– Svi mi imamo samo sebi svojstveno unutrašnje vreme. Verovatno ste na časovima filozofije govorili o tome kako je vreme samo jedna od fiktivnih kategorija, koordinata koja nam pomaže da se snađemo, organizujemo u ovozemaljskim okvirima. To, dakako, podrazumeva neospornu objektivnost kao karakteristiku tog pojma, vreme koje je isto za sve i svakoga, možemo da ga nazovemo i „spoljašnjim“. Ali, na subjektivnom planu, stvari stoje malo drugačije. Ta unutrašnja brzina po kojoj funkcioniše naše biće, ritam kojim teče pojedinačni život, mogu biti vrlo različiti od čoveka do čoveka. Zato se neki ljudi nikad ne mogu spojiti, ma kako bili blizu, nikad se ne mogu sustići u istoj tački, jer im se ne poklapaju linije vremena…
Ovim rečima dovršio je svoje predavanje Branko Milenković, mladi profesor književnosti. U stvari, dovršilo ga je školsko zvono razležući se reskim tonom. U buku koja se namah stvorila uspeo je još samo da dovikne: „Čitajte Pavića, Unutrašnju stranu vetra, to radimo narednog časa!“. Nadao se da su ga čuli bar onih poslednjih nekoliko gimnazijalaca što su zaglavljivali na vrata učionice koja se ispraznila neverovatnom brzinom. Ostavši sam, prikupio je svoje rasute pripreme, zaklopio dnevnik, odneo ga u zbornicu i, pošto mu je to bio poslednji čas za taj dan, uskoro se i sam našao izvan školske zgrade. Prikopčao je kaput i krenuo niz ulicu laganim korakom. Pomalo raspevan i lirski ponet, Branko je ponekad osećao kako umesto cipela ima čizme od sedam milja koje ga nose mnogo više i dalje nego što su to prolaznici oko njega u stanju da primete. A ono što su mogli da vide bio je visok mladić od tridesetak godina, nežnih crta lica, tamnosmeđe kose i svetlih kestenjastih očiju. Ako bi se neko malo zagledao u te oči, spazio bi u njima nešto kao vragolasti, skoro detinji poziv na igru. Let the game begin, tako mu je uostalom glasila svaka lozinka na računaru. No, ispod toga, kao i očite produhovljenosti kojim su mu oči zračile, provejavala je izvesna senka nepoverenja i opreza. Jer, Branko je umeo da bude i vrlo racionalan, nekad i previše. To je uvek sputavalo njegov let. Borio se da u sebi pomiri dva suprotna pola svoje složene prirode, no nikako da nastupi dugo očekivana harmonija, da spozna u sebi bar nagoveštaj promene koja će njegov život da povede jednom određenom i sigurnom stazom. A želeo je sve, sve lepo što bi taj život mogao da mu pruži. Činilo mu se da bi hteo i čitav svemir. Ali, ljudi ili okolnosti spuštali bi ga na zemlju i u sudaru sa njima bolno bi uviđao granice svojih mogućnosti, mada nikad nije sasvim pristajao da poveruje u te limite.
Uputio se ka gradskoj biblioteci, da vrati stare i uzme nove knjige. Čitanje mu je bilo pasija. I gimnazija u kojoj je radio imala je biblioteku, i to prilično dobro snabdevenu, ali, po navici iz studentskih dana, nije prestajao da odlazi ni u gradsku. Tamo se osećao anonimnije i stoga slobodnije. Razmišljao je o svojim današnjim rečima, o Leandru iz Pavićevog romana. Patio je od te boljke da mu je teško da razdvoji život od književnosti, stalno je tražio i nalazio paralele, naročito u sopstvenim doživljajima. Sećao se svojih nekadašnjih devojaka. Iako dopadljivog izgleda, nije imao baš mnogo uspeha u vezama. Devojke bi ga nazivale „filozofom“ i brzo gubile interesovanje za njega. I krahu dve poslednje romanse kumovalo je baš to „unutrašnje“ vreme. Različite brzine. Jedna devojka imala je krajnje relativno shvatanje vremena. Sve će se desiti, ali jednom, možda, nikako ne sad, jer nikad „nije trenutak“. Druga, pak, bila je tako brza da je na svom sumanutom putu povremeno i samu sebe preskakala. Nikad nije znala, kad joj započne dan, kako će se završiti, a da planira naredni nije ni pokušavala. „O tome ću misliti sutra“, govorila bi. U stvari, u jedan njen dan mogla bi da stane čitava nečija nedelja. Često mu je prebacivala: „Ubrzaj se… prati me“, a Branko nije mogao ni da je sustigne, a kamoli prati. I tako, za jednu previše brz i zahtevan, a za drugu previše spor i uzdržan, nije umeo da podesi kazaljku svog unutrašnjeg sata da ne žuri i ne kasni, pa se nije poklopila ni sa jednom od njihovih. Slično se dešavalo i sa bliskim prijateljima. Kazaljka je uvek pokazivala svoje specifično vreme u kojem je ostao zarobljen i sam, ali se ipak nadao da će sresti nekoga čije će bilo kucati istim ritmom. Zašto bi se, uostalom, samo on menjao, prilagođavao, pravio kompromise?
