Nezgodno, tugaljivo, „škakljivo“ pitanje – „Mama, kaži mi ko je moj tata?!“
Ovo pitanje, moglo bi, sa punim pravom, da postavi svako treće dete jer toliko testiranih osoba u Institutu – nisu očevi svoje dece!
Institut za sudsku medicinu u Beogradu godišnje obavi blizu 250 analiza-testova spornog očinstva.
Brojke su „činjenične“: gotovo 80 testiranih DNK-analizom dobije rezultat da nije otac – da nije ON – već neko DRUGI!
To je svaki treći muškarac od onih koji su se prijavili na svoj zahtev na testiranje! A to je, godišnje, i oko 100 veštačenja po odredbi Suda, a ostala su prema privatnim zahtevima-molbama stranaka; koštaju između 12.000 i 60.000 dinara…
Da je DNK analiza veoma pouzdan metod za utvrđivanje očinstva, slučajno sam, gotovo, u gluvo doba noći, saznao iz večernjih novina koje sam pokupio na sedištu gradskog autobusa…
Kasno sam ušao u autobus. Prijatelj, s posla, napunio me je vegetarijanskim sendvičima i nalio vinom. On voli da se pokaže. Sam živi, žena ga je napustila. Izdaje dve sobe a on stanuje u kuhinji. Odlični su mu prihodi, a voli da se isprsi i istroši. Nisam mogao da mu zamerim, svako je gospodar svojih para. Nije mi neki velik prijatelj, zajedno pušimo kraj zida. U firmi je poznat po tom što je stalno na dijeti, pazi na liniju. On obožava guste tamne čorbe s povrćem, pavlakom i posnim mesom, a objašnjava rečima: ni Bog ne posti svaki dan! To je jedno. Drugo, poznat je što, malo-malo, izgubi svoj svežanj ključeva. I svi u firmi znaju da su mu ključevi zapali u postavu, samo on ne zna! On je dobar, nije dosadan. Ume da ćuti, a, kad zatreba, govori kao Demosten. Svima našima počivšima, on je održao posmrtan govor. Iz glave, samo jednom-dvaput pogleda u koncept. Ponekad mi pozajmi za loto, uredno vratim. Ponudio mi je da ponesem nekoliko sendviča ženi i sinu što sam odbio, nije uobičajeno. Ne volim da nešto nosim, navikao sam da su mi ruke slobodne kad sam van kuće…
Onda taj članak o DNK na srednjim stranama, baš me je „uhvatio“. Da mi je o tom metodu pričao neki poznanik, ne bih ga slušao: dosadna tema koja me ne interesuje. Ali sam u novinama, ipak, pažljivo pročitao ceo članak da „utucam“ vreme. Novinar je lepo obradio temu a i stil mu je dobar: nijednom nije napisao „na našim prostorima“, „definitivno“ i „puno vas volim“! Kad sam izlazio na svojoj stanici, novine sam ostavio na istom sedištu gde sam ih našao…
I tad sam se setio! Odjednom!
Kao da me je neko mlatnuo drvenim čekićem!
Kako, zašto, ne bih umeo da kažem. Jednostavno, nisam, više, mogao da ne mislim o tom… „Izronila“ je sumnja…
Pod uticajem onog članka iz novina, to je sigurno…
Radilo se o delu telefonskog razgovora moje žene i nekog „s druge strane žice“. To se desilo pre dva dana. Ona je rekla:
„E, to ne zna ni njegov sin!“
„Čiji“ sin?! I šta, to, „ne zna“?!
Zašto nije rekla „naš sin“ ili, samo, Sredoje?!…
„Njegov sin!“…
„E, to ne zna ni njegov sin!“…
A, tek, to „E“ na početku, glas koji joj se, očigledno, omakao, tako sam zaključio, sumnjiv je!…
I, gle, sad, taj metod DNK, u stanju je da uveri muškarce da li su očevi svoje dece. Samo treba imati para i lako se dokaže pomoću hemije, matematike i, valjda, elektronskog mikroskopa…
Koliko? Koja je suma navedena? Ako je prevelika, zapitao sam se da li može na rate…
Pokušavao sam da se setim ali cifra je izvetrila. A novine nisam uzeo jer nisu bile moje. Baš šteta, odmah sam mogao da ocenim svoju novčanu sposobnost, mogu li se upustiti u tu skupu avanturu ili je zaobići… Pa i da nije moj sin, vrlo važno, niko, to, ne može znati… Toliko dece pogrešno govore „tata“!
