Vladimir Radić: Bella Italia

Priča je iz zbirke „Vrata ispred tebe i druge priče“ objavljene u izdanju „Alme“

Jutro oblačno, tamno, prohladno. Vrata su zatvorena, prozor jedva odškrinut, možda prst, najviše dva – spolja dopire miris duvana.
„A ti?” reče prvi. „Zar ti nećeš?”
„Ne, prestao sam”, reče onaj drugi što je stajao pored njega. „Gotovo je.”
Prvi: „Stvarno? Nisam primetio.”
Onda drugi: „Stvarno. Ima već neko vreme. Odavno mi nismo stajali ovako zajedno … iza naše zgrade.”
Do vizite bilo je ostalo još nešto vremena i ona dvojica dole, jedan mlađi, bucmast – kratke, gotovo crne kose, drugi nešto stariji – na temenu pokoja seda, malo proređena – stojala su između šipražja i drvoreda sa zadnje strane klinike, i stariji je pušio. Iza njih, u polutami, red prozora s mlečnim staklima. Ni plućni bolesnici, a ni njihov strogi, staromodni šef, tu dole, ispod tih krošnji, ne bi mogli da ih primete. Prosedi otrese pepeo sa vrha cigarete, pažljivo, podalje od svog mantila – beo je – upita: „I … koliko ima da si prestao?”
„Evo, četrdeset dana”, uzvrati mlađi. Bela košulja, leptir-mašna. Svetla, tačkasta. Gleda na svoj ručni sat.
„I tri sata.”
„I koliko minuta?” našali se stariji, onda će ozbiljnije: „Izvini, ja sam danas baš nekako … Odmah gasim.”
„Nemoj, nema potrebe.” Mlađi, s leptir-mašnom, izvadi bombone iz džepa mantila, isto tako belog, uze jednu, ponudi kolegi – ovaj odmahnu glavom, pokazuje na svoju cigaretu. „Moram da ostanem čvrst”, reče mlađi. „Kao da će moje društvo voditi računa o meni. Pušiće oni svaki put kad im se prohte da puše. Tako je to.”
„Da, tako je to. Počeo si davno?”
„Pa tako … U školi, pre studija.”
Stariji povuče dim. „Meni ustvari cigarete nikada nisu nešto prijale”, primeti. Vrti cigaretu između srednjeg prsta i kažiprsta, otrese pepeo. „Mi, kao deca … u bašti mojih matorih, kao mi nešto iza ograde, slučajno, zadesili se tu, kao igramo se s klincima iz druge ulice … A ono neko doneo jednu ukradenu od starijeg brata, zapalio je, povukao, pa brže-bolje dodao sledećem do sebe da se ne uguši. Lica nam crvena, iz nozdrva kulja dim, suze udarile na oči, a ti … sad je tvoj red pasi povukao … ne daš suzama, ne smeš. Ko se prvi zakašlje – slabić je, a tek da zaplače … Ili posle, u školi, u klozetu, kod otvorenog prozora da devojke vide … Bez veze. Grizle su i štipale, onako gorke i bljutave, smrdljive.”
„Blago tebi”, reče onaj s leptir-mašnom. „Meni su uvek prijale. I uvek su mi branili.”
„Što ih onda ostavi?”
„A što? Ona moja … kaže – ti, uzor svojim pacijentima, moraš imati jaku volju, čeličnu. I tako … iz dana u dan, iz večeri u veče, u stanu, na balkonu, na ulici, u restoranu. U autu. Kad nam neko dođe, ili kad mi kod nekog odemo. Kad su njeni tu, i kad njeni nisu tu. Pred decom, i nasamo, ona uvek – moraš imati jaku volju. Ja sam uz tebe!” Prelazi prstima preko zlatne burme na domalom prstu. Pokušava da je okrene. „A sama nikada nije pušila. Sigurno nije ni probala. Pogledaj, ni da se okrene više. Prsti sve deblji, sada i oni dežmekasti.” Pokazuje na svoj prsten. „Da se skine, to više ne može. Ne ide. A ti, kako to da si ipak počeo?”
Stariji – suvonjav, visok, mantil mu preširok, na mlađem se zategao, na stomaku zadigao, leptir-mašna došla mu nekako visoko – pod vrat.
Suvonjavi povuče još jedan dim, kaže: „Sećam se … moja devojka … tadašnja devojka … neka s prve godine fakulteta, pripalila bi. Naročito posle … u krevetu. Navukla bi zavese, ugasila svetlo, i tek na kraju, posle, za trenutak moglo se nazreti njeno lice kada bi palila onu svoju cigaretu. Smetao mi je gorak ukus duvana na njenim usnama. I mrak. Leži tako pored mene u onoj tami, pokrivena do grla – za svaki slučaj, jedva nazirem krevet, nju u tom krevetu, dimi cigaretu, vrh se užario – ostalo mrak, i priča nešto … šta ja znam, o religiji, o bogu, tako … koješta. I sve joj je zaista. Govorim – ostavi te cigarete, ostavi taj smrad. Baci otrov. Ne sluša, neće.” Pogleda svoju cigaretu, ono malo što je od nje ostalo, ugasi je. „Ili ne može. Ne znam. A nije ni važno, odavno smo prekinuli. Cigarete nas razdvojile. Zaista.” Baci opušak u travu, iza grma. „Ja ti danas baš odmažem.”