U tim mislima, ušao je u biblioteku. Izvadio je knjige iz tašne, spustio ih na pult, i kad se mašio da preda svoju bibliotečku karticu, video je da je nema u pregradi u kojoj obično stoji. Potražio ju je po tašni, opipao se po džepovima i morao da konstatuje da je, neznano kako, nije poneo sa sobom. Izvinio se ženi za pultom, i vidno razočaran, krenuo da vraća pročitane knjige natrag. A imao je kod sebe brižljivo pripremljen spisak novih naslova i unapred se naslađivao mišlju kako će gutati stranice zajedno sa novom kutijom bombonjera; već se video zavaljen u udobni naslonjač, kako otvara sjajne folije dok promiču zanimljivi redovi pred očima. Čokoladne bombone bile su još jedna od njegovih slabosti. Mora da je nesvesno nešto i glasno promrmljao, prebacujući sebi zbog zaboravnosti, jer je začuo iza sebe glas, prijatni bariton: „Eh, šta ćete, takav vam je život, niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan“. Branko se začuđeno okrenuo i ugledao pored sebe osobu koja je izgovorila te stihove. Oniži muškarac, u kasnim tridesetim, crnomanjast. Lepo oblikovana crna brada markantno je uokvirivala to lice tamnih živahnih očiju koje mu se smešilo. Čovek je stajao iza Branka, strpljivo čekajući svoj red, i primetivši njegovu situaciju, prokomentarisao ju je. Branku se taj komentar učinio saosećajno, iako malo prenaglašeno dramatično. I sam je imao sklonost da dramatizuje, naročito kad bi se osetio za nešto uskraćen, kao sad.
-Tja, tako je – rezignirano je odgovorio nepoznatom – samo bih ja dodao i da ko nema u glavi, imaće u nogama. Drugi put. Lepo ste citirali reči iz „Gorskog vijenca“ malopre, mudri Iguman Stefan. Čitate Njegoša?
-Naravno da čitam. Ja sam veliki poštovalac Njegoševog lika i dela. I pre svega proučavalac. U stvari, upravo pišem obimnu monografiju o njemu. Dozvolite da vam se predstavim, Nikola Radović, nadam se da nisam suviše nametljiv.
Branko je u glavi na brzinu pročešljao sva imena iz studentske literature koja su se bavila Njegošem, ovo mu nije bilo poznato.
-Ne, nipošto, ja sam Branko Milenković, predajem književnost u jednoj beogradskoj gimnaziji. Tačnije, srpski jezik i književnost, ali jezikom se program slabo bavi, to jest gramatikom. A uvek se oduševim kad sretnem ljubitelje književnosti, kako ja to volim da kažem: duhovne srodnike u ovom vremenu iščašenom iz zgloba.
-Da, to ste baš lepo rekli. Sve je u ovo vreme naopako, i to zanemarivanje jezika, i duhovno blato, i pogrešne ideologije i sistemi vrednosti kojima se ljudi zatupljuju. Jeste li čuli da su u mojoj Crnoj Gori Njegoša izbacili iz školske lektire? Nedopustivo! Zato što se u njegovim delima isuviše propagira srpstvo, što nikako ne odgovara ovoj vladajućoj eliti i njihovim ciljevima. Ali, eto, zato postoje ljudi kao vi i ja, časni, koji su spremni da se bore za prave vrednosti i možda ćemo izgraditi i neki bolji svet, ko zna. Šteta što nas nema više takvih, mogli bismo da izvedemo duhovnu revoluciju, haha.