Čudno, otkako sam o tom počeo da razmišljam, kao da je neki drugi čovek koračao mojim nogama! Ja sam gore, a dole! Kao da je onaj koji je pročitao članak u novinama stajao ispred mene, sadašnjeg mene i ispitivački me odmeravao šta ću da preduzmem!… A ja sam se, smešno, okretao oko sebe! U smislu gde sam se našao!… Smušeno, ali, tako sam se osećao.
Zastao sam ispred svoje zgrade da bih sabrao misli… Dok nešto u sebi ne raščistim, nisam hteo da pogledam u oči ni ženi ni Sredoju… Pa, pobogu, ipak sam ja „glava porodice“, neke stvari se ne mogu, tek, tako, „lomiti preko kolena“!…
U vreme kad sam „pošao“ sa ženom, imala je, čak, tri veze. Jedna je bila skoro prekinuta, a dve su bile u toku, navodno, labave, ali… kad padne veče, nema labavo! To što sam ih ja, obojicu, pobedio jer nisam imao zaliske, ne mora da znači da su oni, skupa, ili pojedinačno, sve izgubili, možda je neko od njih „ostavio zalog“, Sredoja! Koji je, gle, i to se uklapa u sumnju što je „kvasala“, rođen u sedmom mesecu trudnoće, možda dve-tri sedmice više! Osim tog, Sredoje je plav, ja izrazito crn a žena riđa, pegava! I to može biti dokaz! „E, to ne zna ni njegov sin!“ Čiji sin?!… Onog prvog, drugog, trećeg… ili, avaj, moj?!…
Ne, neću se popeti u stan. A onda mi misli odoše na drugi članak iz onih novina, neku priču, baš čudnu, „uvrnutu“… Ne sećam se naslova, ali početka… kao da ga sad čitam… „Početkom zime, vučen prebrzim tempom života velegrada, upadoh, iznenada, u šaht!
Opsovah, po balkanski, još bolje, po srpski! U šahtu nema telefona da pozovem pomoć, u tom smo tanki! Ali ‘gradski oci’ su obećali u izbornoj kampanji: biće bolje…“
U nastavku priče, otkrio sam da je to, u stvari, početak „pisanije“ koju neki pisac piše da bi je poslao na konkurs… To mi se učinilo dosadno pa sam se vratio na onaj članak o DNK. I eto, mene, ponovo čitam ono što sam već čitao i kao razmišljam, počeo sam da sumnjam, to mi je jasno, a šta razmišljam, ne znam jer osećam nekakav umor i težinu u kapcima… Pa, dobro, činjenice su tu, šta… šta… Ponovo se vraćam na ono ranije. Ne mogu a da ne nastavim onu priču o čoveku koji je upao u šaht… Glupo, ali, interesuje me, to svakom može da se desi, može i meni ako budem neoprezan… U priči je pisalo… „Nije prošlo ni čitavo popodne, jedan starac me, iznad moje glave, prekori što nisam pazio kud idem, ne bih upao.
– Pa šta sad?! – upitah, malo je reći nervozno.
– Sad je gotovo, upao si! – Pa ode…
Hm, počinjem da se osećam kao u „nebranom grožđu“. Čas članak o DNK, čas priča o onom zlosrećniku u šahtu. Upao je i tamo je! Baš mi ga je žao. Gore nego da se zaglavio u liftu, mada, ako se neko zaglavi, noću, ili se zaglavi zato što nestane struje, onda… onda, bogami…
Ne, neću se popeti na svoj sprat…
Iako je gluvo doba no…
Otići ću, taksijem, do depoa, znam gde je „spavaonica“ mog autobusa, čak na Karaburmi, samo treba preskočiti ogra…
Pošto više nije bilo gradskog prevoza, otišao sam do ivice trotoara i pokušao da „ulovim“ neki taksi… Moram da pročitam onaj članak, inače, sutra bih morao da idem u redakciju…
Kad, gle, znoj me je oblio kad sam shvatio da sam u krevetu! Zar sam spavao?! Ne sećam se da sam se popeo u svoj stan! Sve je, to, zbog onog vina…
Odlazim u kupatilo da se umijem. Umivam se i perem zube. Dva-tri češlja kroz kosu… Otići ću u depo pa puklo kud puklo!
