.
*
Žudnja pesničke reči da uvek bude nova i nepredvidljiva.
*
Nova jezička i ritmička struktura stiha u apejronizmu.
*
„Srpski jezik je strahovito konkretan i neiskazano trpan.“
(Vinaver)
*
Iz dvostruke prirode jezičkog znaka.
*
Govor pesme traži odgovor.
*
Signalistička pesma – aktivni jezički i znakovni medij gde se utelovljuje poetska struktura i poetsko značenje.
*
„Sve što jest, jest ili u sebi ili u nečem drugom.
Ono što se ne može shvatiti pomoću drugoga, mora se shvatiti samo sobom.“
(Spinoza)
*
Unutrašnja poetika – poetika jezičkog ritma.
*
Ka nesputanoj slobodi koja obeležava i podstiče stvaralački čin.
*
Izvan i iznad humanističke ideje antrapocentralizma.
*
Tehnološka, fenomenološka i šatrovačka poezija oslobađaju jezik njegove idealističko-metafizičke dimenzije.
*
Signalizam je otvorio sasvim nove, drugačije, radikalno inovativne puteve i mogućnosti u srpskoj književnosti i umetnosti.
*
Težnja za potpunom dezideologizacijom umetnosti.
*
Slediti sebe, slediti osvojenu slobodu.
*
Ništa ne može sprečiti pesnika da stremi ka Nemogućem.
*
Biti rušilac i graditelj (utemeljnik) istovremeno.
*
Pesma – jedan od načina da se osvetli čovekov univerzum.
*
Snažni ironički destruktivizam aleatorne i tehnološke pesme.
*
Drama antropocentrizma u savremenoj umetnosti.
*
“Dakle Jedno bi bilo različito od drugih stvari.“
(Platon)
*
Sačuvati slobodu svoga Ja.
*
Nadgrađujući osnovu poetskog mimezisa.
*
Da li je povratak na imanentne i univerzalne premise subjektivizma i humanizma, zaista, povratak poeziji.
*
U kojoj meri inovativni radikalizam može sputati umetnika?
*
Odnos prema predmetnoj stvarnosti u aleatornoj poeziji.
*
Presna (sirova) stvarnost šatrovačke pesme (proze).
*
“Reč je strahota. Ne možete je omirisati.“
(L. F. Selin)
*
Egzistencijalni empirizam šatrovačke pesme (proze).
*
Spontana identifikacija pesme i pesnika.
*
Šta bi to bio “fetišizam pitanja“ – iz/govora?
*
Nepredvidljivi tokovi pesnikove kreativne energije.
*
Ontološka neposrednost gestualne pesme.
*
Na tragu Malarmeovske SVE KNjIGE.
*
Brisani prostor jezičkog iskušavanja.
*
Kada Ništavilo može da propeva?
*
Iz ponora-bezglasja zov zatomljene pesme.
*
Zaslepljen belinom praznog lista hartije.
*
Strast za pisanjem – strast za delovanjem.
*
Višesmernost signalističke komunikacije.
*
Disprezija aleatorne i stohastičke pesme.
*
“Sanjam svoje neprobudljive snove.“
(Aleksandar Vučo)
*
Blagotvorno iskustvo govora.
*
Uvek biti u blizini izvora.
*
Šta bi to bila “ontologija nemišljenog“?
*
Skrivena osnova poetskog govora.
*
Tekst se, po Lotmanu, gradi kao „vanvremenska struktura na nivou jezika“.
*
Pesništvo iznad filozofske refleksije.
*
Gde je skriveno autentično biće pesme?
*
Otvorenost i nedovršenost pesme.
*
Izražajnost i smisao znaka i slike u signalističkoj vizuelnoj poeziji.
*
Paradoksi poetskog govora.
*
Reč poseduje iskonsku žudnju da se održi i produži.
*
Poezija je za Apolinera “večno obnavljanje nas samih“.
*
Bliskost signalističkog pesništva sa svakom inovativnom jezičkom intencijom.
*
Nepresušna dinamika apejronističke pesme.
*
Da li je pesnička reč isključivo „jednokratna“ i „monološka“?
*
U signalizmu je osporena Bahtinova tvrdnja da je „ideja mnoštva jezičkih svetova, koji bi bili podjednako osmišljeni i izražajni, organski nedostupna poetskom stilu“.
*
Vizuelna poezija – težnja ka univerzalnoj komunikaciji.
*
Kako pesnička reč ostvaruje svoju značenjsku punoću i smisao?
*
Pesma je uvek nešto šire i dublje od onog što govori.
*
Otkrivalački dar pesničke reči.
*
„Pesma se pravi.“
(Gotfrid Ben)
*
Jezik o jeziku – metajezik.
*
Pesma i redukcija semantičke moći reči.
*
Kako poezija postaje svesna svoje jezičke dimenzije.
*
Šta znači jezička magija?
*
Šta je to jezičko jedinstvo reči?
*
Koja je to realna spona između reči i stvari?
*
Šta bi sve moglo da stoji iznad jezičkog izraza?
*
Stvari savladane rečima.
*
Izmenjena sintaksa signalističke pesme.
*
Značenjska punoća i eksplozivnost apejronističke pesme.
*
Pesnik omađijan evokacionom moći reči.
*
Rađanje – izvorno značenje grčke reči poiesis.
*
Reči iznikle iz duha jezika.
*
Odsutnost stvari – istinitost reči.
*
„Postoje razne vrste očiju. Čak i Sfinga ima oči: prema tome, ima raznih vrsta `istine`: prema tome ne postoji istina.“
(Niče)
*
Fonička pesma – na ivici jezika.
*
Sintagmatska dimenzija jezika.
*
„Poezija se proteže na semantičke i znakovne strukture.“
(Valeri)
*
Semantička polja – asocijativni nizovi reči u signalističkoj pesmi.
*
Signalistička poezija i lingvistička stvarnost.
*
Za Vitgenštajna subjekt nije ništa drugo do jezik koji iz njega govori.
*
Ludička struktura jezika u apejronističkoj pesmi.
*
Gestualna i objekt poezija – pesnički oblici koji napuštaju knjigu.
*
Značenjski kontekst gestualne pesme i pokušaj njegove interpretacije.
*
Asocijativni ludizam glavna odlika stohastičke poezije.
*
“Nek označeno bude izvorno i bitno…“
(Žak Derida)
*
Smisaona enigmatičnost apejronističke poezije.
*
Značenjska zapažanja aleatorne pesme.
*
Kreativno oblikovanje jezika i znaka u signalističkom delu.
*
Verbalni i zvučni sled foničke pesme.
*
Za Romana Jakobsona „jezik nije posrednik samo pri interpersonalnoj već i pri intrapersonalnoj komunikaciji“.
*
Različiti oblici „unutrašnjeg jezika“.
*
Da li je za čoveka jezik jedino sredstvo komunikacije?
*
“Informacija je manje ono što je rečeno, ona je više ono što može biti rečeno.“
(Umberto Eko)
*
Pesma – irealna stvarnost i poništavanje vremena.