-Sumnjam u to, ali neka vam bude. A ta monografija koju pišete, nisam čuo da je nešto takvo u izradi, iako se trudim da pratim kulturna zbivanja, i ovde, i u regionu. Ko stoji iza toga?
-Pa ja, znate, radim za jednu nevladinu organizaciju, i oni su odobrili ovaj moj projekat, sigurno neće oni iz ministarstva da me finansiraju, njih to ne zanima. Ali, nađe se neko ko će da neguje našu tradiciju i da podrži ono što je dobro. Znam, mnogi su pisali o Njegošu i reklo bi se da tu nema šta više da se doda, ali moja monografija biće najobimnije i najsadržajnije delo o Njegošu do sada, tu će se na jednom mestu naći sabrano sve o njemu, čak i oni detalji koji su skoro nepoznati ili poznati samo retkima, razjašnjenja svih kontroverzi vezanih za njega. Pišem je već godinama i mislim da sam blizu kraja. Idem njegovim tragom, posećujem mesta u kojima je boravio, istražujem po arhivama…
-Veoma zanimljivo…
-A pišem i poeziju. Nameravam da uskoro izdam svoju zbirku. Možda je čudno što se do sada nisam afirmisao, ali, kako se kaže, nikad nije kasno. Rekoste da ste filolog, pa poslaću vam svoju zbirku na mejl, ako želite da je pogledate. Značilo bi mi vaše mišljenje. Imate mejl, pretpostavljam?
-Da, naravno, pogledaću – zbunjeno je promucao Branko i izdiktirao strancu svoju e-mail adresu. Nije imao običaj da tako brzo stupa u kontakt sa ljudima koje prvi put vidi, čovek mu se učinio kao jako brz i neposredan, možda isuviše po njegovim sopstvenim merilima, ali nije u tome podozrevao nikakvu opasnost. Mejl je i inače davao svim svojim učenicima, da bi mogli da mu šalju svoje literarne kreacije i tu i tamo našla bi se po koja vredna pažnje. A otkad zna za sebe, drugovi, kolege i poznanici koji pišu, obraćali bi mu se sa molbom da pogleda njihove radove, tako da to za Branka nije bilo ništa novo, osim što je sada u pitanju bila potpuno nepoznata osoba. Ipak, nešto ga je neodoljivo privlačilo kod tog čoveka, možda ono iracionalno u njemu samom.
Narednih dana, u školi, Branko je i dalje razmišljao o svom novom poznaniku. Par dana nakon njihovog susreta, Nikola mu je zaista poslao svoju zbirku na mejl. Branko je sa radoznalošću prionuo na njeno čitanje i utisci su mu bili podeljeni. Iznenadio ga je lirski subjekat koji je neočekivano iskrsao pred njega iz stihova. Jeste da nije znao ništa o autoru, ali nekako ga nije tako zamišljao. Tu je provirivalo nešto mnogo krhkije, osetljivije, nego što je stekao utisak nakon prvog kontakta. I u neku ruku povređeno, ozlojeđeno; sujeta koja traži ocenu a istovremeno je se plaši i zato prividno ignoriše. Ličnost koja je iz njih provejavala, bila je mnogo zanimljivija od samih pesama, koje nisu odavale neki poseban talenat. Uglavnom lirika ispovednog karaktera, ljubavna, socijalno-patriotska i poneka refleksivna. Stihovi slobodni, ali sa čudno zastarelim inverzijama ponegde, da bi valjda zvučalo poetskije. Branko se malo čudio da neko još uvek ozbiljno piše patriotsku liriku, ionako ta vrsta poezije nikad nije bila njegova cup of tea. Ljubavne pesme imale su izvesnu toplinu, iskrenost, iako jezički i stilski nedorečene i neprecizne, ponegde čak i konfuzne. Kao da je osećanje na momente previše jako da bi stiglo izraz, stalo u njega. Ili se ipak radilo samo o manjku talenta. Branko se kolebao. Bio je na muci. Na kraju je uradio ono što čini za svoje učenike, u svom komentaru obazrivo i kao uzgred osvrnuo se na nedostatke, kao na nešto što se da samo malo doterati i usavršiti, pa da sve bude najbolje moguće ( mogao je i da ih ne pomene, ali Branko je imao tu osobinu da je uvek morao da bude iskren, čak i kad se to ne traži od njega), a fokusirao se na ono što je mislio da je dobro (uvek se tako nešto može pronaći ako se želi). U ovom slučaju to su bili povremena nežnost i lirska toplina, kao i svojevrsna ironijska distanca za koju mu se učinilo da je autor pokazuje u odnosu na svoje delo. Sve to sročio je u jedan duži mejl i poslao ga Nikoli. U odgovor mu je stigla zahvalnost na poklonjenoj pažnji i vremenu i prijateljski poziv na čašicu pića i razgovora o književnosti. Branko je pristao. Sada je stajao u učionici, zagledan u Njegošev portret na zidu. Svaki put kad ga bi ga pogledao, setio bi se Nikole. Njegovi ljubavni stihovi, pored opštih mesta, imali su poneki lep detalj, ali mnogo su odisali Njegoševom pesmom „Noć skuplja vijeka“. Suviše je u njima bilo zvezda, slućenog umesto jasnog telesnog dodira, poljubaca produženih u beskraj. „Cjelov jedan noći cijele“. Šta je tu uopšte originalno, pitao se Branko, gde prestaje Njegoš a počinje Nikola?… I to lice koje ga je gledalo sa slike činilo mu se sve poznatije, te konture lica, ta brada koja ga uokviruje, tamne, duboke a žive oči… Samo što je Njegoš bio dvometraš, a Nikola… Odmahnuo je, smejući se sam sebi. Šta sve čovek ne može da učitava…!