I, ponovo, ona priča o čoveku u šahtu, navire… Čovek koji piše u prvom licu, nastavlja svoju priču… Kaže… „Ni ovo nije loše, zaključih: uveo sam novo lice, ima i dijaloga, sve kratko, sažeto, čak sam udario čvrgu ironiji, a neizvesnost, šta će biti sa mnom, ostala je. Reših da početak ove priče pokažem prijatelju… ali prvo da malo prezalogajim, inspiracija me je iscrpla, početak priče mi uvek odnese mnogo kalorija. Kad sam smirio želudac, odneo sam priču prijatelju, on je neki vajni kritičar: napisao je 17 knjiga kritika a još nije postao slavan! Ja bih, da sam na njegovom mestu, odustao već na desetoj! Ali, svako ima svoj put…
– Šta ti je ovo? – upita.
– Priča, zapravo početak satirične priče.
– To vidim, nisam ćorav, ali zašto si je započeo, to je važno. SMISAO! Dakle, zašto?
– To je priča za konkurs. Nadam se da će biti zapažena, možda i nagr(a)đena.
On se nasmeja.
– Hm, svi vi, početnici ste isti: čim umočite pero kokoške, odmah mislite na nagradu!… Imaš, brate, mnogo grešaka… „Iznenada upao u šaht“! Briši „iznenada“, niko ne upada znajući unapred… razumeš?!… „Vučen prebrzim tempom života velegrada“! Ti nekog imitiraš?!
– Misliš na R. Domanovića?
– Ne, mislim na sebe, ja tako pišem… to je moj stil… Plati 250 dinara pa može da ostane!
Platih, žao mi bilo lepe slike: kaskam dok me tempo vuče u šaht!
I tako, ostade mi početak, popravljen, umiven… a kad dođoh kući, nastavih svoju priču za konkurs…“
Ako se ovako nastavi, pomislih, nikad neću otići u depo po one novine! Treba „spustiti loptu“!… Pa mi pamet, opet, ode na ženu i na mogućnost da mi je podvalila i podmetnula dete! Neću se, više, vraćati na tu glupu priču za konkurs, tim pre što… što…
Pa da, sumnja je sumnja, ne treba ni sumnjati da sam, nesumnjivo, posumnjao, jasno kao dan!…
I, tako, stojim, čekam, vrtim dugmad… nadam se da ću, do jutra, „uhvatiti“ neki zalutao taksi i odvesti se do depoa…
Naišao je taksi i ja sam se odvezao do depoa.
Napravio sam dva kruga oko ogromnog autobuskog placa veličine Pentagona i odabrao najpogodnije mesto da preskočim preko visoke žice rizikujući da ljosnem na leđa ili nos. Ne, ne sanjam, sve mi polazi za rukom. Lako sam pronašao „svoj“ autobus po ljubičastoj reklami za dezodorans koju je dizajner isprskao preko nekoliko prozora. Večernje novine, bile su na mestu gde sam ih ostavio… Velik kamen, pao mi je sa srca… Uspeo sam, a ne sanjam! Štipnuo sam se za obraz, za svaki slučaj… Budan!…
Kad sam se vratio u stan, žena je ustala i čudila se što sam došao toliko kasno. Iz ovog zaključih da me nije videla kad sam dolazio prvi put. Sredoje je gledao noćnu košarku na TV i nije ni podigao glavu da pozdravi oca… Oca?!… To ćemo, tek, videti… zaključio sam s „unutrašnjim osmehom“… U krevetu sam otvorio novine…
„Genetički materijal se nasleđuje od bioloških roditelja. Utvrđivanje očinstva i srodstva u DNK-centru se bazira na poređenju DNK-profila osoba koje se testiraju. Test podrazumeva i odgovarajuće biostatističke proračune“ – pisalo je na početku članka…
Aha, tako je, to… Ono što je on dobio od svog oca, to, isto, on predaje svom sinu, i tako redom! Od Adama do Sredoja! Kao nekakav zaštitan Božji znak prepoznavanja. Kukavica može podmetnuti jaje u tuđe gnezdo, ali, uvek će biti njeno, ne senice, vrane ili slavuja! Sve se, to, otkrije pomoću odgovarajućih proračuna, a, zna se, matematika ne laže!…
„Očinstvo se može utvrditi i prenatalno, odnosno pre rođenja bebe, iz uzoraka horiona ili amniona (plodove vode)“ – znači, da je, to, proveravao kad je žena bila trudna, ne bi morao da se njom oženi jer niko nije lud da gaji tuđe dete!…
„Rezultati dobijeni u DNK-centru su validni (važeći) na Sudu a za same analize su odgovorni stručnjaci koji su upisani u Registar stalnih sudskih veštaka i koji su dosad obavili preko 500 sudskih veštačenja“ – pisalo je, dalje, što me je, dodatno, ohrabrilo da svoju zamisao dovedem do kraja, do rezultata: DA, NE, MOŽDA!… Setio sam se, od nekog prijatelja, davno, čuo sam i za tu mogućnost. Molio sam Boga da ne bude „MOŽDA“!… Kad je „dža“, nek je „bu“! „Kom opanci, kom…“
To sam završio… Laf sam ja, ma, Evgenije!… Napoleon je mogao da diktira 4… i, slovima: četiri… pisma!… valjda, ja, mogu da sedim na dve stolice, uprkos vinu koje još osećam…
Opet zaželeh da vidim nastavak one dosadne priče za konkurs… Otvorih stranu u novinama… „Sedim u šahtu, nemam prava da se ljutim, nisam slomio nogu, ruku, glavu… sve mi je, Bogu hvala, na mestu… samo što sam izgubio slobodu kretanja… Nije šaht ni predubok, ne, uopšte ne, tako je i kopan da se čovek samo ugruva, a da ne može da izađe…
Početkom sledeće nedelje, naiđe neki čovek s hamburgerom (ma ni krastavče da ponudi!) i zainteresova se šta tu, dole, radim.
