Sledećeg jutra, stižemo na Prevlaku. Ili na Ostrvo cveća, ako ste tako naučili. Pravo u komu. Da obiđemo očevo i zemaljsko i nebesko boravište. I da obavimo ono što se mora, sve formalnosti koje čekaju na mene posle tragičnog događaja koji me je potpuno izbacio iz ravnoteže. Koju, zapravo, posle onog neuravnoteženog alkoholisanog stanja potpunog delirijuma, još nisam ni uspeo da uspostavim – događaji su me pretekli i samo produbili u meni konfuziju.
Dočekuje nas jutarnja svežina i udaljeni huk talasa. Čujem kreštanje neke odvratne ptičurine, koje mi je najednom postalo milo jer mi je makar na trenutak odvratilo pažnju od bolnih misli.
Dok ćutke, sa zebnjom u srcu, prilazimo odmaralištu koje je pred našim neispavanim očima izranjalo iz mora i magluštine, čini mi se da srećemo previše ljudi za ovo doba godine. Smetnuo sam s uma da su tu našle privremeni smeštaj brojne porodice oficira izbeglih tokom poslednjih ratova, uglavnom iz Hrvatske. Uputili smo se ka četvrtom paviljonu, u njegovom prizemlju nalazio se očev stan. Ja jednako zagledan u utrobu stvarnosti koja se pomaljala pred mojim očima kao i u provaliju sopstvenog bića. Teodorin pogled sevao je okolo, streljajući sve oko sebe. Naime, kako smo kročili u odmaralište, primetili smo da nešto nije u redu, premda, što se nas bar tiče, ništa nije bilo u redu.
Niko ni „Dobar dan“ da nam kaže. Prolazimo pored užurbanih, namrštenih bića, čiji pogledi, prividno nezainteresovani, prolaze kroz mene kao da sam magla i dim, i jedno za drugim nestaju iz mog vidokruga. Gledao sam u njihova i poznata i nepoznata lica koja gledaju u poznatu avet praveći se da je ne primećuju. Svejedno pozdravljam blagim naklonom glave, ona mi otpozdravljaju na neki čudan način koji ne prepoznajem kao učtivost. Dakako, loše vesti brzo putuju, loše vesti daleko putuju. Znajući sve o meni, odnosno o tome kakav sam greh počinio, kao da samo registruju moje prisustvo, gledajući kroz mene prekorno, bez samilosti, kao u krivca nad krivcima koji se ne nalazi tamo gde sam ja, već u nekoj zamišljenoj tačci negde daleko iza mene, možda i na drugom kraju sveta. Kao da na taj nemušti način hoće da mi daju do znanja da ne postoji opravdanje za ono što sam počinio, pa nek je i bilo nehotice, kao što i jeste.
Neka ih, kažem sebi, to je njihova stvar. Ne marim za to ni najmanje. Vraga ne marim! Tako samo kažem; boli me to, pogađa. Ipak, ne skrećem pogled, nemam šta da krijem, iako me je stid – stid od sebe, ovakvog kakav sam. Kivan; gorak; i neutešan. Negde u dubini duše znam da imaju pravo na to ako su poznavali mog oca, ako su ga poštovali, uvažavali, ili možda voleli, pa čak i ako nisu. Gledajući u njihove prekorne poglede očajavao sam proždirući samoga sebe. Tonuo u živo blato koje sam sam oživeo. Ne mogavaši da pobegnem od oštrice samoprekora i samoosude što me iznutra izjedaju da bi se negde u predelu bombe u grudima sjedinili s njima, tim mrkim pogledima, nemogavši da odolim silini njihovog susreta, ili da jednostavno nestanem sa lica zemlje, da negde isparim – pretvorio sam se u nemi spomenik sopstvenom kukavičluku, sopstvenoj nemoći, bedastoći i nedostojnosti.
– Idemo, mili, briga te za njih!
Videvši šta se sa mnom dešava, Teodora je pokušala da mi skrene tok misli, znajući koliko je moje moja rana duboka, i moje stanje rovito. Svo vreme držala me je čvrsto za ruku i usmeravala naše kretanje. I ovom prilikom, na svoj, ženski način, pokazujući koliko je hrabrija i otresitija od mene.
Kao i svaka pametna žena, i ona je svom dragom, to jest meni, kad god je to bilo izvodljivo, nenametljivo, sugerisala da sve što na bilo koji način dotiče nas i naše bližnje, posmatram njenim očima, ne koristeći svoju glavu ako baš nije neophodno. Tako je bilo i ovom prilikom. Nisam stigao čestito ni da porazmislim o svemu što se dogodilo a već mi je bila servirana njena verzija, koja je, kao i obično, podrazumevala sve drugo, samo ne upitnost. S tom razlikom, što ja za nju nisam bio samo dragi, već i izabrani, prepoznati i ucelovljeni, što njena privrženost meni takođe nije podrazumevala upitnost, a odanost bila potpuna, dobronamerna i nesebična. Zato sam je beskrajno voleo. Zato sam joj verovao. Pošto sam se već bezbroj puta uverio u njenu oštroumnost i prozorljivost, mogao sam mirne duše da se prepustim njenom sudu i njenom prozrenju.