Jedne večeri našli su se na dogovorenom piću, u nekom kafeu gde je Nikola obično zalazio. Branko nije mnogo izlazio uveče. Prvo što je zapazio je da mu Nikola više ne persira.
-E, hvala ti što si pročitao moju zbirku. A znaš da sam se dvoumio da li da ti je pošaljem. Bilo me je sramota da pred nekim ogolim svoju dušu, sebe iznutra.
-Pa zar nisi rekao da ćeš je objaviti? Onda će svakako mnogima biti dostupna i izložena, zar nije u tome poenta objavljivanja?
-Ma jeste, ali opet… Ja, znaš, pišem za svoj groš. Hvala ti za lep komentar, prija, ali ni pohvale ni pokude ne utiču naročito na mene. I zbirku ću izdati pre svega za sebe. I ne šaljem svoje pesme časopisima ili, ne daj bože, na konkurse. To ti je sve namešteno…
-Ne znam, i ja pomalo pišem, ali nisam nikad nigde slao…
-Zaista? Lepo. Ali, kažem ti, sve ti je to, brate moj, korumpirano. Kao i celo društvo, u ovim našim zemljicama. Jednom sam baš pitao predsednika, tad je bio na toj funkciji, neko vreme u mladosti radio sam kao novinar za jedan naš poznati list; pitao sam ga: „Hoćemo li mi ikad postati uređeno demokratsko društvo u kojem neće carevati mito i nepotizam?“ Znaš šta mi je rekao, da se svakako ide ka tome, da nijedan građanin ne sme u to sumnjati, već da se to i može postići jedino ličnim zalaganjem i primerom… I ostala prazna slama. A onda mi je nezvanično, u neformalnom razgovoru, objasnio neke stvari vezane za trenutna zbivanja. Jako je inteligentan čovek, i pristupačan, i sad mi se javi kad se ponekad sretnemo; od mnogih stvari koje se govore o njemu, znam koje su istinite a koje ne. Ali, dobro, to je sad neka druga priča. Nikad nije sve do jednog čoveka, nego establišmenta, nazovi elite koja se formira oko njega. Toliko je aparatčika koji se uhlebe na državnim jaslama pa vode harange na neistomišljenike. Ja nisam ušao u politiku, jer na postojećoj sceni za mene nema mesta. Meni mnogi u zemlji zameraju da je moj nacional-patriotizam mnogo slabiji od privrženosti idealima srpskog viteštva i kosovske slobodarske iskre. To su bili i Njegoševi ideali; svetlost i svetost obilićke žrtve i herojstva nikad ne smeju da budu pogaženi, zaboravljeni ili zamenjeni nekim trenutno-aktuelnim, nametnutim, često i izmišljenim floskulama… Ali nećemo sad o politici, o tome ionako bistrim sa mnogima, neću sa tobom. A imam i scenario za film u glavi, ispričaću ti kasnije…
Dok je njegov sagovornik ispijao piće za pićem, Branko je pijuckao svoje pivo i osećao se sve nelagodnije. Sve što je Nikola govorio nije bilo neverovatno i nemoguće, ali ipak mu je delovalo neuverljivo i primao je informacije sa velikom skepsom i rezervom. Ko je taj čovek? I šta on uopšte zna o njemu, osim onog što sam priča? A on priča mnogo, ali pitanje je šta je od svega toga stvarno istinito… Kako je vreme prolazilo, razgovor je poprimao sve čudnije note, uplitale su se tu još poneke ličnosti iz javnog života, iskrsavale neke prilično bizarne slike i Branko se, osetivši da mu je u toj neobičnoj atmosferi pivo malo počelo da udara u glavu, i da se sve teže koncentriše, oprostio od poznanika. Ipak, kontakt sa Nikolom nije prekinuo. Videli su se još po koji put, kad bi Nikola dolazio iz Crne Gore, jer je tamo živeo; u Beograd je samo povremeno navraćao. Razgovor bi tad tekao normalnim tokom, doticali bi se nekih uobičajenih tema, o životu, porodičnim prilikama. I opet bi glavnu reč vodio Nikola, Branko nije voleo da mnogo govori o sebi, a Nikoli