Objasnio sam. I dodao:
– Šta da radim, ne mogu napolje, sam?
– Stisni zube i trpi! – odlučno će on. – Život je borba!
Pa ode…“
Objasnio sam prijatelju dokle sam stao s pričom. Zapanjio se da sam još uvek u šahtu!
– Tapkaš u mestu (ovde je, u direktnom obraćanju, izgovorio moje ime koje, zbog anonimnosti konkursa, ne smem da navedem). – Nego, što pre iz tog šahta!
– Ali, onda, neću moći da zadovoljim propozicije konkursa, 5 strana! Treba, to, popuniti! Zato ostajem u šahtu, moram, neko će se već smilovati!
On odmahnu rukom i reče da mu više ne dosađujem.
A ja, zna se… pero u šake, Žiri čeka…
„Desetak dana kasnije, naiđe jedan moj blizak prijatelj, a bili smo i u nekom daljem srodstvu, naime, bio je kum moje mlađe deverične, sestre od tetke moje strine čiji je prvi muž (a udavila… pardon!… udavala se tri puta) bio treći teča gledano po ženskoj liniji, a čiča po muškoj. On se začudi što sam još uvek u šahtu, svi, kaže, o meni pričaju, već se raščulo…
– Kako, znate?! Pa što me ne izvlačite, odavde?!
– Hm, kad bi ti, samo, znao u kakvim smo mi… gore… To što si u šahtu, to je… A kako ti je dole, je li ti tesno?…
Kanu mi suza, grlo mi se steže, rame me žignu…
– Pa, nema baš previše komocije… A i hladno je.
– To nek te ne čudi: ovamo, gore, kod nas, zima je…“
Poželeh da ponovo čujem mišljenje onog svog prijatelja-kritičara, pa nek se ljuti koliko hoće. Išao sam nogu pred nogu, pa brže, sve brže i brže… kad… o, znam da nećete poverovati, ali!… upadoh u šaht!!!
– Nazdravlje! – pisnuh. – Sad sam se usosio! K’o niko!… Glavni junak u šahtu, ja u šahtu! Kao u priči!… Sva sreća što sam upao u onaj isti šaht, u kom je bio moj junac, pa se, budući da smo bili u istom šahtu, stopih s njim, poistovetih se, više ne moram da pišem priču, sam život će je pisati… da… lje… d… a… lj… e…“
Čitajući novinsku priču, iako sam je proglasio dosadnom, osetih da me, ipak, nešto „vuče“ dok je čitam. Vuče, vuče… neću, valjda, i ja upasti u šaht! Nisam tačno znao šta je, to, ali, osetih da ima u njoj nešto ljudsko, sudbinsko: glavni junak priče je u „nebranom grožđu“, to jest, u šahtu… Pa, eto, i meni se, nešto slično dešava, i za mene bi, neko, da opisuje moju sadašnjost, mogao da napiše, dabome, zbog uverljivosti, u prvom licu: Vučen prebrzim tempom života velegrada, iznenada posumnjah u očinstvo! I kao što junaka ove priče „poteže“ (kao da je marioneta!) pisac svojim perom, pa, makar, i perom kokoške a ne labuda, tako, isto, možda, Tvorac, nevidljivim koncem „poteže“ i mene!… i mene!…
Da Sredoje nije moj sin, vrlo je moguće!…
Nema nijednu moju uzrečicu. Nijedan gest nije nasledio od mene. Dok sam ja brz, Sredoje je spor. Sredoje voli slatko, a ja slano, kiselo i ljuto. Moj idol je bila Merilin Monro, a Sredoju onaj Švarceneger. Ma… sav je bio na… na… na majku… i… i… sušta suprotnost meni! Kako, to, da ništa ne „povuče“ na mene, majku mu, već…
Čak i u nekim nevažnim sitnicama… mada nema važnih jer onda ne bi bile sitnice!… pronalazio sam pouzdane znake da mi Sredoje nije sin.