Mučilo me je, međutim, to što u poslednje vreme nisam često posećivao oca, tako da nisam imao jasnu predstavu o tome šta se s njim dešavalo. Da li možda postoji nešto što ja ne znam, neki drugi razlog zbog kojeg se odlučio na taj fatalni čin kojim nas je ožalostio. Da li je imao još neku muku osim mene, i, ako jeste, šta bi to moglo biti? Bio je zdrav, u njegovim godinama teško da bi neuzvraćena ljubav mogla da ga podstakne na tako nešto, a i inače, koliko je bar meni poznato, nije se baš pretrgo jurcajući za suknjom. Naprotiv. Od majčinog preranog odlaska, za njega žene kao žene kao da nisu više postojale. Šta je onda postojalo? Onda mora biti nešto drugo; možda neuzvraćena ljubav sina?! O tome sve do sad nisam razmišljao! O svemu drugom jesam, ali o tome nisam. A trebalo je. Dok je bilo vreme, dok su stvari još mogle da odu u drugom pravcu; dok su sa svih strana vrcali izazovi kojih nisam bio svestan, dok su oko mene prodefilovale mogućnosti koje nisam u pravom trenutku prepoznao; dok su šanse fijukale oko mene kao prezrele jabuke, dok sam ja čekao da me neka od njih zvizne u tintaru da bih shvatio šta se dešava i šta propuštam; dok je život mogao da nam pruži više, i njemu i meni, samo da sam više mislio na njega – da sam mu osvetlao obraz što je toliko želeo, ali što je i bila i ostala samo njegova pusta neostvarena želja, pošto, kada sam ja u pitanju, nije imao baš čime da se podiči.
Kako je moguće da se uvek prekasno setimo onog najbitnijeg, onog od čega i nama i našim bližnjima možda zavisi i sam život? I zašto je to tako, zapitao sam se. Zašto obično postajemo pametni tek onda kada bude prekasno? Zašto smo tako prokleto spremni da damo sve drugima, svojim najmilijim, tek onda kada se nešto dogodi? Kada se nešto strašno dogodi, kao sad meni. Zašto obično nismo uz njih onda kada smo im najviše potrebni? Zato i samo zato što smo sebične kukavice! Većina nas! I zato što najviše volimo onda kada – iz bilo kog razloga – ljubav više ne može da nam bude uzvraćena! Hteli mi to da priznamo ili ne, ali obično tako biva.
OK. Tu smo lekciju znači apsolvirali, kažem onda sebi; ali šta ćeš sad crni kukavče? Nisi se nadao ovakvom dočeku, pošto očito ni o čemu nisi mislio. Da jesi, ne bi sad bio ovde i saplitao se o sopstvene noge.
Proklet li je čovek, pogotovu ako je ovakav kakav sam ja, ako ne može biti drugačiji! Ako je gad, prokleti sebični gad, dostojan prezira, kao što sam ja. Zato dajem za pravo ovima koje susrećemo, koji gledaju kroz mene da me ne bi videli, da u mojoj bednoj pojavi ne bi možda prepoznali milimikron najgoreg dela sebe…
Tako, ukupan u mestu, ugledao sam prekor u Teodorinim očima usijanim do tačke ključanja. U istom trenu shvativši da je utihnuo onaj glas starijeg u meni i da je njegovo mesto sad zauzela ona, moja bistrooka – videvši, dakle, da u tim prelepim ali zabrinutim okicama izgaraju neizgovorene reči upućene meni:
Ali svejedno kako te gledaju i šta u tebi vide, i zašto te gledaju tako kako te gledaju. Ti moraš biti tu gde jesi, pomiren s onim što si zaprovo ti! Sebičan, kukavan, nedostojan, kakav god. Nije dovoljno samo da si prisutan fizički, a da si odsutan duhom, da si tu kao maska bez duše, da si tu samo figurativo, kao virtuelni pajac, kao duplicirana predstava samoga sebe. Naprotiv. Treba biti dostojan svog prisustva, dostojan sebe. I biti spreman na sve. Ako ti sude, budi dostojan osude! Ako te preziru, budi prezren! Ako te prihvataju, budi prihvaćen! Budi što god je potrebno, što god život tražio od tebe, dečko moj. Samo ako prihvatiš igru, ako učestvuješ, onda imaš neke šanse, onda, na kraju balade, nećeš biti gubitnik. Zato, ne oklevaj! Ne povlači se u sebe koliko god da ti je teško! Ne zatvaraj se u svoju ljušturu! Učini prvi korak, pa onda i drugi, i treći… Što duže budeš čekao, biće ti teže, više će boleti. Pokaži da hoćeš i možeš. Ako si kriv, kriv si. Ako si preuzeo krivicu na sebe, tvoja je. Suoči se s njom, oči u oči s krivicom, oči u oči s bolom. Oči u oči sa samim sobom. Pokaži da si dostojan protivnik, da si jednako spreman i na poraze i na pobede. Ako si dovoljno odlučan, ako si dovoljno uporan, ako si dovoljno hrabar, pokazaćeš da si dostojan igrač uprkos svemu, uprkos osudi, uprkos tako vidljivom preziru na licima koja te okružuju, na tim licima koja te gledaju a trude se da te ne vide. Zato: glavu gore! I napred…
– Idemo mili?