kao da to nije smetalo. Nije ga naročito zapitkivao. Govorio je o poslovima kojima se u tom momentu bavio, mada Branku nikad nije bilo sasvim jasno da li ih on radi za nekog, ili čisto od svoje volje, niti je tačno razumeo prirodu tih raznolikih poslova. Izgledalo je da poznaje mnoštvo ljudi sa kojima je u neprestanoj vezi, nazivao ih je svojim saborcima, i da je neprestano okupiran nečim bitnim. Pričao je i o svojoj porodici, o neslaganju sa roditeljima, o mladosti, o bivšim devojkama, suprugama, deci. „Ako se ljudi dele pre na dosadne i zanimljive, nego na dobre i loše, kako je rekao Oskar Vajld, ovaj Nikola svakako spada u zanimljive“, mislio je Branko. Pa opet, nikako nije mogao da dokuči do kraja istinu o svom prijatelju. Gomila podataka, neproverenih i bez mogućnosti da se provere, i jedno veliko ništa. To ga je nagonilo da i dalje insistira na nastavku komunikacije, ne bi li rešio enigmu koja ga je mučila. Znao je da Nikola povremeno zapada u neobjašnjive krize, izazvane nepoznatim uzrocima. Delovalo je da i on pati od od ponavljanih sudara, konflikata, ali sa kim, sa ljudima, sa svetom, sa realnošću? Uvek na oprezu, uvek sa gardom prema potencijalno neprijateljski naklonjenoj strani, spreman za napad kao preventivnu odbranu. A od čega ili koga je imao da se brani? Je li i on jedan od onih osujećenih na svom zacrtanom putu, pa se izgubio a da to i ne zna, okusivši „prve kaplje iz čaše otrovi“? Takođe, neočekivani „napadi“ poveravanja i bliskosti smenjivali su se kod Nikole sa hladnim i isto tako neprimerenim i neshvatljivim nepoverljivo-neprijateljskim stavom potpunog stranca. Nešto tu nije bilo u redu. I nehotice, Branko je sve više vremena i energije trošio na razmišljanje o tom neobičnom čoveku. No, ma koliko mislio o njemu, misao ga nikud nije vodila, uvek bi naišao na zid, zapao u ćorsokak. Stalno se vrteo ukrug, uplevši se u lavirint iz kojeg ne može da pronađe izlaz. A izlaz je tu negde, nadohvat ruke, samo ga on ne vidi…
Jednom prilikom, na rastanku, Nikola mu je saopštio: „Idem u Italiju, u Rim, na neko vreme. Znaš da je poslednji period svog života, Njegoš, bolestan, proveo tamo. Moram da ispitam kakve je tragove ostavio iza sebe, da osetim tu atmosferu… A našao sam i neki honorarni posao, u jednoj redakciji, to je nešto na čemu radim već duže vreme… Tako ću da kombinujem posao i svoje pisanje. Ako budem mogao, i ostaću tamo. Ovde me odavno više ništa ne vezuje.“
Par meseci nisu se videli, ni bili u vezi. Branku je jednog dana na školu stigao koverat sa zbirkom u njemu. Znači, ipak ju je objavio; ponešto od onog što je pričao svakako je bilo istinito. Možda će onda i monografiju uskoro dovršiti. Ponovo je prelistao Nikolinu zbirku, ovog puta više se zadržavši na socijalno-patriotskoj poeziji, koju je onog prošlog samo preleteo. I opet su mu upali u oči nebrojeni njegoševski motivi, pojedini delovi kao da su tonom i misaonom podlogom, samo malo modernijeg izraza, ne više u desetercu, direktno preuzeti iz Gorskog vijenca, poput svojevrsne poetske vežbe, kopije, pokušaja stvaranja „na Njegoševu“. Pa dobro, i nesvesno ga je pravdao pred samim sobom, ne treba biti tako strog, Njegoš mu je uzor, prirodno je da će se osetiti njegov uticaj… Branko nije znao ni da se Nikola vratio iz Italije, nije mu se javio. Zahvalio se mejlom na poklonu, i veza se ponovo uspostavila. Doduše, Nikola je sve ređe dolazio u Beograd, pa su više komunicirali elektronski.
