3×3 intervju: Roland Orčik

Roland Orčik: Rođen 1975. u Bečeju, od 1992. živi u Mađarskoj. Piše poeziju, esejistiku, kritiku i studije, prevodi sa južnoslovenskih jezika na mađarski. Živi u Segedinu i predaje južnoslovenske književnosti na tamošnjem univerzitetu.

– Na početku našeg virtuelnog razgovora, zanima me gde ste Vi, gospodine Orčik? Vaš odgovor će, nadam se, pomoći da Vas čitaoci ovoga intervjua materijalizuju u prostoru sa sasvim određenom geografskom širinom i dužinom, i da tako odrednicu „virtuelno“ učini ako ne nevažnom onda bar manje važnom?

– Od 1992. godine živim u Mađarskoj, u pograničnom gradu Segedinu. Stan je star više od sto dvadeset godina, zidovi su od blata i cigle: to je moj trenutni dom.

– Biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski…) pisac jeste jedna “tuga pregolema”! Da li delite moje mišljenje?

– Ne, zašto bi bilo tužno pripadati bilo kojem kulturnom mentalitetu? Balkan, kako to Marija Todorova kaže, ima svoju ontološku tradiciju. Pripadati Balkanu znači pripadati istočno-južnom delu Evrope, njenoj kulturnoj šarolikosti, njenoj dobroj i lošoj istoriji, koja je neodvojiva od Zapadne Evrope. Sve zavisi od toga, kako ćemo mi tu tradiciju prevesti na naš individualni jezik. Pripadati jednoj kulturi može biti samo bogastvo za pojedinca. Kao što Nemci nisu svi nacisti zbog holokausta, tako nisu ni svi balkanski narodi varvari. Ali pojedinac ne može da se pravi lud da ne primeti na sebi balegu kolektiva, bilo da je ta balega pozivitna ili negativna. Kao što danas svaki Nemac ne može da pobegne od nacističkog fantoma, tako svaki Srbin mora da se suoči sa svojim fantomom: Srebrenicom. Isto tako svakog Hrvata i Bosanca i Mađara itd. čeka da se suoči sa zlodelima, koji su počinili u ime njegove nacije, pa tako i u ime njega samoga. Ili ima tu i pozitivnih stvari. Pitanje, dakle, ovako glasi: burek ili bure baruta? Ja sam za prvo, i to sa sirom i dobrim jogurtom. Eto moje pozitivne stereotipije!

– Verujete li u postojanje Čitaoca? Da negde, ipak, postoji njegovo veličanstvo Čitalac i da on čita Vaše priče, pesme… knjige… Verujete li da Vaše knjige/pesme nisu tek “mrtvo slovo na papiru”?

– Pitanje je zanimljivo: ako ne bih verovao u postojanje čitaoca, ne bih verovao ni u svoje postojanje, jer i ja sam čitaoc drugih i svojih dela. Čitam, dakle postojim. Ali, Vi ste tu reč napisali sa velikim početnim slovom, a to ukazuje na fantazmagoriju Idealnog Čitaoca. U tog idealnog ne verujem, jer ponekad i ja drugačije čitam svoja dela, zavisno od svojih trenutnih opsesija. Ali, možemo to pogledati i sa narcističke strane: moj idealni Čitaoc je taj koji obožava moja dela i koji piše o njima pozitivno, i koji će kupiti bilo koju moju knjigu! I taj moj Idealni Čitaoc oživljava mrtva slova moje pesme! Njemu posvećujem svoju poslednju reč sada: Hvala!