– A da napišeš priču? O onom čuvenom piscu, Š, Š… Šumanu?
– Ma ne, on je bio kompozitor.
– Pa o kom čuvenom piscu.
– Ma onom što je bio glumac.
– Eh, mnogo si mi rekao o njemu, glumac.
– Dobro bre jesi ti uopšte čitao lektiru u osnovnoj školi.
– Jesam , nešto pomalo. Učio sam čak neke pesme napamet.
– Na pameti je tebi samo pivo.
– Joj, a kako se zvao taj pisac ?
– Nije bitno, napiši ti priču.
– Što ja da napišem priču?
– Pa ti si isto glumac.
– Uf, igrao sam samo u jednom amaterskom pozorištu i to neko pijano momče što stalno viče na pijaci « Jeftino voće i povrće, jeftiino voće i povrće…!»
– Što ti ne napišeš priču o tom piscu čije ime ne znaš ni sam. – – Znam ime pisca ali isuviše je čuven da bi posle njega mogao da se usudim da pišem.
– Hoćeš pivo?
– Može.
I tako su dva brata sela i pijuckala pivo. Pored njih je prolazila jedna mlada devojka iz ugledne familije. Moglo se to videti i po načinu držanja tela ali i po garderobi. Nije nosila šešir ni beretku. Kosa joj je bila duga i svilenkasta, sjajna, pomalo osenčena krošnjom jednog drveta koje se naginjalo nad njom.
Jedan od braće se uplašio jer je dobio aritmiju a to nije bilo od cigareta. Lice mu se zarumenelo i gurnuo je laktom brata koji je nagnuo flašu piva u nadi da će ga iskapiti na gutljaj.
– Znaš, mogli bi da napišemo priču u četiri ruke. To su već uradili neki pisci ili spisateljice.
– Ti kao da si završio fakultet pa mnogo znaš. Ili ti je onaj naš otac usadio u glavu da si ti pametniji od mene.
Nepoznata devojka je prošla. Nestala je iza jedne stare kuće ili je ušla u nju. Braća je nisu pozdravila.
– Š, š … šušti mi u ušima od tog tvog ponavljanja jednog slova. — Zašto mi ne kažeš kako se zvao taj pisac?
– Nebitno je za naš dalji razgovor. Jesi primetio devojku što je prošla. Baš je lepa.
– Čuj, lepa, nisam. Uživao sam u hladnom pivu.
– Meni se baš dopala.
– Zašto onda nisi reagovao. Mogao si da je pozdraviš ili da je nešto pitaš. Kao naprimer?
– Naprimer, šta?
Podigli su glave ka prozoru zgrade iza čijih zavesa se mogao naslutiti mir nepoznate porodice.
– Hoćeš još jedno pivo?
– Može.
Sedeli su na ulici pored drveta koje je počelo da grli Mesec. Uskoro su i oni zagrljeni krenuli nazad ili napred. Želeli su da stignu do svoje kuće. Bili su pijani i umorni. Stariji brat je pokušavao da pogodi ime čuvenog pisca. Igrali su igru, na slovo na slovo.
– Dakle, na slovo na slovo Š?
– Šestić bre, što nisi rekao. Šestić je odgovoran za sve.
– Misliš, ti si bio petlić dok sam ja već igrao u seniorima.
Igra je trajala dugo. Prekinulo je Sunce koje je ozvaničilo jutro.
Braća su i dalje putovala do svoje kuće. A devojka se iznenada opet pojavila ispred njih.
– Stani! Mlađi brat je naglo povikao i devojka se zaustavila. Veoma se uplašila.
Ne treba da strahuješ, mi onako, u prolazu, želimo samo da ti čujemo ime. Igramo jednu igru.
Devojka nije rekla svoje ime. Osmehnula se i uključila u igru. Na slovo, na slovo Š!