Prilikom jedne od tih prepiski, Nikola je ponovo bio u svom elegično-patetičnom elementu. Branka je i ranije zbunjivao taj anahroni romantičarski stav i zajedno sa isto tako prevaziđenim idealima za koje se Nikola navodno zalagao, smatrao ga je više pozom, nego stvarnim uverenjem ili osećanjem. Ovoga puta Nikola je otišao malo dalje nego inače, delovalo je da mu se, opet neznano zašto, „u Ad svijet pretvorio, i svi ljudi pakleni duhovi“. Govorio je o besmislu svih ljudskih nastojanja i napora, o tome kako treba časno i bez kukavičkog osvrtanja, kao svaki iskonski ratnik, okončati ovozemaljske muke, kako mu se možda i samom bliži kraj.
-Daj, Nikola, otkud takve misli – uzvratio je Branko. – Još je rano za umiranje. Tebi je koliko, 38? A nema više ni ratova u okolini. Ako si baš zapeo, uvek možeš da se pridružiš Legiji stranaca, mada ne znam kolika je njihova starosna granica za upis…
-Baš duhovito. Ne primaju oni preko 30. Ali zato postoji ukrajinsko ratište. Tamo se braća Rusi bore za pravoslavlje i pravdu, nasuprot mrskom zapadnjačkom uticaju i agresiji, zlu koje se širi, kao što je nekad turska sila pretila da porobi i poturči ostatak sveta, bljujući na njega otrov svoje adske duše. Antiglobalizam. Ima se još za šta dati život i otići dostojanstveno. Ali, možda ni to neće biti potrebno, ne osećam se najbolje, moguće je da neću ni dočekati sledeću godinu…
Branko je ostao u čudu. Nije mu bilo shvatljivo kako može tako da govori neko ko ima decu, nekoga za koga je odgovoran, kome je potreban… I otkud mu odjednom te ideje o umiranju, odlasku sa ovog sveta? To je defetizam, šta bi rekao njegov Njegoš na to? Ono, jeste da je on umro rano, navodno od tuberkuloze, ali bio je borac. Čekaj, koliko je tačno imao Njegoš kad je umro?… Branko je potražio godinu rođenja i smrti, te brojke nikad nije pamtio, oduzeo je jedno od drugog i broj koji se pojavio na tren ga je ispunio jezom. 38. Ne, nije moguće… Da li on stvarno umišlja da je… Ma, suludo, i meni svašta pada na pamet, čista slučajnost, ko zna šta je njega spopalo…
Nikola se iznenada javio jedne večeri i pozvao Branka da se nađu u gradu. Sedeli su u bašti nekog kafea, kao dva stara znanca. Bilo je lepo i vedro prolećno veče. Nebo prošarano krupnim zvezdama. Ćaskali su neobavezno. Nikola je govorio kako planira da objavi još jednu zbirku koju je u međuvremenu napisao. Nije pomenuo monografiju. Pričao je Branku o zadacima koji mu predstoje, o ediciji koju negde uređuje, o intervjuima sa piscima iz zemlje i okruženja za koje Branko nikad nije čuo. On sam imao je više akademski pristup i nije se mnogo bavio alternativnom književno-umetničkom scenom. Možda je i to bio jedan od razloga što mu je Nikola bio tako interesantan, on je bio uvid u svet koji je Branku uvek ostajao van vidokruga, a intrigirao ga svojim postojanjem. Spominjao je i sukob sa nekim ljudima iz političkog vrha kojima nikako nije milo to što on ima da kaže, ali on svakako nije od onih pisaca što ćute ili se posipaju pepelom. A ponajmanje ih se plaši. U jednom momentu, Nikola je zastao sa pričom i pokazao Branku na nebo.
