Početak je novembra. Treći novembar, zapravo. Zar već? Oboje smo toplo odeveni a ja sam ipak opet poneo i ono smešno poveće ćebe, kao da smo krenuli na septembarski piknik. Znaš, jedan od onih naših posebno magičnih izleta, sa sendvičima, čokoladom, vinom i indijskim štapićima čija isparenja navodno teraju komarce.
Privijam te uz sebe i ljubim, grlim dok „ne krcne“, njuškam tvoju talasastu kosu koja se preliva preko crnog kaputa koji si dobila za rođendan i nosila ga godinama, dok nije dobio svoje počasno mesto u ormaru namenjenom Svetim Stvarima Mladosti.
Sumrak je. Koračamo ka šumarku. Osećam smog. Da, vesnik zime.
„To je šumarak u kome živi pas plavih očiju. Sećaš li se, mazili smo ga onomad. Volšeban je.“
„Sećam se. Nego, Mp3 plejer te još uvek zeza? Doneo sam ti vokmen.“
„Super, i ja sam pronašla sestrin diktafon. Imam i neke audio kasete, a i baterije. Hehe, moje specijalne kompilacije…“
Puštamo kasetu, otvaramo flašicu ruma, priljubljujemo se obraz uz obraz, delimo slušalice vokmena i gutljaje ruma. Uriah Heep, Bjesovi, Haustor, Azra, Leonard Cohen…
Prve pahulje su ubrzo vijorile ka tvojim uvojcima. Zaklon smo pronašli ispod omanjeg bora. Potom sam uzeo ćebe, raširili smo ga i improvizovali stojeći šator za dvoje.
Šator ljubavi, dobre muzike, kovrdžavih uvojaka, prvog novembarskog snega i večnih poljubaca.
Šator, koji ću pamtiti zauvek.
Zbrilion 