Na primer, žena je uvek stavljala Sredoja ispred mene, ne, samo, kad je bio mali već i sad kad je gotov čovek! Uvek je, Sredoju, prvo sipala, uvek je, Sredoje, prvi išao u kupatilo, uvek je, Sredoje, dobijao bolji krevet na letovanju! Da, jasno je, htela je, na taj način, da mu nadoknadi pažnju neprisutnog oca! Ona, Sredoje i taj Sredojev skriven otac, to je, po mom osećanju, bio trio, a ja, samo, uljez, „mufljuz“, „levo smetalo“, „otac-paravan“, „činovnički otac“!…
A bilo je i drugih dokaza… ili „dokaza“… videćemo!
Na primer, s imenom…
Kad je došao onaj dan da ga prijave u Opštini, izbila je velika svađa. Ona je htela da se zove Sredoje, a ja Milan kao moj deda. Ne, Sredoje, i samo Sredoje! Zašto Sredoje?! Eto, tako, što mi se sviđa!… Pa, nije čudno, iz ove pameti, jasno je: njegov otac se zvao Sredoje, inače, zašto bi neko davao to ime detetu, tek, onako! Kakav Sredoje, pa nije srednji sin da bude Sredoje! I niko ne može biti Sredoje pre trećeg sina ili deteta!… Bogami, pao je i šamar, i, to, vruć, žena se valjala po kuhinjskom betonu, vriskala, pomodrela, drhtala!… Zar bi se, da nema nekog velikog razloga, dovela u takvo stanje da sam, već, pomišljao da pozovem hitnu pomoć! Bolje što nisam, samo bih se obrukao!…
„DNK analiza je jedini pouzdan i vrlo precizan test za utvrđivanje očinstva, odnosno bližeg i daljeg srodstva“ – ponovo se vratih na početak članka. Zapitah se, koliko je „precizan“. Od tog je, zavisilo, sve. Ako me ne zadovolji procenat tačnosti, odustaću! Ništa, neću, otprilike! Pa, nemam ja para za bacanje, za, tamo, neke… Ali me je zapanjila brojka koju sam pročitao: 99,99 %!… Nema vrdanja!… Tako pronalaze i one nesavesne očeve koji beže od plaćanja alimentacije!…
Jednom, kad je Sredoje bio mali, letovali smo u Povlji, na Braču… Lepo mestašce kao za osuđene na progonstvo! S prozora njihove malene sobice, sve u plavom, mogla se videti „Porozina“, brodić-starudija koji je redovno uplovljavao u luku s neobično dubokom modroplavom bojom vode. Ne, tu nikad neću zaplivati! Te noći, bolje reći, već, zore, nešto me je probudilo, Sredoje je spavao na pomoćnom ležaju, a žena nije bilo u sobi! To me je veoma iznenadilo jer se žena plašila zmija i pomrčine, a, tad, još nije bilo sasvim svanulo… Izašao sam iz sobe i potražio je… Ugledao sam je kako, na dvadesetak metara, na kamenjaru, sedi i nešto čita. Šta je čitala, u polumraku, nikad nisam saznao. Mora da je to bilo pismo Sredojevog oca, pismo koje je krišom i daleko od mene, čitala. Pa da, sigurno je pismo iscepala na listiće i bacila u more da ih odnesu jadranski talasi!…
„Genetički materijal se nasleđuje od bioloških roditelja. Kod utvrđivanja očinstva, DNK profil deteta se poredi s DNK-profilom potencijalnog oca. Preciznost ovog testa se povećava ukoliko se uradi i DNK profil majke“ – ne, ženu ću zaobići!…
„Pored očinstva, DNK-analizom se može utvrditi bliže i dalje srodstvo (braća, sestre, babe, dede, tetke, stričevi). Moguće je utvrditi i dalje srodstvo po muškoj ili ženskoj liniji“ – to otpada, meni je cilj Sredoje… Dalje, nailazim na druge detalje…
„Uzorak koji se najčešće koristi za analizu DNK je bris bukalne sluznice (bris unutrašnje strane obraza). Može se koristiti i drugi biološki materijal: dlake, krv, opušak…“ – pročitao sam i ponovo se začudio nauci. Jednom sam čuo da je i četkica za zube sasvim dovoljna da se uzme „uzorak“ za taj DNK! Uzeću Sredojevu četkicu za pranje zuba, neće saznati. Četkicu ću, posle ispitivanja, vratiti na mesto. Ili ću mu kupiti istu takvu da ne bi nadigao dreku!…