„Ništa strašno. A posle?” upita onaj s leptir-mašnom. „Naišla neka malo drugačija?”
„Da, jedna … za nešto novo. Za žarko leto. Stalno u pokretu, nasmejana, iz diska. Što je toj stajala mini-suknja! Za priču. Mnogo se vidi, ali kad se bolje pogleda – i ne vidi. A tog leta mislim – ako uspem da odem na naš deo Jadrana, možda jednu sedmicu … Možda s njom? Bilo bi lepo. I tako – nagovestim ja kao neki put, nagovestim Jadran, kao jednu sedmicu … možda … Sve nešto tako … naokolo. Gleda ona mene, gleda … onda će – važi, Italija. Idemo u Italiju! Jednostavno tako – kao nekom dobar dan. Smeje se. Meni drago … takva devojka, ja snjom. Leto, more … Ali opet … Italija! Ja njoj … onako oprezno – studenti s malo para nigde nisu prispeli, takvi nigde nisu rado viđeni. Naša strana Jadrana, više od toga neće ići. Ona me gleda … ne zna čovek šta misli, šta ona misli, šta je tamo iza onih tamnih, bademastih očiju. Iza tog ponora. Kuda to vodi … Kuda to može da vodi …”
„I, na kraju?”
„Dobro – složi se ona. Važi, idemo onda kod nas. I tako na kraju … u stvari na početku, kampujemo mi na našoj strani, tada je još bila naša. Ona kao pravi neki nakit – ogrlice i narukvice, priveske, naušnice. Od alki, i od perli, od perja i kamenčića, od bakarnih i drvenih pločica, od sitnih školjki. Pravi ona i kutije, kutijice od drveta, pa ih ukrasi i lakira, tako … kao za neki nakit ili cigarete, za sličice, tako nešto. To nas dvoje onda prodajemo na trgovima i šetalištima, prodajemo ispred kampa i letnjeg bioskopa, i na rivi, pored mora, uveče, uz sveće i Enjinu muziku. I prodaje se! Dobro ide. Naročito devojke rado zastajkuju kod naše male tezge, razgledaju, biraju, prislanjaju ukrase na njenu ruku, na njene grudi, uz njeno lice, prislanjaju na sebe, uz svoje lice, na svoje grudi prislanjaju, ogledaju se – kupuju. Eh kakvi su to dani bili, kakve večeri! I tako, jedan dan kaže ona – evo karata! Kakvih karata? Kako kakvih? Naših! Idemo mi sada preko, u Italiju, trajektom, u Ankonu. Onda dalje, autostopom. Smeje se, poskakuje, vrti se na vrhovima prstiju. A ona suknjica samo poigrava oko njenih vitkih, preplanulih butina! I otkriva, i pokriva. Hajde, idemo – kaže. Šta ima više da se čeka. Od čekanja nema ništa.”
„A u šatoru?” upita punački. Premešta se snoge na nogu. „Uveče … Više je svetlo ili je više mrak?”
„Ma kakav mrak”, reče suvonjavi. „Njoj svetlo nije smetalo, ni kod nas, a ni tamo preko. Ta se nije pokrivala do grla. I tako … to veče na trajektu … posle … izvadi ona jednu od onih svojih lakiranih kutijica, izvadi iz nje tanki beli papirić, presavi ga malo po sredini, doda sitno sečen duvan – žuti se kao dukat, miriše opojno, božanstveno – rasporedi ga vešto po dužini, liznu ivicu papirića, zamota cigaretu, liznu još jedan papirić, zamota i drugu cigaretu, zapali, ponudi mi … S njom sam prvi put video Italiju, tada, kao student. Sve od Ankone do Rima, od Firence do Venecije, pa nazad – pola smo je obišli. Bella Italia – zamisli! To veče popušim tu jednu cigaretu, sutra dve-tri, posle mesec – svaki dan koliko stane u kutiju, evo ovu. I tako … i dan današnji.”
„Jel’ to ona plava s kojom te viđam, tu i tamo?”
„Ne, od tog leta, od te Italije, od tog trajekta na povratku iz Ankone – više je nisam video. Otišla nekuda dalje, daleko. Možda do kraja sveta. Sve do Bora-Bore. Ko zna? Ali sinoć … tamburam ja po internetu, kao nešto surfam, onako … bez veze, i nađem jednu sliku, fotografiju jednu, jedan pogled … zagonetan. I telefon … jedan broj.”
„Nazvaćeš?”
„Ne znam … možda. Treba li?” Lupka prstom po poklopcu kutijice. Presijava se, lakirana. „Mogu ja još jednu da zapalim?” upita. „Tebi neće smetati?”
„Neće, zašto bi mi smetalo? Daj i meni jednu.”
„Ne, onda ja neću”, uzvrati suvonjavi. Vrati kutijicu u džep svog belog mantila.
„Svejedno, ti nemoj – meni daj jednu”, reče punački. „Samo jednu.”
„Ne, zaboravi,” reče suvonjavi odlučno.
Osvrte se, baci pogled prema prozorima sa mlečnim staklima – u mojim grudima nešto zaigra, umalo da se zakašljem, povukoh se dublje, u tamu – šta bih ja u toj njihovoj priči?
Oni onda krenuše nazad, prema ulazu, preva vratima koja ih tamo čekaju.