– Idemo!
Stisak ruke, i Teodorin osmeh duboko u mojim zenicama.
Mnogo puta sam razgovarao s ocem, o životu, svetu, problemima, ponekad i o ženama. Mada bi se teško moglo reći da su to bili razgovori, uglavnom bi on govorio a ja slušao. Ponešto bih i zapamtio, ako bi mi bilo bistro u glavi, jer kad god bih u istom, naročito sedećem položaju, proveo duže od petnestak minuta, počelo bi prvo zevanje, pa trljanje učiju, a onda mi ni umivanje ne bi pomoglo. „Jesi li ti to zaspo, crni sine? Jeb’le te trebe i kafana, i ti njih!“ Izbečio bi se u mene čim bi primetio da mi se zamantalo u glavi. „Nisam“, odgovorio bih. „Malo mi se pridremalo, fali mi vazduha, a jebe me i nizak pritisak.“ Ali i još mnogo toga, što bih, po pravilu, prećutao.
Išli smo kozjim stazama od Čemerna prema očevom rodnom selu Izgori, kroz Hercegovački krš. Početak avgusta, tada smo obično odlazili kod đeda u goste, na početak koševine. Upeko božiji zvizdan, nigde oblaka. Otac, majka i đed su išli pešice. S tim što je đed vodio kobilu Zeku, preko čijih leđa je bio prebačen samar na kome smo se baškarili brat i ja. Usput, otac nam je brao borovnice i šumske jagode; njegova ogromna ručerda pretvarala se u posužavnik s kojeg smo se brat i ja zaslađivali. U jednom trenutku, đed je pustio dizgine, zastao je da zaždije cigar duvana. Zeka je sama produžila dalje. Dečija radoznalost ponukala me je da se obratim đedu. Upitao sam ga: „Zna li, đede, ova kobila kuda ide?“ Staračkim prozuklim glasom, na koji je poluvekovno predoziranje nikotinom ostavilo vidljiv pečat, odgovorio mi je kao iz topa: „Ona zna, ali ima mnogo konja koji to ne znaju.“ Da bi me onda uz smešak posavetovao: „Upamti sinko: ako ne znaš kuda ideš, gde god da stigneš uvek ćeš biti na pogrešnom mestu!“ I jesam, upamtio sam to, ali sudeći po svemu, nije mi se primilo baš najbolje. Često puta sam se, naime, s razlogom pitao da li se ova đedova primedba konjima odnosi i na mene.
Magla se digla s Prevlake, počinje vetar. So mi je u očima, ali nije od blizine mora.
Prošli smo kroz lavirint dvospratnih paviljona s neuglednim, potpuno oljuštenim fasadama, jednako zapuštenim kao i sve drugo u ovom nekad prestižnom odmaralištu, čitavu deceniju unazad prepuštenom nebrizi i nemaru. Tako stigosmo i do očeve zgrade. Tu nas je čekao otac Hrizostom. Pozdravljamo se bez previše reči. Kako je i bilo dogovoreno, vodi nas najpre u opštinu, da obavimo neizbežne formalnosti, ako su to formalnosti.
Potom, dok smo išli ka groblju, baršunasti glas nam je ispričao sve što je uspeo da sazna, i o čemu se ovde očito svašta govorilo. Budući da niko osim njega nije znao tačan razlog zašto nisam došao na očevu sahranu.
Nikada se nisam osećao jadnije nego tada, kada smo, prošavši kroz pusto neuredno seosko groblje kakva su inače groblja u Boki, na njegovom samom kraju, ugledali svežu tek formiranu humku, gde su bili pohranjeni zemni ostaci moga oca. Prišavši, dugo sam se opraštao od njega, čoveka koji me je toliko voleo a kome ništa od te nesebične ljubavi nisam uzvratio – a da se od njega zapravo nikad nisam ni oprostio, niti mu se na dostojan način odužio. Niti mogu da se odužim, ako ćemo iskreno. Makar dotle dok se ne iskupi onaj bedni, nedostojni deo mene koji mu je nehotice presudio.
I zato ti se kunem, dragi oče, da ću presuditi tom bednom crvu jednom zasvagda! To dobro znam – samo takav, očišćen i spašen od bivšeg sebe, mogu da te budem dostojan! Kunem ti se, oče, to sam čvrsto zacrtao!…
Ali, i spreman za misiju koja me je uveliko već čekala.