Najzad, tu je i cena…
„Utvrđivanje očinstva poređenjem DNK-profila deteta i potencijalnog oca je 24.000 dinara“ – što je, za moj džeparac, mnogo, ali, imam, ja, na skrivenom mestu, u podrumu, malo para-crkavice koju sam godinama štedeo, taman da pokrijem troškove…
„Ukoliko se, radi veće preciznosti rezultata, dostavi i uzorak majke, košta, još, po 6.000 dinara“ – otpada, morao bih se uzajmiti, a „dug je loš drug“!…
– Zašto nisi večerao? – ušla je žena…
Opet sam izgubio pojam o vremenu… Šta se, to, dešava?!…
– Nisam gladan – iskreno sam odgovorio jer mi nije bilo ni do čeg; sumnja je, već, „brala plodove“; možda „crv sumnje“… „crv“ koji će se, u „danima i noćima“ koji dolaze, pretvoriti u „zmiju“, „krokodila“, „zmaja“… trujući mi, prvo, sate a, posle, minute!… Sumnja će mi zagorčati život, hoće, bogami, a treba biti jak i postojan u ideji i njenom ost…
– A šta, to, Budo, čitaš?…
I, gle, kao da mi sam Bog prišapnu: ja joj pružih novine, onu otvorenu stranicu o DNK!… Ne s pričom o šahtu, već…
Žena je pogledala, pročitala naslov, uzela novine i izašla iz sobe… Aha!… Tu smo!… Po posledicama se prepoznaju uzroci, a, ovde, jasno je kao… kao… d…
Nikad te novine više nisam pronašao: „pojela maca“! Zar to nije dokaz, bolji od DNK!… Gde su novine?!… Gde si ih ostavila?!… Šta te briga, trebaju mi, hteo sam da rešim ukrštene reči… Aha, reči!… I rečice!… „Rečice sumnje“ koje su, već, nadošle i teku u Savu i Dunav, pa, samo, valjaju… valjaju…
– A šta je tati? – pitao je Sredoje kad smo, sutradan, bili za stolom.
– Pitaj ga – grubo je odgovorila njegova majka.
„Majka je uvek sigurna, a otac nije!“ – znali su, još, Stari Latini! A, uopšte, nisu bili glup narod! Zašto su propali, to, samo, Bog, sveti, zna!…
Ćutao sam, smatrao sam da je pametnije…
A „stvar“ je počela da se „odmotava“… U glavi… Prvo u glavi – pa u nogama…
U međuvremenu, „vrteo“ mi se i podatak „u vezi“ Suda i suđenja… Pisalo je…
„Izdavanje nalaza s mišljenjem za Sud (s potpisom i pečatom sudskog veštaka) se naplaćuje dodatnih 4.000 dinara“ – dotle, siguran sam, neću ići. Ne, i ne! Ne želim da od života napravim pakao! Ni sebi, ni ženi, ni Sredoju! Vrlo važno i da mi nije sin! Toliko je očeva, to jest „očeva“ koji nikad neće saznati istinu! To su one žene-kukavice koje podmeću decu šmokljanima kao što sam ja! Ali, Sud, ne! Neće biti potrebne još te dodatne 4.000 dinara! Ja hoću, ja sam rešio i tačka. Ništa zvanično neću preduzeti. Hoću, samo, da znam istinu, za sebe, ništa drugo…
Sutradan, čudno, kupio sam iste one večernje novine. I, još čudnije, našao sam nastavak onog članka. Pitanja i odgovori! Ma kao da su mene poslušali, ima, još, pametnih urednika…
Ovo sam pročitao, od početka do kraja…
„Kako funkcioniše Test očinstva?…
Dete nasleđuje jednu polovinu genetičkog materijala od majke, a drugu polovinu od oca. Test očinstva, koji se radi u DNK-centru se zasniva na utvrđivanju DNK-profila deteta i oca i/ili majke, i njihovom poređenju. DNK profil deteta sadrži polovinu elemenata od majke i polovinu od oca. Neophodan uslov za potvrđivanje očinstva je da dete i otac dele (imaju istu) polovinu DNK-profila…
Da li postoje drugi testovi za utvrđivanje očinstva?