-Vidi ih samo, kako blješte. Kao da je svod stvarno zasijan brilijantnim prahom. I ja sam ga toliko puta preklinjao da mi otkrije tajnu, je li njegova knjiga mudrosti otvorena „da tvar slavi Tvorca i tvorčestvo, ili da na njenom listu čita prekomjerno ništavilo svoje“. Ih, taj Njegoš, to nije bio samo pesnik, nego ljudina. Ako i vladika, mogao je da ima koju hoće, sve su žene bile slabe na njega. Pa čitao si „Noć skuplju vijeka“, pesma nad pesmama! Sve, sve je bio, i sveštenik, i vladar, i mislilac, i političar, i ljubavnik, i vizionar… U svemu velik… To je život dostojan Čoveka sa velikim „č“…
Branko se zagledao u oči svom prijatelju. Gledale su u zanosu put zvezda i gorele nekim nezdravim sjajem. Pretrnuo je. Kroz glavu mu je proletela „Prokleta avlija“ i Ćamilovo „Džem sultan – to sam ja!“ Ono što je odavno podozrevao, u trenutku ga je zabljesnulo sigurnošću spoznaje. Taj čovek pred njim opasno je i nezaustavljivo tonuo u ludilo identifikacije i megalomanije. Ako ne još sasvim bez dodira sa realnošću, svakako se otisnuo na put bez povratka. Osetio je kako ga duboko žali. Ali kako da mu kaže? I šta da mu kaže? Očigledno je da nema uvid u svoje stanje, da je duboko zabrazdio. Zarobljen u jednom tuđem vremenu, vremenu mrtvog čoveka, davno isteklom, ali ga on oseća kao svoje. A svog i nema.
Vraćali su se kući delom puta zajedno. Nikola je i dalje pričao, ali Branko ga više nije slušao. Znao je da se više nikad neće videti. Enigma je rešena. Slutnja se obistinila. Dok je bilo nade da ishod može biti i drukčiji, imalo je smisla njihovo druženje. Ovako, da ga opet vidi, Branku bi pred očima uvek bilo samo jedno: bolestan čovek kojem ne zna kako da pomogne. Nije čovečno da ga podržava u bolesnim fantazijama, da ih pothranjuje. A ne bi mogao da se nosi ni sa teretom nehotične uvrede, kako bi to bez sumnje Nikola primio, kad bi shvatio… Podneti taj pogled razočaranja i prekora usled načinjene mu teške izdaje… I rađanje duboke mržnje, verovatno. Jer svi su, stalno, protiv njega, podmeću mu prepreke, zamke, osujećuju ga na putu slave i zasluženog priznanja, omalovažavaju ga, neće da vide ko je on zapravo, a sad je i Branko jedan od njih!… I još gori! Obmanjivao ga je, pretvarao se sve vreme… Kao vrela kiša pljuštale su u Branku pretpostavljene Nikoline misli. Ne, ne može mu se pomoći. Kad su se konačno rastali, naravno, uz obećanje o ponovnom susretu, Branko je jedno vreme stajao sam. Gledao je u ono isto zapaljeno nebo koje su obojica maločas posmatrala, znajući pritom da gleda u prošlost. Ko bi rekao – zvezde su izgledale tako stvarno, skoro opipljivo; sijale su tako jako, gotovo da je mogao da oseti njihove zrake na koži. Tako je i sa životom, i sa ljudima, mislio je. Jednog trenutka su pored tebe, vidiš ih i čuješ, čini ti se da su zaista tu, i užasno ti je teško da pojmiš da je već sledećeg momenta to samo privid, prošlost koja još sija u tebi. Odzvanja. I Nikola, iako je do pre par minuta bio još deo njegovog života, neopozivo je uronio u prošlo. I koliko još drugih, dragih osoba!… Pa šta nam onda ostaje posle toliko rastanaka? Nešto mu je, odnekud iznutra, govorilo da ipak tako mora da bude. Ima krajeva, ali ima i novih početaka. Oslušnuo je duboko u sebe i začuo ujednačeno pulsiranje svog skrivenog bila. Njegov unutrašnji časovnik ravnomerno je otkucavao svoje specifično vreme i i dalje iščekivao saputnika sa kojim će mu se kazaljke preklopiti.