Drugi pouzdani testovi ne postoje. DNK analiza je jedini pouzdan test za utvrđivanje očinstva. Test koji se radi u DNK-centru se zasniva na standardnim DNK-analizama koje se primenjuju, svud, u svetu…
Kolika je preciznost DNK-testa za utvrđivanje očinstva?
Test podrazumeva analizu različitih regiona molekula DNK. Ukoliko DNK profili testiranog oca i deteta nemaju zajedničkih karakteristika na tri i više regiona, onda se sa 100 % sigurnošću može tvrditi da ta osoba nije biološki otac testiranog deteta. Kad na svakom regionu postoji, bar, po jedna zajednička karakteristika, osnovni uslov za potvrdu očinstva je ispunjen.
Biostatističkom obradom podataka se dobija verovatnoća da je testiran otac zaista biološki otac testiranog deteta. Vrednosti koje se dobijaju, kreću se oko 99,99 %. Ukoliko se u proračun uključi i DNK profil majke, onda se dobija cifra koja je veća i od 99,9999 % – što predstavlja praktičnu potvrdu očinstva…
Da li je nalaz DNK-centra validan na Sudu?
Utvrđivanje očinstva na osnovu analize DNK se priznaje na Sudu. U DNK-centru rade stručnjaci koji su upisani u Registar stalnih sudskih veštaka…
Da li se očinstvo može odrediti i pre rođenja deteta?
Prenatalno utvrđivanje očinstva je moguće. Uzorak nerođenog deteta koji se analizira, uzima ginekolog (horion ili plodova voda) a iz istog uzorka se mogu uraditi i testovi na genetičke poremećaje deteta…
– Osim po nalogu Sudova, testove očinstva radimo i na zahteve pojedinaca, najčešće muškaraca koji sumnjaju u svoje očinstvo, ali i majki koje žele da utvrđivanjem očinstva steknu materijalnu odštetu (alimentacija i dr.) u korist svog deteta – kaže za list dr Bojana Panić iz Centra za genetiku i dodaje da se rezultati koje oni dostave Sudovima smatraju validnim dokazima i imaju obavezujuće posledice za novopečene tate.
– Preciznost ovih testova je 99,99 odsto i klijenti koji nam se obrate, svesni su da će dokument koji dobiju posle analiza da im promeni život, pa su najčešće vrlo nervozni i stidljivi. Nekad su ćutljivi, ali, uglavnom, žele da pričaju s nama o svojim problemima, o tom šta se, prethodno, dešavalo u njihovim životima, da se izjadaju i traže razumevanje – objašnjava dr Panić. – Pre nego što se obrate nekoj Klinici, zainteresovani za ovu vrstu provere roditeljstva, radije se raspituju na brojnim Internet-forumima koji se bave ovom temom. Stavovi u pogledu otkrivanja očinstva su oprečni. Neki sagovornici smatraju da je besmisleno tragati za biološkim ocem ako on, već, ne učestvuje u odgajanju deteta, dok je za druge utvrđivanje očinstva pitanje časti i morala. Da bi se, DNK-analizom, očinstvo, utvrdilo, potrebno je uzeti uzorke ovog molekula od potencijalnog oca, odnosno deteta, a zatim utvrditi da li dete deli polovinu genetskog materijala s ocem, što je prvi uslov utvrđivanja roditeljske veze. Najčešće je to bris unutrašnje strane obraza, ali može da bude i krv, koren kose, kao i pljuvačka sa čaše ili opuška. Podaci se, zatim, biostatistički obrađuju. Ukoliko su dostupni uzorci deteta, majke i potencijalnog oca, praktičnom potvrdom očinstva smatra se rezultat od 99,9999 odsto. Ukoliko DNK profil majke nije dostupan, rezultat je, tek, za neku decimalu „slabiji“, a sa stoprocentnom sigurnošću, može se utvrditi da neko nije otac – proceduru objašnjava dr Bojana Panić. Ona napominje da se jedino u slučajevima incesta stvari komplikuju, pa je potrebno više parametara za utvrđivanje roditeljstva. Prema doktorkinim rečima, sve nedoumice prestaju već sledećeg dana jer su rezultati najčešće već tad dostupni… Ohrabrujuća stvar je, kako kaže dr Panić, što, posle utvrđenog očinstva, ti „očevi“ u najvećem broju slučajeva prihvataju decu i vrlo brzo razvijaju roditeljska osećanja prema njima… Najčešće nam se obraćaju mladi muškarci koji su dobili dete u nekoj kratkoj i neobaveznoj vezi i koji bi želeli da teret roditeljstva „skinu s vrata“, ali, čak i u njima prorade neka osećanja i budu veoma radosni kad im kažemo da su tate. Obično, sa suzama, uzimaju dete i dalje učestvuju u brizi i vaspitanju deteta s velikim zadovoljstvom – ističe dr Panić… – Cene variraju, rezultati su isti… Svaka Klinika koja radi analize DNK, radi utvrđivanja očinstva, sama formira cenu te usluge, pa one variraju od 100 do, čak, 1.000 evra. Ipak, procedura je svud ista, pa je cena, samo, pitanje prestiža. U Centru za genetiku, usluga se naplaćuje po uzorku, a maksimalan iznos je 30.000 dinara“…
Pa, šta da se radi…
Bio sam spreman…
Da sam se „usosio, usosio sam se“, nema šta… U kolu sam, sȃm sam ga poveo, ništa mi, drugo, ne preostaje nego da „igram, smeškam se i gledam u daljinu!“… Da mi je neko pričao, da mi je, nešto slično, pričao, drugi… o, o, o… Ali, kad je tako, nek i ostane. I od goreg ima gore! Odvojiću vreme i novac, završiću ono što sam naumio… Ma kakvo vreme, deset minuta!… minut!… pet!… Šta je, to?!… Prema več…
Kroz dva dana, odneo sam Sredojevu četkicu, rano, ujutro… Sestra u belom je uzela otisak… A četkicu sam vratio u Sredojevu čašu još pre jedanaest sati!…
Rekli su mi: sutra, posle 16 sati, soba broj…
I, saznao sam…
„Stvar“ je završena…
Desilo se ono čeg sam se plašio: „MOŽDA!“
Da li je Sredoje moj sin ili nije, „MOŽDA!“ „odgovorio“ je DNK!…
Šta „MOŽDA!“…
Možda „DA“ ili možda „NE“?!…
Kakva nauka!…
Može sa sigurnošću od 99,99 odsto da kaže „NE“ ili s 99, 99 odsto da kaže „DA“, ali ono 0,01 odsto kaže „MOŽDA“!!!…
E, pa, kad je, to, tako… ja znam… znam… znam kako ću…
Ja ću, tačnije od tog… tog… dokazati da li je „DA“ ili je „NE“!…
Prosto kao…!
Po zubu!…
Po zubu, svom, za kog ne znaju ni žena, ni Sredoje!
Imam kriv zub! Otkad znam za sebe, to jest, otkad je izrastao, a izrastao mi je dosta rano!
Kutnjak!
Gore, desno, tako izrastao i „udara“, unutra, u jezik! Vidi se „iz aviona“!
Ako i Sredoje ima takav kriv zub, jasno je!
Ali, kako, to, da utvrdim?!
Ne mogu, tek, tako, da se „zavučem“ Sredoju u usta!… „Zini da vidim da li si mi sin?!“
Mozgao sam, okretao-obrtao, „detektiv“ u meni, čačkao je, dva dana… dva dana i smislio sam genijalno rešenje, prosto kao…
Pozajmio sam od prijatelja „brdo“ kaseta sa snimljenim najpoznatijim košarkaškim mečevima! Sredoje je bio „lud“ za košarkom, izmoriće se. A kad zaspi, ja ću, tad, primeniti svoj „metod“ i – gotovo! – što bi rekao onaj Avram Izrael iz vremena bombardovanja Srbije.
Sredoje je, zaista, bio predan gledalac! Ne samo da je neprekidno gledao nego je počeo da gleda sve ispočetka! Do iznemoglosti! Ako, to i tražim! San će mu biti čvršći!
Žena je mislila da smo obojica „poludeli“.
Najzad, napola neke utakmice, kad, više, Sredoje nije ni imao snage da drži otvorene oči, zaspao je kao klada! Prosto, pao je na leđa, ispružio se po krevetu i zaspao čvrstim snom.
Ja sam, tad, izvadio iz džepa štipaljku, blagu, da mnogo ne steže, pa sam „uštipnuo“ Sredoja za nos…
Istog trena, Sredoje je otvorio usta i, naravno, nastavio da diše!…
Tada sam osvetlio baterijom unutrašnjost Sredojevih usta, i jasno ugledao onaj zub, kriv kao moj!
Sredoje, sine!
